Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u sporu o ugovoru o doživotnom izdržavanju

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv pravnosnažne presude kojom je odbijen zahtev za raskid i poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju. Žalbom se osporava utvrđeno činjenično stanje, što ne spada u nadležnost Ustavnog suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-167/2011
20.10.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milorada Antića iz Zlota, opština Bor, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 20. oktobra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Milorada Antića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Boru P. 49/06 od 8. aprila 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milorad Antić iz Zlota, opština Bor, je 13. januara 2011. godine, preko punomoćnika Radmila Kalčevića, advokata iz Zaječara, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Boru P. 49/06 od 8. aprila 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je u parničnom postupku u kome je doneta osporena prvostepena presuda, pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio raskid i poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog između njegove pokojne supruge, kao primaoca izdržavanja, i tuženog, kao davaoca izdržavanja. Ističe se da postupajući sudovi prilikom utvrđivanja činjeničnog stanja na kome su zasnovali svoje odluke, nisu uzeli u obzir činjenice koje ukazuju na to da je davaocu izdržavanja u vreme zaključenja spornog ugovora bilo poznato teško zdravstveno stanje supruge podnosioca, zbog čega je za davaoca izdržavanja njena bliska smrt bila izvesna. Dalje se navodi da je podnosilac izvršavao sve obaveze prema svojoj supruzi, zbog čega joj nije bilo potrebno bilo kakvo izdržavanje, pa je osporenom presudom potvrđeno nedopušteno ponašanje davaoca izdržavanja.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Opštinskog suda u Boru P. 49/06 od 8. aprila 2008. godine, u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se raskine ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen između M. T, pokojne supruge tužioca, kao primaoca izdržavanja, i tuženog P. G, kao davaoca izdržavanja, a koji je overen od strane Opštinskog suda u Boru pod brojem R. 350/05 od 5. oktobra 2005. godine, dok je u stavu drugom izreke, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je ništav navedeni ugovor.

Prvostepeni sud je odbio primarni tužbeni zahtev za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju polazeći od sledećih činjenica: da se tuženi o primaocu izdržavanja i njenoj imovini starao i pre zaključenja spornog ugovora; da je tuženi sve svoje ugovorne obaveze prema primaocu izdržavanja u celosti izvršio na ugovoreni način; da su između davaoca i primaoca izdržavanja postojali uobičajeno dobri odnosi tetke i nećaka; da je nesporno brak između tužioca i primaoca izdržavanja bio fiktivan, jer je zaključen samo iz interesa; da su nakon zaključenja braka, zaključili i sporazum o regulisanju imovinsko bračnih odnosa, kao ugovor u korist trećeg lica, prvenstveno sa ciljem da posebnu imovinu primaoca izdržavanja nasledi njena rodbina i da se izbegne mogućnost da tužilac nasledi tu imovinu.

Prvostepeni sud je odbio eventualni tužbeni zahtev za poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju polazeći od sledećih činjenica: da je primalac izdržavanja u momentu zaključenja spornog ugovora bila svesna svojih postupaka, sposobna da shvati značaj i pravne posledice ugovora koji zaključuje, odnosno da je bila poslovno sposobna; da u vreme zaključenja tog ugovora nije bilo moguće predvideti njenu skoru smrt; da je imala želju da sa tuženim zaključi ugovor, što je i učinila; da tužilac nije dokazao da je tuženi uticao na nju u smislu manipulacije njene volje, niti da je ona bila podložna promeni volje zbog umanjenja poslovne sposobnosti.
Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 3514/10 od 23. jula 2010. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio osporenu prvostepenu presudu.

4. Podnosilac ustavne žalbe osporava stav koji je prvostepeni sud, nakon ocene izvedenih dokaza, zauzeo o činjenicama od kojih je zavisila odluka o osnovanosti njegovih tužbenih zahteva koji su bili predmet odlučivanja u konkretnom parničnom postupku.

Ustavni sud ukazuje na to da odlučujući o ustavnoj žalbi nije nadležan da ocenjuje dokaze izvedene u sudskom postupku, niti da preispituje pravilnost zaključaka parničnih sudova o pojedinim izvedenim dokazima, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i dokaza priloženih uz nju, kao i sadržine osporene sudske odluke, ne proizlazi da je sud proizvoljno cenio izvedene dokaze, i to na štetu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe. Pravo je suda da u parničnom postupku, po slobodnom sudijskom uverenju, nakon sprovedenog dokaznog postupka, kao i na osnovu rezultata celog postupka, oceni kojim će izvedenim dokazima pokloniti poverenje i koje će činjenice uzeti kao dokazane i utvrđene. Sa druge strane, obaveza je suda da na odgovarajući način obrazloži kako je utvrdio pravno relevantne činjenice, jer slobodna ocena dokaza ne dozvoljava proizvoljnost i neograničeno slobodno zaključivanje. Konkretno, prvostepeni sud je u obrazloženju osporene presude izložio sve izvedene dokaze i jasno izneo na osnovu kojih dokaza je našao da su određene činjenične tvrdnje parničnih stranaka istinite ili nisu, navodeći obrazložene razloge zbog kojih je stekao uverenje da je davalac izdržavanja izvršavao ugovorom o doživotnom izdržavanju preuzete obaveze prema primaocu izdržavanja, te da je u vreme zaključenja tog ugovora primalac izdržavanja bila poslovno sposobna i da nije postojala izvesnost njene bliske smrti za davaoca izdržavanja. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi prava na pravično suđenje, već se ponavljanjem navoda koji su bili izneti u žalbi na prvostepenu presudu i ocenjeni od strane drugostepenog suda, od Ustavnog suda zahteva da kao parnični sud još jednom oceni zakonitost osporene prvostepene presude.

Kako tužbeni zahtev o kome su sudovi odlučivali u parničnom postupku ne predstavlja imovinsko pravo stečeno na osnovu zakona, osporena odluka se ne može dovesti u vezu sa pravom na imovinu iz člana 58. Ustava.
S obzirom na izneto, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje po podnetoj ustavnoj žalbi.

5. Na osnovu izloženog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u sporu o ugovoru o doživotnom izdržavanju

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti