Sudska praksa

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično i razumno suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku. Vrhovni sud je odluku zasnovao na neutvrđenoj činjenici, dok je postupak, koji je trajao skoro sedam godina uz tri ukidanja, prekoračio razuman rok.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Katarina Manojlović Andrić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Biljane Roksić iz Stepojevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. januara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Biljane Roksić i utvrđuje da je presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. II 832/09 od 21. oktobra 2009. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Vrhovnom kasacionom sudu da , u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda, ponovi postupak po reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. I 4071/07 od 11. marta 2007. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba Biljane Roksić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Lazarevcu u predmetu P1. 81/07 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

O b r a z l o ž e nj e

1. Biljana Roksić iz Stepojevca, preko punomoćnika Vlastimira Đ. Filipovića, advokata iz Lazarevca, podnela je Ustavnom sudu 13. januara 201 0. godine ustavnu žalbu protiv presude naveden e u izreci , zbog povrede prava na pravično suđenje, zajamčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog navedenim članom Ustava, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Lazarevcu u predmetu P1. 81/07.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je Vrhovni sud Srbije osporenu presudu zasnovao na činjenici da je predmetno rešenje o otkazu ugovora o radu dat o saglasno odre dbi člana 101. stav 1. tačka 4) tada važećeg Zakona o radu , uz napomenu da tužilja - podnosteljka ustavne žalbe nije ni u naknadno ostavljenom roku od strane tuženog poslodavca dostavila doznake o privremenoj sprečenosti za rad; da su navedene konstatacije revizijskog suda krajnje proizvoljne i ne zasnivaju se ni na kakavim pravnim i činjeničnim argumentima; da je u predmetnom postupku nesporno utvrđeno da je tuženi poslodavac 29. jula 2003. godine znao da tužilja nema opravdanje za odsustvovanje sa rada u periodu od 11. jula do 28. jula 2003. godine, te je tvrdnja tuženog, koja nije ničim dokazana, da je on tužilji ostavio naknadni rok od mesec dana da donese doznake za navedeni period „bez ikakvog smisla“, da nema osnova u zakonu i da je izneta jedino sa ciljem da tuženi poslodavac opravda svoje propuštanje zakonom propisanog roka od tri meseca, budući da je rešenje o otkazu ugovora o radu doneto tek 7. novembra 2003. godine, to jest po proteku roku od tri meseca računajući od 29. jula 2003. godine, kako to pravilno konstatuje Okružni sud u Beogradu u svojoj presudi Gž. I 4071/07 od 11. marta 2009. godine; da je podnositeljki povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku u predmetnom parničn om postu pku, budući da isti nije okončan u roku od šest meseci od dan pokretanja spora, kako je to predviđeno odredbom člana 122. stav 3. ranije važećeg Zakona o radu, kao i da su u toku postupka tri puta ukinute prvostepene presude i predmet vraćen na ponovno suđenje, a što je u suprotnosti sa odredbom člana 369. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Podnosteljka ustavne žalbe je predložila da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu , utvrdi postojanje povreda označenih Ustavom zajemčenih prava i poništi osporenu presudu revizijskog suda.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) je iste sadržine kao odredba člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Lazarevcu P1. 81/07 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe podnela je 17. novembra 2003. godine Opštinskom sudu u Lazarevcu tužbu protiv tuženog „KORAL COMM“ preduzeća za trgovinu na veliko i malo i usluge d.o.o. Beograd , radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanja na rad. Povodom navedene tužbe formiran je predmet P1. 336/03.

U toku postupka pred prvostepeni sudom održana su dva ročišta (20. januara i 3. marta 2004. godine), na kojima je sud izveo dokaze saslušanjem stranaka i svedoka i uvidom u pismenu dokumentaciju. Nakon zaključenja glavne rasprave, Opštinski sud u Lazarevcu je 3. marta 2004. godine doneo presudu P1. 336/03, kojom je, u stavu prvom izreke, odbačena tužba tužilje u delu zahteva kojim je tražila da se utvrdi da joj je nezakonito prestao radni odnos, u stavu drugom izreke je poništeno kao nezakonito rešenje o prestanku radnog odnosa od 7. novembra 2003. godine i obavezan je tuženi da tužilju vrati na radno mesto pomoćnog radnika prodavca, u roku od osam dana od dana prijema presude , a u stavu trećem izreke obavezan je tuženi da na ime troškova parničnog postupka isplati tužilji označeni iznos. Protiv navedene presude, u stavu drugom i trećem izreke, tuženi je izjavio žalbu 26. marta 2004. godine.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. I 1022/04 od 5. maja 2004. godine ukinuta je presuda Opštinskog suda u Lazarevcu P1. 336/03 od 3. marta 2004. godine, u stavu drugom i trećem izreke, i u tom delu su spisi predmeta vraćeni prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, u kome se predmet vodio pod brojem P1. 117/04, sud je održao četiri ročišta (8. septembra, 27. oktobra i 27. decembra 2004. godine i 14. februara 2005. godine), dok jedno ročište nije održano na predlog punomoćnika tuženog (22. novembra 2004. godine), na kojima je sud sproveo dokazni postupak saslušanjem stranaka i svedoka i uvidom u pismenu dokumentaciju. Presudom Opštinskog suda u Lazarevcu P1. 117/04 od 14. februara 2005. godine, u stavu prvom izreke, poništeno je kao nezakonito rešenje o prestanku radnog odnosa tuženog poslodavca od 7. novembra 2003. godine i obavezan je tuženi da tužilju vrati na radno mesto pomoćnog radnika prodavca, u roku od osam dana od dana prijema presude, dok je u stavu drugom izreke obavezan tuženi da na ime troškova parničnog postupka isplati tužilji označeni iznos. Protiv navedene presude tuženi je izjavio žalbu 7. marta 2005. godine.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. I 674/05 od 23. marta 2005. godine ukinuta je presuda Opštinskog suda u Lazarevcu P1. 117/04 od 14. februara 2005. godine i spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U drugom ponovnom postupku predmet je dobio broj P1. 274/05. U ovoj fazi postupka održana su četiri ročišta (25. maja, 27. juna, 5. septembra i 2. novembra 2005. godine), na kojima je sud sproveo dokazni postupak saslušanjem stranaka i svedoka i uvidom u pismenu dokumentaciju. Presudom Opštinskog suda u Lazarevcu P1. 274/05 od 10. novembra 2005. godine, u stavu prvom izreke, poništeno je kao nezakonito rešenje o prestanku radnog odnosa tuženog poslodavca od 7. novembra 2003. godine i obavezan je tuženi da tužilju vrati na radno mesto pomoćnog radnika prodavca, u roku od osam dana od dana prijema presude, dok je u stavu drugom izreke obavezan tuženi da na ime troškova parničnog postupka isplati tužilji označeni iznos. Protiv navedene presude tuženi je izjavio žalbu 29. novembra 2005. godine.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. I 4093/05 od 27. decembra 2006. godine ukinuta je presuda Opštinskog suda u Lazarevcu P1. 274/05 od 10. novembra 2005. godine. godine i spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U trećem ponovnom postupku, u kome je predmet dobio broj P1. 81/07, održana su dva ročišta (9. maja i 2. jula 2007. godine), na kojima je sud sproveo dokazni postupak saslušanjem stranaka i uvidom u pismenu dokumentaciju. Presudom Opštinskog suda u Lazarevcu P1. 81/07 od 10. jula 2007. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se poništi kao nezakonito rešenje direktora tuženog od 7. novembra 2003. godine, kojim je tužilji prestao radni odnos, i kojim je tražila da se obaveže tuženi da tužilju vrati na radno mesto pomoćnog radnika prodavca, dok je u stavu drugom izreke obavezan a tužilja da tuženom na ime naknade troškova parničnog postupka isplati označeni iznos. U obrazloženju ove prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je ocenom izvedenih dokaza utvrđeno da je među strankama nesporno da je tužilja odsustvovala sa posla u periodu od 11. jula do 28. jula 2003. godine, da joj je nakon toga 3. novembra 2003. godine uručeno pismeno upozorenje da postoje otkazni razlozi i da je 7. novembra 2003. godine doneto rešenje o otkazu ugovora o radu zbog neopravdanog izostanka; da je među strankama sporno da li je tužiljino odsustvo sa posla bilo neopravdano ili je tužilja odsustvovala uz saglasnost direktora tuženog radi korišćenja godišnjeg odmora i da li je tužilja pre navedenog perioda iskoristila ceo godišnji odmor za 2003. godinu; da je sud, ceneći sve izvedene dokaze, utvrdio da je tužilja do 28. juna 2007. godine odsustvovala 21 dan, te da je za te dane direktor izjavio da su korišćeni uz njegovu saglasnost na ime godišnjeg odmora; da među strankama nije sporno da je tužilja odsustvovala sa posla i u periodu od 11. do 28. jula 2003. godine i da nije dobila pismeno rešenje o korišćenju godišnjeg odmora; da u konkretnom slučaju direktor tuženog nije doneo rešenje o korišćenju godišnjeg odmora tužilje u navedenom periodu, niti je lično tužilji odobrio odsustvo; da je, prema izvedenim dokazima, tužilja iskoristila godišnji odmor u trajanju od 21 dana i da nije imala neiskorišćene dane godišnjeg odmora, pa nije ni mogla odsustvovati, zbog čega se njeno odsustvo smatra neopravdanim; da se tužilja vratila na posao 28. jula 2003. godine, a da je 29. jula 2003. godine otvorila bolovanje i donela direktoru potvrdu o nastupanju privremene sprečenosti za rad počev od 29. jula 2003. godine, s tim što za prethodni period odsustvovanja od 11. jula 2003. godine nije donela doznake, niti je opravdala izostanak; da je, prema izvedenim dokazima, tužilja neopravdano izostala s posla u periodu od 11. do 28. jula 2003. godine, što predstavlja otkazni razlog iz člana 101. stav 1. tačka 4) Zakona o radu, koji je bio na snazi u vreme spornog događaja, te da je osporeno rešenje o prestanku radnog odnosa pravilno i zakonito doneto , zbog čega je tužbeni zahtev tužilje odbijen. Protiv navedene presude tužilja je izjavi la žalbu 29. novembra 2005. godine.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. I 4071/07 od 11. marta 2009. godine preinačena je presuda Opštinskog suda u Lazarevcu P1. 81/07 od 10. jula 2007. godine, pa je usvojen tužbeni zahtev tužilje i kao nezakonito poništeno je rešenje direktora tuženog od 7. novembra 2003. godine kojim je tužilji otkazan ugovor o radu, a tuženi je obavezan da tužilju vrati na rad na poslove pomoćnog radnika-prodavca, kao i da tužilji naknadi troškove postupka u označenom iznosu. U obrazloženje drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo; da zakonitost odluke poslodavca o pravima i obavezama zaposlenog sud ispituje i sa stanovišta posebnih odredaba o rokovima zastarelosti otkaznog razloga; da, prema odredbi člana 104. stav 1. Zakona o radu, koji je bio na snazi u vreme donošenja osporenog rešenja, otkaz ugovora o radu iz člana 101. stav 1. tač. 1 ) do 4 ), 6 ) i 7) poslodavac može dati zaposlenom u roku od tri meseca od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza, odnosno u roku od šest meseci od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza; da prema navedenoj odredbi , istekom jednog od rokova nastupa prekluzija, pa poslodavac gubi pravnu moć da zbog nastalog otkaznog razloga zaposlenom otkaže ugovor o radu; da je, prema odredbi člana 80. stav 1. navedenog zakona, zaposleni dužan da najkasnije u roku od tri dana od dana nastupanja privremene sprečenosti za rad, u smislu propisa o zdravstvenom osiguranju, o tome dostavi poslodavcu potvrdu lekara koja sadrži i vreme očekivane sprečenosti za rad, a takav dokaz, u smislu odredbe člana 80. stav 3. navedenog zakona, zaposleni je dužan najkasnije da dostavi u roku od tri dana od dana prestanka razloga zbog kojih nije mogao da dostavi potvrdu; da je, u konkretnom slučaju, tužilja u periodu od 11. jula do 27. jula 2003. godine odsustvovala sa rada, da je 28. jula 2003. godine došla na rad, a da je sledećeg dana dostavila potvrdu o nastupanju privremene sprečenosti za rad počev od 29. jula 2003. godine, ali da ni u narednom roku od tri dana, saglasno članu 80. stav 3. Zakona o radu, tuženom nije dostavila potvrdu o nastupanju privremene sprečenosti za rad, niti doznake za sporni period od 11. do 27. jula 2003. godine, pa je direktor tuženog najkasnije 1. avgusta 2003. godine morao imati saznanje da privremena sprečenost za rad nije razlog odsustva tužilje sa rada u naznačenom periodu, dakle da je tužilja neopravdano izostala sa rada, te je taj otkazni razlog mogao iskoristiti samo do isteka subjektivnog roka od tri meseca, na koji se žalbom osnovano ukazuje; da je, u konkretnom slučaju, taj rok istekao dana 1. novembra 2003. godine, pa je s obzirom na pravne posledice prekluzije nezakonito rešenje tuženog od 7. novembra 2003. godine, a kojim je tužilji po isteku roka zastarelosti iz člana 104. stav 1. Zakona o radu otkazan ugovor o radu; da je tvrdnja direktora tuženog da je tužilji nakon dolaska na rad dana 28. jula 2003. godine ostavio dodatni rok od 30 dana da opravda odsustvo sa rada u naznačenom periodu i da je po bezuspešnom proteku tog dodatnog roka osporeno rešenje doneo u narednom roku od tri meseca bez uticaja na rok zastarelosti za otkaz ugovora o radu iz otkaznog razloga koji je poslužio za donošenje osporenog rešenja; da je posledica poništaja nezakonite odluke restitucija prava zaposlenog, pa je preinačena i odluka u pogledu zahteva za vraćanje tužilje na rad, a tuženi je obavezan da tužilju vrati na poslove radi čijeg je obavljanja sa tuženim zaključila ugovor o radu. Protiv navedene drugostepene presude tužni je izjavio reviziju 19. maja 2009. godine.

Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. II 832/09 od 21. oktobra 2009. godine usvojena je revizija tuženog i preinačena je presuda Okružnog suda u Beogradu Gž. I 4071/07 od 11. marta 2009. godine, tako što je odbijena žalba tužilje i potvrđe na presuda Opštinskog suda u Lazarevcu P1. 81/07 od 10. jula 2007. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da je pravilna ocena prvostepenog suda da je tužilja u spornom periodu od 11. do 28. jula 2003. godine neopravdano odsustvovala sa posla, te da su u takvoj situaciji bili ispunjeni uslovi da joj tuženi otkaže ugovor o radu, na osnovu odredbe člana 101. stav 1. tačka 4) tada važećeg Zakona o radu, zbog nepoštovanja radne discipline i ponašanja zbog kog zaposleni ne može da nastavi rad kod poslodavca; da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev tužilje za poništaj spornog rešenja tuženo g i reinte graciju tužilje na rad; da je direktor tuženog tužilji, nakon dolaska na rad, 28. jula 2003. godine ostavio dodatni rok od 30 dana da opravda odsustvo sa rada i da je po proteku tog roka sporno rešenje doneo u narednom roku od tri meseca, te je stoga pogrešno stanovište drugostepenog suda u pobijanoj presudi da je sporno rešenje tuženog doneto po isteku roka zastarelosti iz člana 104. stav 1. Zakona o radu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava , na čiju se povredu podnosi teljka us tavne žalbe poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 70/01 i 73/01) bilo je propisano: da je zaposleni dužan da, najkasnije u roku od tri dana od dana nastupanja privremene sprečenosti za rad u smislu propisa o zdravstvenom osiguranju, o tome dostavi poslodavcu potvrdu lekara koja sadrži i vreme očekivane sprečenosti za rad (član 80. stav 1.); da je, ako zaposleni živi sam, potvrdu iz stava 1. ovog člana dužan da dostavi u roku od tri dana od dana prestanka razloga zbog kojih nije mogao da dostavi potvrdu (član 80. stav 3.); da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to, ako ne poštuje radnu disciplinu, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca (član 101. stav 1. tačka 4)); da je poslodavac dužan da, pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz stava 1. tač. 3) i 4) ovog člana, zaposlenog upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu (član 101. stav 2.); da otkaz ugovora o radu iz člana 101. stav 1. tač. 1) do 4), 6) i 7) poslodavac može dati zaposlenom u roku od tri meseca od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza, odnosno u roku od šest meseci od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza (član 104. stav 1.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca.

Ustavni sud, međutim, podseća da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se mora osporena odluka sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku. Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu ''Van de Hurk protiv Holandije'' od 19. aprila 1994. godine). Ipak, može doći do povrede prava na pravično suđenje ako sudovi ne utvrde i ne obrazlože ključne argumente za donošenje presude. Takođe, povreda prava na pravično suđenje postoji i ako u obrazloženju nisu sa dovoljnom preciznošću navedeni razlozi na kojima se odluka zasniva (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu ''Hadjianastassiou protiv Grčke'' od 16. decembra 1992. godine).

U konkretnom slučaju, Vrhovni sud Srbije je našao da je tužilja u periodu od 11. do 28. jula 2003. godine neopravdano odsustvovala sa posla, te da su u takvoj situaciji bili ispunjeni uslovi da joj tuženi poslodavac otkaže ugovor o radu, na osnovu odredbe člana 101. stav 1. tačka 4) tada važećeg Zakona o radu, zbog nepoštovanja radne discipline i ponašanja zbog kog a zaposleni ne može da nastavi rad kod poslodavca . Po oceni Vrhovnog suda, pogrešno je stanovište drugostepenog suda u pobijanoj presudi da je sporno rešenje tuženog doneto po isteku roka zastarelosti iz člana 104. stav 1. Zakona o radu, s obzirom na to da je da je direktor tuženog tužilji, nakon dolaska na rad, 28. jula 2003. godine ostavio dodatni rok od 30 dana da opravda odsustvo sa rada i da je po proteku tog roka sporno rešenje doneo u narednom roku od tri meseca .

U vezi sa iznetim stavom Vrhovnog suda da je direktor tuženog tužilji ostavio dodatni rok od 30 dana da opravda odsustvo sa rada, Ustavni sud ukazuje da ta činjenica nije utvrđena u prvostepenom postupku. Naime, u obrazloženju prvostepene presude je navedeno da je direktor tuženog preduzeća izjavio da je on tužilji ostavio dodatni rok da opravda odsustvo sa rada, ali prvostepeni sud nije smatrao tu činjenicu pravno relevantnom i nije je posebno cenio. Takođe, drugostepeni sud je ocenio da je takva tvrdnja direktora bez uticaja na rok „zastarelosti“ za otkaz ugovora o radu.

Pored toga, Ustavni sud ukazuje da Vrhovni sud nije posebno obrazložio zbog čega smatra da je pogrešno stanovište drugostepenog suda da je, u konkretnom slučaju, protekao prekluzivni rok u kome poslodavac može dati zaposlenom otkaz ugovora o radu , a koje je bilo opredeljujuće za donošenje drugostepene odluke, već je samo konstatovao da je direktor tuženog dao dodatni rok tužilji da opravda odsustvo sa rada i da je po isteku tog roka sporno rešenje o otkazu ugovora o radu doneto u zakonom propisanom roku od tri meseca, te je revizijski sud na osnovu toga odlučio da preinači drugostepenu presudu.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da osporena revizijska presuda nije obrazložen a na način koji zadovoljava uslove iz člana 32. stav 1. Ustava, odnosno da ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava . Takođe, Ustavni sud nalazi da je takvo zaključivanje Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju, bilo proizvoljno i arbitrerno.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tačk i 1. izreke ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenim akt om povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke naložio Vrhovnom kasacionom sudu da ponovi postupak po reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 4071/07 od 11. marta 2009. godine , u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke.

6. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavn oj žalb i sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom od 17. novembra 2003. godine, kada je podnositeljka ustavne žalbe podne la tužb u Opštinskom sudu u Lazarevcu, pa do 21. oktobra 2009. godine, kada je doneta presuda Vrhovnog sud a Srbije Rev.II 832/09, trajao skoro sedam godina.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, navedena dužina trajanja sama po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanj a nadležnih sudova koji su vodili postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je zaključio da u ovom parničnom predmetu nije bilo izuzetno složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala naročito obiman i dugotrajan dokazni postupak.

Po oceni Ustavnog suda, podnositeljka ustavne žalbe imala je legitiman interes da se o tužbenom zahtevu odluči u kratkom roku, jer je predmet spora bio poništaj rešenja o ot kazu ugovora o radu.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da su ona i njen punomoćnik preduzeli sve procesne radnje kako bi se ovaj radni spor hitno okončao.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u ovom predmetu, Ustavni sud je našao da nadležni sudovi nisu preuzeli sve mere i radnje na koje su po zakonu bili obavezni kako bi postupak završio u razumnom roku. Ustavni sud nalazi da je osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka činjenica da je Okružni sud u Beogradu tri puta ukidao presude Opštinskog suda u Lazrevcu i predmet vraćao na ponovni postupak. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da svako ukidanje sudske odluke i vraćanje predmeta na ponovno suđenje, doprinosi odugovlačenju postupka. Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu „Pavlyulynets protiv Ukrajine “ (broj aplikacije 70767/01, stav 51 .), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Polazeći od svega navedenog, a imajući u vidu dužnost sudova da hitno postupaju prilikom rešavanja radnih sporova, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu i u tom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u tački 3. izreke.

7. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Slični dokumenti

Semantička pretraga sudske prakse

Pronađite relevantne pravne dokumente koristeći veštačku inteligenciju.

Započni pretragu