Povreda prava na pravično suđenje i imovinu u Valjevu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu M. N. zbog dvanaestogodišnjeg stečajnog postupka nad DP „P.“ Lajkovac. Sud je poništio osporena rešenja i dosudio naknadu materijalne štete u visini nenamirenih potraživanja iz radnog odnosa podnositeljke.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-16679/2021
24.09.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, Vesna Ilić Prelić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. N. iz Jabučja kod Lajkovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. septembra 2025. godine, doneo je

O D L U KU

1. Usvaja se ustavna žalba M. N. i utvrđuje da je rešenjem Privrednog suda u Valjevu R4. St. 520/21 od 20. aprila 2021. godine i rešenjem Privrednog apelacionog suda Rž. St. 2588/21 od 14. oktobra 2021. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništavaju se rešenje Privrednog suda u Valjevu R4. St. 520/21 od 20. aprila 2021. godine i rešenje Privrednog apelacionog suda Rž. St. 2588/21 od 14. oktobra 2021. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba M. N. i utvrđuje da su podnositeljki povređena prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu, zajemčena članom 32. stav 1. i članom 58. Ustava Republike Srbije, u stečajnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Valjevu u predmetu St. 54/10.

4. Utvrđuje se pravo M. N. na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog u stečajnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Valjevu u predmetu St. 54/10, umanjenog za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

5. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. N. iz Jabučja kod Lajkovca je 6. decembra 2021. godine, preko punomoćnika S. A, advokata iz Niša, Ustavnom sudu izjavila ustavnu žalbu protiv rešenja Privrednog suda u Valjevu R4. St. 520/21 od 20. aprila 2021. godine i rešenja Privrednog apelacionog suda Rž. St. 2588/21 od 14. oktobra 2021. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1, kao i zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, u stečajnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Valjevu u predmetu St. 54/10.

Podnositeljka u ustavnoj žalbi ističe da u osporenom stečajnom postupku ni nakon više od 12 godina od otvaranja nije uspela da naplati potraživanja iz radnog odnosa od privrednog društva DP „P.“ Lajkovac, te da je osporenim rešenjima izveden pogrešan zaključak da podnositeljki nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, pri čemu je ukazala i na relevantnu praksu Evropskog suda za ljudska prava.

Ustavnom žalbom je traženo da se utvrdi da su podnositeljki povređena označena ustavna prava. Pored toga, podnositeljka je zahtevala naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog u stečajnom postupku, kao i naknadu troškova postupka na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu dostavljene dokumentacije i uvidom u internet sajt Agencije za privredne registre, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari.

Rešenjem Trgovinskog suda u Valjevu St. 21/09 od 25. avgusta 2009. godine otvoren je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom DP „P.“ Lajkovac, a za stečajnog upravnika je određena Agencija za privatizaciju. Rešenje o zaključenju stečajnog postupka, koji se od 2010. godine vodio pred Privrednim sudom u Valjevu u predmetu St. 54/10, doneto je 13. juna 2023. godine i postalo pravnosnažno 4. jula 2023. godine, te je stečajni dužnik brisan iz registra privrednih društava 21. jula 2023. godine.

Stečajni dužnik DP „P.“ Lajkovac je preduzeće sa društvenim kapitalom.

Podnositeljka ustavne žalbe je u predmetnom stečajnom postupku prijavila svoja potraživanja iz radnog odnosa, koja su joj u tom postupku i utvrđena.

Podnositeljki ustavne žalbe je pravnosnažno usvojen prigovor radi ubrzavanja osporenog stečajnog postupka i utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku rešenjem Privrednog apelacionog suda Rž. St. 891/18 od 23. januara 2018. godine.

Rešenjem Privrednog apelacionog suda, osporenim ovom ustavnom žalbom, odbijena je kao neosnovana žalba podnositeljke ustavne žalbe i potvrđeno osporeno rešenje Privrednog suda u Valjevu kojim je odbijen njen prigovor radi ubrzavanja stečajnog postupka koji se vodi pred tim sudom u predmetu St. 54/10. U obrazloženjima osporenih rešenja je navedeno da je sud postupao u svemu u skladu sa odredbama Zakona o stečaju i da su u konkretnom slučaju pravilno primenjena merila iz člana 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. Ovo posebno imajući u vidu da je predlagač već podnosio prigovor koji je usvojen navedenim rešenjem od 23. januara 2018. godine, a da su stečajni organi u daljem toku postupka preduzimali sve mere da se postupak okonča, pri čemu zaključenje stečajnog postupka i mogućnost namirenja poverilaca zavisi isključivo od obima i mogućnosti prodaje preostale nepokretne imovine stečajnog dužnika.

4. Odredbama člana 18. st. 2. i 3. Ustava je utvrđeno da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima i da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.”

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano je da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom. Odredbom člana 16. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se prigovor radi ubrzavanja stečajnog ili izvršnog postupka iz člana 1. ovog zakona po kojem nije doneta odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom.

5. Ispitujući navode podnositeljke u delu u kojem je ustavna žalba izjavljena protiv osporenih rešenja, Ustavni sud konstatuje da je tvrdnja podnositeljke o povredi prava na pravično suđenje zasnovana na navodima da je njen prigovor proizvoljno odbijen i da osporena rešenja ne sadrže odgovarajuće obrazloženje, jer je ignorisana relevantna praksa Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) i Ustavnog suda.

U vezi sa osnovanošću ovih navoda i tvrdnji podnositeljke koji se odnose na osporena rešenja, Ustavni sud upućuje na stavove i ocene na stavove i ocene koji su izneti u Odlukama Už-11320/2021 od 7. juna 2023. godine i Už-5357/2022 od 7. marta 2024. godine.

Polazeći od stavova i ocena koji su detaljno izloženi u Odlukama Už-11320/2021 od 7. juna 2023. godine i Už-5357/2022 od 7. marta 2024. godine, Ustavni sud ukazuje da postupajući sudovi prilikom donošenja osporenih rešenja nisu imali u vidu relevantnu praksu Evropskog suda koja se tiče neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka donetih prema preduzećima sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom (koja je navedena u označenoj odluci), već da su osporena rešenja isključivo zasnovana na primeni merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku iz člana 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud ovde posebno ukazuje na praksu Evropskog suda u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 16857/19 i 43001/19, presuda od 14. januara 2021. godine, stav 11.), prema kojoj je period neizvršenja pravnosnažne domaće odluke donete prema preduzeću sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom u trajanju do godinu dana u skladu sa zahtevima Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, dok svako duže trajanje namirenja potraživanja predstavlja povredu Evropske konvencije.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je predmetni stečajni postupak u trenutku donošenja osporenih rešenja trajao 12 godina, te da je prošlo tri godine od prethodno utvrđene povrede i naloga za efikasno okončanje postupka, a da on ipak nije okončan, te da postupajući sudovi prilikom donošenja osporenih rešenja nisu imali u vidu relevantnu praksu Evropskog suda (koja je detaljno izneta u Odlukama Už-11320/2021 od 7. juna 2023. godine i Už-5357/2022 od 7. marta 2024. godine), Ustavni sud je ocenio da je osporenim rešenjima merodavno pravo primenjeno na ustavnopravno neprihvatljiv način na štetu podnositeljke.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), usvojio ustavnu žalbu podnositeljke i utvrdio da joj je osporenim rešenjima povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao tački 1. izreke. Ustavni sud napominje da je sličan pravni stav izneo u Odluci Už- 5357/2022 od 7. marta 2024. godine.

6. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio osporena rešenja, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Međutim, imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, isključena nadležnost sudova za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, Ustavni sud nije vratio predmet redovnom sudu na ponovno odlučivanje o povredi prava na suđenje u razumnom roku.

7. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Valjevuu predmetu St. 54/10, Ustavni sud je pošao od prakse Evropskog suda u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom.

U tom smislu, Ustavni sud posebno ukazuje da je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije Evropski sud konstatovao da je još ranije isticao da je period neizvršenja pravnosnažne domaće odluke do godinu dana u skladu sa zahtevima Evropske konvencije, te da je utvrđivao povredu kada god je taj period bio duži od godinu dana, bez obzira na to da li se pravnosnažna domaća odluka izvršava kroz izvršni ili stečajni postupak. U predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, Evropski sud je ukazao i na svoju praksu u predmetu Bugarić protiv Srbije (broj predstavke 39694/10, odluka od 6. decembra 2016. godine) u kome je odbačena predstavka podnositeljke u situaciji kada je izvršni postupak trajao kraće od sedam meseci. Evropski sud je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, takođe, istakao da je u predmetu Crnišanin i drugi protiv Srbije utvrdio povredu Evropske konvencije u situaciji kada je relevantan period neizvršenja trajao između jedne godine i pet meseci i četiri godine i osam meseci.

Polazeći od navedenih stavova Evropskog suda, koje prihvata i ovaj sud, Ustavni sud ukazuje da svaki postupak koji se vodi radi namirenja pravnosnažno utvrđenog potraživanja (stečajni, izvršni ili neki drugi) prema preduzeću sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, a koji traje duže od perioda koji se u praksi Evropskog suda smatra prihvatljivim, predstavlja osnov za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku. Pri tome, Ustavni sud naglašava da u tom slučaju nisu od isključivog ili odlučujućeg značaja okolnosti od uticaja na trajanje izvršnog, odnosno stečajnog postupka, kao što su složenost postupka i postupanje organa postupka i stranaka u postupku, već je odlučujuća okolnost za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku upravo činjenica da potraživanje nije namireno u relevantnom vremenskom periodu, u skladu sa praksom Evropskog suda.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da osporeni stečajni postupak koji se vodio prema preduzeću sa društvenim kapitalom u trenutku podnošenja prigovora radi ubrzavanja postupka trajao ukupno 12 godina, odnosno tri godine od usvajanja prethodno izjavljenog prigovora od strane podnositeljke radi ubrzavanja postupka, pri čemu u navedenom periodu utvrđeno potraživanje podnositeljke iz radnog odnosa nije namireno, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu podnositeljke i utvrdio da joj je u stečajnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Valjevu u predmetu St. 54/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Razmatrajući tvrdnju podnositeljke da joj je u osporenom stečajnom postupku povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od svog stava da je u predmetima koji se tiču neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka donetih prema preduzećima sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom, utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku preduslov za utvrđivanje povrede prava na imovinu i usvajanje zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog, odnosno nenamirenog potraživanja.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je prethodno utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u osporenom stečajnom postupku, Ustavni sud je ocenio da propust Privrednog suda u Valjevu da obezbedi namirenje potraživanja podnositeljke koje potiče iz radnog odnosa od stečajnog dužnika sa pretežnim društvenim kapitalom predstavlja povredu prava podnositeljke na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu podnositeljke i utvrdio da joj je u stečajnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Valjevu u predmetu St. 54/10 povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 3. izreke.

9. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na imovinu, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 4. izreke, utvrdio pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Valjevu u predmetu St. 54/10, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je Evropski sud u presudi Stevanović i drugi protiv Srbije (broj predstavke 43815/17 i 15 drugih, od 27. avgusta 2019. godine, stav 17.) prihvatio stanovište prema kome prilikom dosuđivanja materijalne štete zbog propusta da potraživanje podnosilaca bude namireno, podnosioci nemaju pravo na zakonsku zateznu kamatu za period nakon pokretanja stečajnog postupka.

10. Nakon što je podnositeljki utvrdio povredu prava iz čl. 32. i 58. Ustava i utvrdio pravo na naknadu materijalne štete, Ustavni sud je našao da je bespredmetno razmatranje ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

11. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova postupka na ime sastava ustavne žalbe od strane advokata, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, pri čemu u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev podnositeljke, rešavajući kao u tački 5. izreke.

12. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje i imovinu u Valjevu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti