Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog dvanaestogodišnjeg trajanja izvršnog postupka. Utvrđena je povreda prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete i naloženo je hitno okončanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Marine Jovanović iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Marine Jovanović i utvrđuje da su u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu I. 1364/2000, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu I. 106/10, povređena prava podnosi teljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku i na imovinu, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nem aterijalne štete u iznosu od 1200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Nalaže se Osnovnom sudu u Leskovcu da preduzme sve neophodne mere kako bi se izvršni postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Marina Jovanović iz Leskovca je 19. marta 2010. godine, preko punomoćnika Zlatimira Steva novića, advokata iz Leskovca, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu I. 1364/2000, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu I. 106/10.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela: da je 9. novembra 2000. godine Opštinskom sudu u Leskovcu podnela predlog za izvršenje, radi naplate novčanih potraživanja, na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Leskovcu P. 360/99 od 4. aprila 2000. godine; da je sud doneo rešenje o izvršenju I. 1364/2000 od 12. decembra 2000. godine; da je navedeno rešenje o izvršenju izvršnom dužniku uručeno nakon četiri godine, odnosno krajem 2004. godine; da je dužnik na to rešenje izjavio prigovor , ali je rešenjem Opštinskog suda u Leskovcu I pv. I. 451/04 od 16. februara 2005. godine prigovor odbijen kao neosnovan , a rešenje o izvršenju potvrđeno; da je sud tek 3. marta 2006. godine izvršio popis pokretnih stvari dužnika; da nadležni sud do podnošenja ustavne žalbe nije sproveo izvršenje iako je proteklo više od devet godina , čime joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da joj je nesprovođenjem izvršnog postupka povređeno i pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava. Tražila je i naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) je po sadržini identična odredbi člana 170. Ustava. Odredbom člana 82. stav 2. Zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u prethodnom postupku, uvidom u spise predmeta ranijeg Opštinskog suda u Leskovcu I. 1364/2000, a sada Osnovnog suda u Leskovcu I. 106/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je, kao izvršni poverilac , 9. novembra 2000. godine podnela Opštinskom sudu u Leskovcu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika A.M , radi naplate novčanog potraživanja, i to popisom, plenidbom i prodajom pokretnih stvari dužnika, na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Leskovcu P. 360/99 od 4. aprila 2000. godine. Opštinski sud u Leskovcu je rešenjem I. 1364/2000 od 12. decembra 2000. godine dozvolio predloženo izvršenje. Na zapisniku od 5. aprila 2001. godine konstatovano je da rešenje o izvršenju nije moglo biti uručeno dužniku jer je navodno dužnik otišao iz Leskovca, zatim je 18. decembra 2002. godine ponovo konstatovano da dužnik nije nađen, te mu je ostavljen poziv da se javi u roku od tri dana radi izmirenja duga . Dana 18. novembra 2004. godine na zapisniku je konstatovano da je majka izvršnog dužnika izjavila da njen sin nema pokretn e stvari u svom vlasništvu. Na zapisniku od 15. decembra 2004. godine je konstatovano da je dužnik nađen kod kuće i da mu je uručeno rešenje o izvršenju.

Rešenjem Opštinskog suda u Leskovcu Ipv. I. 451/04 od 16. februara 2005. godine odbijen je kao neosnovan prigovor izvršnog dužnika i rešenje o izvršenju I. 1364/2000 od 12. decembra 2000. godine je potvrđeno.

Opštinski sud u Leskovcu je 3. marta 2006. godine izvršio popis pokretnih stvari u dvorištu kuće izvršnog dužnika, zatim je 14. aprila 2009. godine konstatovano na zapisniku da kod dužnika nema stvari za namirenje poverioca.

Zaključkom I. 1364/2000 od 14. aprila 2009. godine navedeno je da pokušaj popisa od 14. aprila 2009. godine nije uspeo jer nisu nađene pokretne stvari koje mogu biti predmet izvršenja, te poverilac može u roku od tri meseca predložiti da se ponovo sprovede popis, a ako u tom roku ne predloži da se popis ponovo sprovede ili ako se ni prilikom ponovnog popisa ne nađu stvari koje mogu biti predmet izvršenja, sud će obustaviti izvršenje.

Izvršni poverilac je 19. jula 2009. godine predložio da se ponovo sprovede popis stvari izvršnog dužnika i da se zaplene već popisane pokretne stvari. Dalje, u spisima predmeta nema dokaza da je sud preduzeo bilo koju radnju u cilju sprovođenja izvršenja niti je obustavio postupak izvršenja.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 28/2000, 73/2000 i 71/01), koji se primenjivao u vreme pokretanja postupka izvršenja, bilo je pr opisano: da se ovim zakonom određuju pravila po kojima sud postupa radi prinudnog izvršenja sudske odluke koja glasi na ispunjenje obaveze, kao i radi obezbeđenja potraživanja (član 1. stav 1.); da se postupak izvršenja i postupak obezbeđenja pokreće na predlog poverioca (član 2. stav 1.); da izvršenje i obezbeđenje određuje i sprovodi sud (član 3.); da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno (član 4. stav 1.); da se izvršenje radi ostvarenja novčanog potraživanja i obezbeđenja takvog potraživanja određuje i sprovodi u obimu koji je potreban za namirenje, odnosno obezbeđenje tog potraživanja (član 5.); da je o predlogu za izvršenje sud dužan da odluči u roku od tri dana od dana podnošenja predloga (član 10. stav 1.); da predmet izvršenja radi namirenja novčanog potraživanja može biti svaka dužnikova stvar ili imovinsko pravo koje zakonom nije izuzeto od izvršenja (član 29.), da sud određuje izvršenje radi ostvarenja novčanog potraživanja onim sredstvima i na onim predmetima koji su navedeni u predlogu za izvršenje (član 30. stav 1.), da ako se traži izvršenje na pokretnim stvarima, u predlogu za izvršenje ne moraju biti naznačene te stvari (član 36. stav 3.), da se izvršenje na pokretnim stvarima sprovodi popisom i procenom stvari, prodajom stvari i namirenjem poverioca iz iznosa dobijenog prodajom (član 66. stav 1.), da se popisati mogu stvari koje se nalaze u državini dužnika (član 68. stav 1.), da će se popisati onoliko stvari koliko je potrebno za namirenje poveriočevog potraživanja i troškova izvršenja (član 69. stav 1.).

Zakon o izvršenju i obezbeđenju („Služeni glasnik RS“, broj 31/11), koji se primenjuje od 17. septembra 2011. godine, u članu 358. stav 1. propisuje da će se postupak izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona. Takođe, i odredbom člana 6. stav 1. ovog zakona propisano je da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan.

5. U pogledu perioda u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava republike Srbije. Međutim, s obzirom na to da sudski postupak predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da ocena suđenja u razumnom roku mora da obuhvati celokupni period trajanja postupka od momenta podnošenja predloga za izvršenje Opštinskom sudu u Leskovcu 9. novembra 2000. godine.

Razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca ustavne žalbe su kriterijumi koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Analizirajući dužinu trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da navedeni izvršni postupak traje dvanaest godina i da i dalje nije okončan.

Na osnovu navedenog, kako je izvršni sud bio dužan da saglasno odredbi člana 4. stav 1. ranijeg Zakona o izvršnom postupku i odredbi člana 6. stav 1. važećeg Zakona o izvršenju i obezbeđenju postupka hitno, Ustavni sud nalazi da raniji Opštinski sud u Leskovcu, a zatim Osnovni sud u Leskovcu nisu postupali efikasno u skladu sa zakonskim ovlašćenjima da bi se izvršni postupak koji je po svojoj prirodi hitnog karaktera, okončao u najkraćem roku da bi se izvršni poverilac namiri o.

Naime, od donošenja rešenja o izvršenju kojim se dozvoljava sprovođenje izvršenja 12. decembra 2000. godine izvršni postupak nije okončan, iako je proteklo dvanaest godina. Zatim, rešenje o izvršenju je doneto posle mesec dana od podnetog predloga za izvršenje iako je sud bio dužan da o predlogu odluči posle tri dana, a to rešenje je uručeno izvrš nom dužni ku posle četiri godine. Tako đe, nakon podnetog zahteva izvršnog poverioca 18. juna 2009. godine da sud ponovo sprovede popis stvari izvršnog dužnika, a postupajući na osnovu zaključka suda od 14. aprila 2009. godine , izvršni sud dalje nije sproveo nijednu radnju u cilju okončanja izvršnog postupka , niti je postupak obustavio.

Bitna karakteristika izvršnog postupka je njegov prinudni karakter koji određuje osnovna načela tog postupka. Jedno od tih načela je načelo oficijelnosti koje od suda zahteva aktivno ponašanje sve do okončanja izvršnog postupka, te je sud dužan hitno da preduzima sve radnje koje treba da dovedu do sprovođenja izvršenja i okončanja izvršnog postupka, što u konkretnoj situaciji nije bio slučaj. Osnovni razlog trajanja predmetnog izvršenja je neefikasno delovanje prvo Opštinskog suda u Leskovcu a zatim Osnovnog suda u Leskovcu, njihovo nepostupanje u rokovima propisanim zakonom i nekorišćenje svih procesnih ovlašćenja koja su sudovima stajala na raspolaganju.

Ustavni sud je ocenio da je postavljeni zahtev u izvršnom postupku za podnositelj ku ustavne žalbe bio od značaja, s obzirom na to da je postupak pokrenut radi namirenja novčanog potraživanja podnositeljku prema izvršnom dužniku.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je raniji Opštinski sud u Leskovcu, a zatim Osnovni sud u Leskovcu odgovoran što predmetni izvršni postupak neopravdano dugo traje, te da je navedenim postupanjem tih sudova podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u izvršnom postupku koji se u predmetu I. 1364/2000 vodio pred Opštinskim sudom u Leskovcu, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu I. 106/10.

Ustavni sud smatra da navedeni propust nadležnih sudova da sprovedu izvršenje u korist podnositeljke ustavne žalbe u periodu od dvanaest godina predstavlja i povredu prava podnosi teljke na mirno uživanje imovine stečene potraživanjem utvrđenim izvršnom ispravom, koje je zajemčeno članom 58. stav 1. Ustava. S obzirom na to da prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, treba istaći i stav Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu po kome propust države da izvrši pravnosnažnu presudu ili drugu izvršnu ispravu izrečenu u korist podnosioca predstavke predstavlja mešanje u njegovo pravo na mirno uživanje imovine. Ustavni sud nalazi da svako novčano potraživanje na osnovu izvršne isprave ulazi u imovinu poverioca, te da, stoga, nesprovođenje izvršenja kojim je to potraživanje utvrđeno predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine garantovano odredbom člana 58. stav 1. Ustava.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu , u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava i kao način otklanjanja štetnih posle dica konstatovane povrede Ustavom zajemčenog prava u tački 2. izreke naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere da se postupak iz tačke 1. okonča u najkraćem roku.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatom po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrela podnosi teljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavn og prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog izvršnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpel a isključivo zbog neažurnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu Ustavnog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima , ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

8. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 . tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti