Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u penzijskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao osam godina. U preostalom delu, žalba se odbija, potvrđujući stav da se zakonitost upravnog akta o penziji ceni u upravnom, a ne parničnom postupku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. S . iz B , na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. maja 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba N. S . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Boru u predmetu P. 975/08 povređeno pravo podnosi teljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. S . iz B . je 12. aprila 2011. godine, preko punomoćnika P . Z, advokata iz Z, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1428/10 od 25. novembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog istom odredbom Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Boru u predmetu P. 975/08 .

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi : da je osporeni parnični postupak pravnosnažno okončan nakon osam godina od njegovog iniciranja, čime je povređeno pravo podnositeljke na suđenje u razumnom roku; da je pravni stav izražen u osporenoj revizijskoj presudi, prema kome se zakonitost upravnog akta može ceniti isključivo u upravnom postupku, pogrešan, iz razloga što je podnositeljka vodila upravni spor, kao i postupak za vanredno preispitivanje sudske odluke, u kome je Vrhovni sud Srbije doneo presudu Uvp. 24/99 od 29. marta 2000. godine, kojom je poništio rešenje Direkcije Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje broj 150751 od 2. jula 1998. godine; da je, samim tim , tuženi podnositeljki penziju isplaćivao po rešenju koje je poništeno; da u slučaju nezakonitog i nepravilnog rada državnog organa, u konkretnom slučaju Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, o pravu na naknadu štete odlučuje sud opšte nadležnosti, saglasno odredbama člana 172. Zakona o obligacionim odnosima.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu revizijsku presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise parničnog predmeta Opštinskog suda u Boru P. 975/08, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari.

Podnositeljka ustavne žalbe je 10. marta 2003. godine, u svojstvu tužioca, podnela Opštinskom sudu u Boru tužbu protiv tuženog Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala u Boru, radi naknade štete zbog manje isplaćenih penzija. Predmet je dobio broj P 1. 272/03.

U periodu do prvog presuđenja, sud je zakazao ukupno petnaest ročišta za glavnu raspravu, od kojih četiri nisu održana, i to: dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno zbog nepostupanja tuženog po zahtevu suda da dostavi spise upravnog postupka i jedno na molbu tužilje. U ovom periodu je u tri navrata vršeno finansijsko veštačenje i sva tri puta je poveravano različitim veštacima. Poslednje veštačenje obavio je Zavod za sudska veštačenja u Novom Sadu, koji je dostavio tri osnovna nalaza i mišljenja, kao i jednu dopunu. Na ročištu održanom 21. juna 2006. godine glavna rasprava je zaključena.

Presudom Opštinskog suda u Boru P1. 272/03 od 21. juna 2006. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje preciziran podneskom od 11. maja 2005. godine. Ova presuda je tužilji uručena 5. oktobra 2006. godine, a tuženom 10. oktobra 2006. godine.

Po žalbi tuženog, Okružni sud u Zaječaru je postupao u periodu od 14. novembra 2006. godine do 22. maja 2007. godine. Presudom Okružnog suda u Zaječaru Gž. 2919/06 od 30. aprila 2007. godine odbijena je žalba tuženog i presuda Opštinskog suda u Boru P1. 272/03 od 21. juna 2006. godine je u celini potvrđena.

Protiv navedene drugostepene presude tuženi je 29. juna 2007. godine izjavio reviziju. Spisi su Vrhovnom sudu Srbije prosleđeni 30. jula 2007. godine. Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 2647/07 od 12. decembra 2007. godine ukinuo presude nižestepenih sudova i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

Spisi parničnog predmeta su Opštinskom sudu u Boru vraćeni 15. oktobra 2008. godine. U ponovnom postupku predmet je zaveden pod brojem P. 975/08. Nakon dva odžana ročišta (20. novembra i 11. decembra 2008. godine) sud je zaključio glavnu raspravu.

Presudom Opštinskog suda u Boru P. 975/08 od 11. decembra 2008. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje, pa je tuženi obavezan da tužilji, na ime naknade štete zbog manje isplaćene penzije u periodu od 15. oktobra 1987. godine do 31. decembra 2004. godine, isplati iznos od 1.696.571 dinara, sa zateznom kamatom od 1. februara 2005. godine do konačne isplate, kao i troškove parničnog postupka. U obrazloženju prvostepene presude se, između ostalog, navodi: da je iz nalaza i mišljenja Zavoda za sudska veštačenja u Novom Sadu ( u daljem tekstu: Zavod) od 1. februara 2005. godine utvrđeno da tuženi za tužilju nije uzeo najpovoljniju osnovicu prilikom obračuna penzije, tako da je tužilja oštećena za iznos od 5.356 dinara, koji predstavlja razliku između isplaćene penzije i penzije koju bi tužilja ostvarila da je primenjena najpovoljnija osnovica; da zatezna kamata do 24. januara 1994. godine iznosi 10.986 dinara, te da je ukupan dug tuženog na taj dan bio 16.342 dinara, a zaključno sa 31. decembrom 2004. godine 1.696.571 dinara; da je Zavod 25. aprila 2005. godine dao potpuno nov nalaz i mišljenje, u kome je navedeno da tužilji ne pripada naknada štete, da su isplaćena bolovanja u utuženom periodu ušla u penzijski osnov i da je iznos penzija pravilno obračunat, kao i primena valorizacionih stopa; da sud nije prihvatio objašnjenje veštaka Zavoda, koji je na ročištu izjavio da ostaje pri nalazu i mišljenju od 25. aprila 2005. godine, nalazeći da je isto nedovoljno jasno, neargumentovano i neprimereno za veštaka tako eminentne ustanove; da je u "ekspertnom" veštačenju od 6. marta 2006. godine Zavod ostao na stanovištu da ne postoji obaveza tuženog, s obzirom na to da je zakonito obračunavao i isplaćivao penziju tužilji sve vreme; da je po prigovoru tužilje sud iznova pozvao veštake iz Zavoda da dopune veštačenje, ali da je zbog izuzetno visoke naknade koju su veštaci tražili sud raspravu zaključio bez izvršene dopune i objašnjenja "ekspertnog" nalaza; da po nalaženju suda, u konkretnom slučaju ima mesta primeni nalaza i mišljenja od 1. februara 2005. godine, jer je zbog kontradiktornosti u nalazima, sledom kojim su prezentirani sudu, sud stekao uverenje da jedino nalaz od 1. februara 2005. godine može odgovarati stvarnom i pravilnom činjeničnom stanju; da sud nije prihvatio prigovor tuženog da ne postoji stvarna nadležnost suda, imajući u vidu da je u postupku utvrđeno da je tužilja vodila upravni postupak i upravni spor protiv tuženog, u kome je odlučivano o pravilnosti obračuna visine penzija; da je rešenjem kojim se utvrđuje pravo na penziju i visina penzije stvoren obligaciono-pravni odnos, iz čega proizlazi obaveza naknade štete, saglasno članu 172. Zakona o obligacionim odnosima, zbog nezakonitog i nepravilnog rada državnog organa. Ova presuda je tužilji uručena 9. januara 2009. godine, a tuženom 25. decembra 2008. godine.

Postupajući po žalbi tuženog, Okružni sud u Zaječaru je doneo presudu Gž. 354/09 od 16. marta 2009.godine, kojom je žalbu odbio i presudu Opštinskog suda u Boru P. 975/08 od 11. decembra u celini potvrdio. U obrazloženju drugostepene presude ponovljeni su razlozi sadržani u prvostepenoj presudi, uz konstataciju da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo. Ovaj drugostepeni postupak je trajao od 26. januara 2009. godine, kada su spisi prosleđeni Okružnom sudu u Zaječaru, do 8. maja 2009. godine, kada su spisi vraćeni Opštinskom sudu u Boru.

Po reviziji tuženog, Vrhovni kasacioni sud je doneo osporenu presudu Rev. 1428/10 od 25. novembra 2010. godine, kojom je reviziju usvojio i preinačio presude Opštinskog suda u Boru P. 975/08 od 11. decembra 2008. godine i Okružnog suda u Zaječaru Gž. 354/09 od 16. marta 2009. godine, tako što je tužbeni zahtev tužilje odbio kao neosnovan i tužilju obavezao da tuženom naknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju osporene revizijske presude se, između ostalog, navodi: da je izraženo pravno stanovište nižestepenih sudova pogrešno; da prema odredbi člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima , pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija; da bi tuženi bio obavezan da naknadi štetu tužilji neophodno bi bilo postojanje uzročne veze između njegovog nepravilnog ili nezakonitog rada i nastale štete; da je u sprovedenom postupku utvrđeno da tuženi, u postupku utvrđivanja visine penzije za tužilju, nije primenio najpovoljniju osnovicu, zbog čega je tužilja pretrpela štetu; da je tužilja vodila upravni spor protiv tuženog, radi odlučivanja o pravilnosti obračuna visine pripadajuće penzije, koji nije okončan u njenu korist; da tužilja u ovom postupku osporava rešenje koje ima karakter upravnog akta; da je tim rešenjem utvrđena visina penzije, te da se njegova zakonitost može ocenjivati samo u upravnom postupku i u upravnom sporu; da imajući u vidu da je tuženi isplaćivao tužilji penziju u skladu sa pravnosnažnim i konačnim rešenjem, Vrhovni kasacioni sud smatra da nema nepravilnog ili nezakonitog rada tuženog u vezi vršenja njegove funkcije; da se ocena pravilnosti obračuna penzija ne može vršiti u parničnom postupku, s obzirom na to da je u pitanju upravni akt, čija se zakonitost može osporavati samo u upravnom postupku, a sudska zaštita ostvariti u upravnom sporu.

Revizijski postupak je trajao od 13. jula 2009. godine do 4. marta 2011. godine, kada su spisi vraćeni Osnovnom sudu u Boru, koji je u međuvremenu preuzeo nadležnost Opštinskog suda u Boru. Osporena revizijska presuda je tužilji uručena 15. marta 2011. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava , na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalb om, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano : da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripada ju u postupku (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja (član 337. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je s ud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, te da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.).

Odredbama Zakona o osnovnim pravima iz penzijskog i invalidskog osiguranja ("Službeni list SFRJ", br . 23/82, 77/82, 75/85, 8/87, 65/87, 87/89, 44/90, 54/90 i 84/90 i "Službeni list SRJ", br oj 41/94 ), koji se primenjivao u periodu od 1. jula 1983. godine do 1. januara 1997. godine, bilo je propisano: da se starosna penzija utvrđuje od mesečnog proseka ličnih dohodaka koje je osiguranik ostvario u bilo kojih uzastopnih deset godina osiguranja koje su za osiguranika najpovoljnije (penzijski osnov) (član 24.); da se z a utvrđivanje penzijskog osnova, u smislu ovog zakona, uzima lični dohodak, novčane naknade, odnosno osnovice osiguranja k oje je osiguranik ostvario u skladu sa opštim aktom organizacije, usklađenim sa kolektivnim ugovorom i zakonom, a za radnike u radnom odnosu kod poslodavca – utvrđenim kolektivnim ugovorom, u skladu sa zakonom (član 24a); da se p rava iz penzijskog i invalidskog osiguranja ostvaruju u (samoupravnoj interesnoj) zajednici u kojoj je osiguranik poslednji put bio osiguran (član 75. stav 1.); da se z ahtev za ostvarivanje prava na penziju podnosi zajednici u kojoj je osiguranik bio poslednji put osiguran (član 75. stav 6.); da se p ostupak za ostvarivanje prava pokreće na zahtev osiguranika, ako zakonom za pojedina prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja nije drukčije određeno (član 81. stav 1.); da se u postupku za ostvarivanje prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja obezbeđuje zaštita prava u okviru zajednice i sudska zaštita prava osiguranika i korisnika prava, u skladu sa zakonom i opštim aktom zajednice (član 82. stav 1.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 10. marta 2003. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Boru i da je okončan donošenjem osporen e presud e Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1428/10 od 25. novembra 2010. godine , koja je podnositeljki uručena 15. marta 201 1. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud ratione temporis nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parni čni postupak traja o sedam godina i osam meseci. Navedeno trajanje može ukazivati na činjenicu da postupak u predmetnoj parnici nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da ovaj predmet nije bio činjenično i pravno složen, imajući u vidu da pitanje na koje je prevashodno trebalo dati odgovor jeste da li je sud ovlašćen da utvrđuje pravilnost obračuna penzije izvršenog pravnosnažnim i konačnim upravnim aktom, tačnije da li je reč o sporu iz člana 1. Zakona o parničnom postupku.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnositeljka ustavne žalbe ima la legitiman interes da sud o nje nim zahtev ima odluči u okviru standarda razumnog roka, imajući u vidu da se u osporenoj parnici raspravljalo o tome da li je tuženi podnositeljki pričinio štetu isplatom manjih iznosa penzija.

Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da podnositeljka nije doprinela produžavanju trajanja osporenog parničnog postupka .

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka isključivo je doprinelo nedovoljno efikasno postupanje , pre svega prvostepenog suda , a u određenoj meri se može govoriti i o neefikasnosti revizijskog suda, najpre Vrhovnog suda Srbije, a potom i Vrhovnog kasacionog suda. Ovde se naročito ima u vidu: da je u postupku pred prvostepenim sudom, za sve vreme njegovog trajanja, izveden samo dokaz veštačenjem; da je zbog neadekvatnog i nepreciznog određivanja zadatka veštačenja, Zavod za sudska veštačenja u Novom Sadu u tri navrata veštačenje vršio iznova; da je prvostepeni sud presudu P1. 272/03 od 21. juna 2006. godine pismeno izradio nakon tri i po meseca od zaključenja glavne rasprave. Što se tiče postupanja revizijskog suda, Ustavni sud konstatuje da i Vrhovni sud Srbije i Vrhovni kasacioni sud nisu otpravili svoje odluke u zakonom propisanom roku. Vrhovni sud Srbije je rešenje Rev. 2647/07 doneo 12. decembra 2007. godine, a spise parničnog predmeta je prvostepenom sudu vratio 15. oktobra 2008. godine, dok je Vrhovni kasacioni sud osporenu presudu Rev. 1428/10 doneo 25. novembra 2010. godine, a spise prvostepenom sudu prosledio 4. marta 2011. godine.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Boru u predmetu P. 975/08, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je mišljenja da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, može ostvariti i samim utvrđenjem povrede prava, s obzirom na to da podnositeljka nije istakla zahtev za naknadu štete.

7. Što se tiče navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje kojima se osporava presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1428/10 od 25. novembra 2010. godine, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka, u suštini, ukazuje da je Vrhovni kasacioni sud pogrešno utvr dio činjenično stanje, te da je merodavno materijalno pravo proizvoljno primenjeno.

Stoga, Ustavni sud smatra da, prilikom ocene osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje, zapravo treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je on bio vođen na način koji je podnosiocu osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrerna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Po oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje zauzetog pravnog stava u konkretnoj pravnoj stvari, predstavljaju ustavnopravno utemeljen osnov za donošenje osporen e revizijske presud e, zbog čega Ustavni sud nalazi da podnositeljki nije povređeno Ustavom garantovano pravo na pravično suđenje. Po shvatanju Ustavnog suda, ocena zakonitost i rešenja na osnovu kojeg se vrši isplata penzija, kao i ocena da li je organizacija za obavezno socijalno osiguranje (sada Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, a nekada samoupravne interesne zajednice za poslove penzijskog i invalidskog osiguranja) pravilno utvrdila osnovicu za utvrđivanje visine penzije, ne može se ocenj ivati u parničnom postupku. Naime, podnositeljki ustavne žalbe je penzija redovno isplaćivana u visini utvrđenoj rešenjem nadležnog fonda, iz čega proizlazi da isplata vršena u skladu sa prav nosnažnim pojedinačnim aktom ne predstavlja nepravilan i nezakonit rad državnog organa, odnosno imaoca javnih ovlašćenja. Takva odgovornost bi, nasuprot tome, mogla postojati samo u situaciji kada bi nadležni organ/organizacija bez zakonskih razloga uskratio isplatu, odnosno na drugi način nepravilno ili nezakonito postupao u izvršenju pojedinačn og rešenja.

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je utvrdio da ocena revizijskog suda u konkretnom slučaju nije posledica proizvoljnog tumačenja merodavnog prava, te da osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1428/10 od 25. novembra 2010. godine podnositeljki ni je povređen o prav o na pravičn o suđenje, zajemčeno odredb om člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud odbio ustavnu žalbu u tom delu , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu i odlučio kao u drugom delu izreke .

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u penzijskom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti