Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 13 godina. Sud je konstatovao da je do prekomernog trajanja došlo prvenstveno zbog neefikasnosti prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. S. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sedni ci Veća održanoj 2. jula 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. S. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 13371/10 (inicijalno predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2855/01) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. S. iz Beograda je, 30. aprila 2013. godine, preko punomoćnika J. M, advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 13371/10.

Podnositeljka ustavne žalbe je detaljno i hronološki iznela činjenično stanje i tok predmetnog parničnog postupka kao i sadržinu sudskih odluka donetih tokom postupka, navodeći: da je 22. maja 2001. godine podnela tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Opštine R. – Mesne zajednice R, radi utvrđenja da je raskinut ugovor o načinu i uslovima pod kojima će se obezbediti sredstva za finansiranje radova na proširenju telefonske centrale u R. i dobijanju telefonskog priključka, kao i isplate iznosa od 1.250,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom i isplate troškova postupka; da je tužena u odgovoru na tužbu od 5. oktobra 2001. godine istakla da je sa JP PTT s. „S.“ zaključila ugovor 7. decembra 1994. godine po kome je preuzela obavezu da prikupi novčana sredstva od građana i da ih uplati na račun JP PTT s. „S.“ i da je sva naplaćena sredstva, uključujući i iznos od 1.250,00 dinara koji je uplatila podnositeljka, prenela na račun JP PTT s. „S.“; da je podnositeljka, zatim, 1. februara 2002. godine podnela tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog JP PTT s. „S.“ iz Beograda, sa zahtevom da se obaveže tuženi da tužilji isplati iznos od 1.230,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i troškove postupka, i u toj tužbi je navela da je u toku parnični postupak pred istim sudom u predmetu P. 2855/01 i predložila je da se spoje parnice P. 2855/01 i P. 567/02, radi jednovremenog presuđenja; da je sud tek na ročištu održanom 24. decembra 2003. godine u predmetu P. 2855/01 doneo rešenje da se tom predmetu spoje spisi predmeta P. 567/02; da je podneskom od 22. marta 2004. godine podnositeljka precizirala tužbeni zahtev, tako što je tražila da se utvrdi prema tuženima Opštini R. – Mesna zajednica R. i JP PTT s. „S.“ da je raskinut ugovor zaključen između tužioca i prvotužene broj 125 od 27. februara 1995. godine i da se obavežu tuženi da tužilji solidarno isplate iznos od 1.230,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, počev od 27. februara 1995. godine do isplate, kao i troškove postupka; da je 5. avgusta 2004. godine prvotužena podnela protivtužbu, radi utvrđenja ništavosti ugovora o načinu i uslovima pod kojima će se obezbediti sredstva za finansiranje radova na proširenju telefonske centrale u R. i dobijanju telefonskog priključka; da je prvostepeni sud tek na ročištu održanom 8. marta 2006. godine, dakle, nakon dve godine od dana podnošenja, razdružio protivtužbu sa nalogom da se postupak po protivtužbi vodi odvojeno od postupka po tužbi, te je postupak po protivtužbi zaveden pod brojem P. 1512/06; da je rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2855/01 od 26. maja 2006. godine prekinut postupak u predmetu P. 2855/01, a do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka u predmetu po protivtužbi P. 1512/06; da je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 13362/06 ukinuto prvostepeno rešenje o prekidu postupka P. 2855/01 i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak; da je prvostepeni sud ponovo, rešenjem P. 2855/01 od 15. marta 2007. godine, prekinuo postupak do okončanja parnice u predmetu P. 1512/06 kao prethodnog pitanja; da je ponovo rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 7418/07 od 26. jula 2007. godine ukinuto rešenje o prekidu postupka od 15. marta 2007. godine i predmet je vraćen istom sudu na ponovni postupak; da je prvostepeni sud po treći put prekinuo postupak do okončanja parnice u predmetu P. 1512/06 kao prethodnog pitanja, a da je i treći put Okružni sud u Beogradu rešenjem Gž. 7716/08 od 3. jula 2008. godine ukinuo rešenje o prekidu postupka i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak; da je prvostepeni sud uporno ignorisao naloge drugostepenog suda i tri puta neosnovano prekidao postupak rešenjem iste sadržine i iz istih razloga, a istovremeno, drugostepeni sud je tri puta vraćao predmet na prvostepeni postupak, iako je sasvim logično bilo da odmah preinači rešenje o prekidu postupka; da je tek 3. decembra 2008. godine prvostepeni sud doneo procesno rešenje o ponovnom spajanju postupka po tužbi i postupka po protivtužbi u predmetima P. 2855/01 i P. 1512/06 radi jednovremenog presuđenja; da je konačno, posle deset godina i četiri meseca od podnošenja tužbe, Prvi osnovni sud u Beogradu doneo presudu P. 13371/10 od 29. septembra 2010. godine; da je predmet 30. maja 2012. godine primljen u Apelacionom sudu u Beogradu, radi drugostepenog odlučivanja i da do podnošenja ustavne žalbe drugostepeni sud nije odlučio; da joj je tokom prvostepenog i drugostepenog postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a u vezi sa odredbom člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Podnositeljka je zahtevala naknadu nematerijalne štete i naknadu troškova za rad advokata.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 13371/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 22. maja 2001. godine podnela tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Opštine R. – Mesna zajednica R. kojom je tražila da se utvrdi da je raskinut ugovor o načinu i uslovima pod kojima će se obezbediti sredstva za finansiranje radova na proširenju telefonske centrale u R. i dobijanju telefonskog priključka koji je kod tuženog zaveden pod brojem 125 od 27. februara 1995. godine, da se obaveže tuženi da tužilji isplati iznos 1.250,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27. februara 1995. godine do isplate, kao i troškove postupka. Predmet je zaveden pod brojem P. 2855/01.

Tužena je u odgovoru na tužbu od 5. oktobra 2001. godine istakla da je sa JP PTT s. „S.“ zaključila ugovor 7. decembra 1994. godine, zaveden pod brojem 15914, po kome je preuzela obavezu da prikupi novčana sredstva od građana i da ih uplati na račun JP PTT s. „S.“, i da je sva naplaćena sredstva, uključujući i iznos od 1.250,00 dinara koji je uplatila podnositeljka, prenela na račun JP PTT s. „S.“.

Podnositeljka je 1. februara 2002. godine podnela tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog JP PTT s. „S.“ iz Beograda, kojom je tražila da se obaveže tuženi da joj isplati iznos od 1.230,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27. februara 1995. godine do isplate, kao i troškove postupka. U toj tužbi podnositeljka je navela da je u toku parnični postupak pred istim sudom u predmetu P. 2855/01 i predložila je da sud donese rešenje o spajanju parnica P. 2855/01 i P. 567/02 radi jednovremenog presuđenja.

Pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu bilo je održano tri ročišta, na kojima je saslušana tužilja kao parnična stranka, saslušani su svedoci, dok pet ročišta nije bilo održano, i to: jedno zbog procesnih nedostataka, bez navođenja razloga, jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a tri jer spisi predmeta P. 567/02 nisu bili združeni.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2855/01 od 24. decembra 2003. godine spojene su parnice P. 567/02 i P. 2855/01, radi jednovremenog odlučivanja i odlučeno je da će predmet ubuduće nositi broj P. 2855/01.

Zatim je nakon spajanja parnica bilo održano deset ročišta, dok sedam ročišta nije bilo održano, i to: dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno jer zastupnik drugotuženog nije prisustvovao, jedno na zahtev punomoćnika tužilje, dva bez navođenja razloga, jedno na zahtev zastupnika drugotuženog. Na održanim ročištima su saslušane parnične stranke, kao i svedoci, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, dok je tužilja u više navrata saslušana kao parnična stranka.

Podneskom od 22. marta 2004. godine preciziran je tužbeni zahtev tako što je tužilja tražila da se utvrdi prema tuženima Opštini R. – Mesna zajednica R. i JP PTT s. „S.“ da je raskinut ugovor zaključen između tužioca i prvotužene broj 125 od 27. februara 1995. godine i da se obavežu tuženi da tužilji solidarno isplate iznos od 1.230,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i troškove postupka.

Prvotužena Opština Rakovica – Mesna zajednica Resnik je 5. avgusta 2004. godine podnela protivtužbu radi utvrđenja ništavosti ugovora o načinu i uslovima pod kojima će se obezbediti sredstva za finansiranje radova na proširenju telefonske centrale u Resniku i dobijanju telefonskog priključka koji je kod prvotužene zaveden pod brojem 125 od 27. februara 1995. godine.

Drugi opštinski sud u Beogradu je na ročištu održanom 8. marta 2006. godine razdružio protivtužbu od 5. avgusta 2004. godine, sa nalogom da se postupak po protivtužbi vodi odvojeno od postupka po tužbi. Postupak po protivtužbi zaveden je pod brojem P. 1512/06.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2855/01 od 26. maja 2006. godine prekinut je postupak u predmetu P. 2855/01 do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka po protivtužbi u predmetu P. 1512/06.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 13362/06 od 5. oktobra 2006. godine ukinuto je rešenje o prekidu postupka P. 2855/01 i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da parnica koja se vodi u predmetu P. 1512/06 radi utvrđenja ništavosti ugovora ne predstavlja prethodno pitanje za odlučivanje u parnici P. 2855/01.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2855/01 od 15. marta 2007. godine ponovo je prekinut postupak do okončanja parnice P. 1512/06 kao prethodnog pitanja.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 7418/07 od 26. jula 2007. godine ukinuto je rešenje o prekidu postupka P. 2855/01 od 15. marta 2007. godine i predmet je vraćen istom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju i tog rešenja je prvostepenom sudu naloženo da oceni celishodnost ponovnog spajanja ovih postupaka.

Drugi opštinski sud u Beogradu je po treći put rešenjem P. 2855/01 od 30. januara 2008. godine prekinuo postupak do okončanja parnice P. 1512/06 kao prethodno pitanja.

Okružni sud u Beogradu je treći put, rešenjem Gž. 7716/08 od 3. jula 2008. godine ukinuo rešenje o prekidu postupka i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4543/08 od 3. decembra 2008. godine spojeni su postupci po tužbi i protivtužbi u predmetima P. 4543/08 (stari broj P. 2855/01) i P. 1512/06, radi jednovremenog presuđenja i odlučeno je da će ubuduće predmet nositi broj P. 4543/08.

Od 2010. godine predmet se vodio pod brojem P. 13371/10 i u nadležnosti je Prvog osnovnog suda u Beogradu.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 13371/10 od 29. septembra 2010. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je utvrđeno da je raskinut ugovor o načinu i uslovima pod kojima će se obezbediti sredstva za finansiranje radova na proširenju telefonske centrale u R. i dobijanju telefonskog priključka, zaključen između tužilje i prvotužene Opštine R. – Mesna zajednica R, zaveden kod prvotužene pod brojem 125 od 27. februara 1995. godine, pa su obavezani prvotužena i drugotuženi da tužilji solidarno isplate iznos od 1.230,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, počev od 22. maja 2001. godine, pa do isplate; u stavu drugom izreke delimično je odbijen deo tužbenog zahteva, kojim je traženo da se obavežu prvotužena i drugotuženi, da tužilji na iznos od 1.230,00 dinara solidarno isplate zakonsku zateznu kamatu, počev od 27. februara 1995. do 22. maja 2001. godine; u stavu trećem izreke odbijen je protivtuženi zahtev tužene-protivtužilje Opštine R. – Mesna zajednica R, protiv tužilje-protivtužene M. S, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je traženo da se utvrdi da je ništav ugovor o načinu i uslovima pod kojima će se obezbediti sredstva za finansiranje radova na proširenju telefonske centrale u R. i dobijanju telefonskih priključaka, zaključen između tužene-protivtužilje Opštine R. – Mesna zajednica R. i tužilje-protivtužene, 27. februara 1995. godine pod brojem 125, kao i zahtev za naknadu troškova postupka; u stavu četvrtom izreke obavezani su prvotužena i drugotuženi da tužilji solidarno naknade troškove postupka u iznosu od 272.100,00 dinara. Predmet je u Apelacionom sudu u Beogradu primljen 30. maja 2012. godine radi odlučivanja o žalbama tuženih.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3607/12 od 11. aprila 2014. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tuženih i potvrđena je prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 13371/10 od 29. septembra 2010. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka , bilo je propisano : da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.) ; da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Takođe, Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja osporenog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen pet i po godina, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu – 22. maja 2001. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali kako bi se parnični postupak okončao razumnom roku i da bi se o tužbi podnositeljke odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Po oceni Suda, pretežnu odgovornost za prekomerno trajanje predmetnog postupka od 13 godina i tri meseca, snosi prvostepeni sud koji je meritorno odlučio nakon devet godina i četiri meseca od podnete tužbe. Dalje, prvostepeni sud je posle skoro dve godine od zahteva podnositeljke za spajanje dva parnična postupka, doneo rešenje o njihovom spajanju. Takođe, prvostepeni sud je tri puta donosio procesna rešenja o prekidu postupka, dok je drugostepeni sud tri puta ukidao rešenja o prekidu postupka i vraćao predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak. Dalje, prvostepeni sud je nakon godinu i po dana od izjavljenih žalbi protiv prvostepene presude, predmet dostavio drugostepenom sudu.

Po oceni Suda, dužini trajanja postupka je u velikoj meri doprinelo i trostruko ukidanje prvostepenih procesnih rešenja od strane drugostepenog suda. Ustavni sud ukazuje da se ovakvo postupanje sudova, saglasno praksi ovog suda, tako i Evropskog suda za ljudska prava ocenjuje kao „neopravdana aktivnost sudova“, s obzirom na to da je vraćanje predmeta na ponovno suđenje često rezultat grešaka koje su počinili prvostepeni sudovi. Ustavni sud je imao u vidu i stav Evropskog suda za ljudska prava po kome činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta pred sudom niže instance, sama po sebi može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (presuda Pavlylynetsk protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine).

Ustavni sud nalazi da prekomerno trajanje parničnog postupka od preko 13 godina u predmetu koji nije bio posebno složen ni činjenično ni pravno se ne može opravdati bilo kojim od činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na dužinu postupka. Zbog toga navedeno trajanje postupka, po oceni Suda, prekoračuje uspostavljene standarde suđenja u razumnom roku, i nužno dovodi da zaključka da je ova parnica trajala nerazumno dugo, za šta odgovornost primarno leži na prvostepenom sudu koji nije blagovremeno i ažurno preduzimao sve one procesne radnje koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno.

Ustavni sud nalazi da je podnositeljka ustavne žalbe u neznatnoj meri doprinela dužini postupka za period od tri meseca jer jedno ročište nije bilo održano na zahtev njenog punomoćnika, dok je predmet spora bio od subjektivnog značaja za podnositeljku.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 13371/10 (inicijalno predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2855/01), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Uvažavajući mogući subjektivni (afekcioni) značaj ove pravne stvari za podnositeljku, Ustavni sud ukazuje da je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom odlučivano u sporu čija je vrednost 1.230,00 dinara, dakle o pitanju koje, po oceni Ustavnog suda, objektivno nije takvog značaja da bi podnositeljka trpela ustavnopravnu relevantnu nematerijalnu štetu. Stoga je Ustavni sud, na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, a imajući u vidu da je presuđeno u korist podnositeljke koja nije izjavila žalbu protiv prvostepene presude, ocenio da je samo usvajanje ustavne žalbe i utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku, dovoljan način pravičnog zadovoljenja podnositeljke ustavne žalbe i da je primeren okolnostima konkretnog predmeta. Stoga je Ustavni sud odbio zahtev podnositeljke za naknadu nematerijalne štete i odlučio kao u tački 2. izreke.

U pogledu zahteva podnositeljke za određivanje naknade troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, imajući u vidu da je članom 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu određeno da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. Takođe, odredbom člana 83. stav 1. Zakona utvrđeno je da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno je da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, licima koja žele da izjave ustavnu žalbu Sud pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

U pogledu navoda podnositeljke da joj je povređeno i pravo iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud ukazuje da se navedeno pravo sadržinski ne razlikuje od člana 32. stav 1. Ustava, te je povredu tog prava cenio u odnosu na ustavne odredbe.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti