Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u devetogodišnjem parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi iseljenja koji je trajao preko devet godina. Dugo trajanje postupka, posledica neefikasnog postupanja suda i dvostrukog ukidanja prvostepenih presuda, nije opravdano.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće , u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Božice Nikolić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. februar 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Božice Nikolić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 55705/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žala odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Božica Nikolić iz Beograda je 23. marta 2010. godine preko punomoćnika Snežane Vidrić, advokata iz Beograda podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku , zajemčen ih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 55705/10. Podnositeljka je istakla da joj je navedeno ustavno pravo povređeno i rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu P.4457/09 od 29. septembra 2009. godine i rešenj em Okružnog suda u Beogradu Gž.25019/09 od 25. novembra 2009. godine.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela: da je Grad Beograd kao tužilac podneo tužbu protiv nje kao tužene 10. avgusta 2000. godine, radi iseljenja; da bi ona imala pravo da izjavi reviziju da joj je drugostepeno rešenje dostavljeno pre stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, međutim kako joj je ono bilo dostavljeno posle tri meseca, kada je navedeni zakon već stupio na snagu, nije bila u mogućnosti da izjavi reviziju protiv drugostepenog rešenja; da je postupak trajao osam godina, da je prvostepena presuda više puta ukidana i predmet je vraćan prvostepenom sudu na ponovni postupak što je sve dovelo do oduglovačenja postupka.

Osporavajući rešenje Trećeg opštinskog suda u Beogradu
P. 4457/09 od 29. septembra 2009. godine i rešenje Okružnog suda u Beogradu Gž. 25019/09 o d 25. novembra 2009. godine, podnositeljka je navela da su osporenim prvostepenim i drugostepenim rešenjem bitno povređene odredbe parničnog postupka , kao i da su nadležni sudovi u donošenju tih rešenja pogrešno utvrdili činjenično stanje.

Naknadu štete podnositeljke nije tražila.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) sadrži odredbu koja je istovetna odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 55705/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Grad Beograd je 10. avgusta 2000. godine podneo Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv podnositeljke ustavne žalbe, radi otkaza ugovora o korišćenju stana i iseljenja. Predmet je dobio broj P. 2237/2000.

Pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu održano je tri ročišta za glavnu raspravu dok jedno ročište nije održano jer tužena nije pristupila a uredno je obavešte na.

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2237/2000 od 18. septembra 2001. godine u stavu prvom izreke utvrđeno je da je otkazan ugovor o korišćenju osporenog stana; u stavu drugom izreke obavezana je tužena da se iseli iz stana; u stavu trećem izreke tužena je obavezana da tužiocu naknadi parnične troškove.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 464/02 od 24. januara 2002. godine ukinuta je prvostepena presuda i predmet je vraćen istom sudu na ponovno suđenje.

Zatim je u nastavku postupka pred prvostepenim sudom održano devet ročišta, dok dva ročišta nije održan o, i to jedno zbog bolesti postupajućeg sudije, a jedno zbog nedolaska svedoka.

Na ročištima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka, saslušanjem svedoka, kao i uviđajem suda na lic u mesta.

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 513/02 od 18. februara 2005. godine, u stavu prvom izreke utvrđeno je da je otkazan ugovor o korišćenju osporenog stana ; u stavu drugom izreke usvojen je tužbeni zahtev pa je obavezana tužena da se iseli iz stana ; u stavu trećem izreke obavezana je tužena da naknadi parnične troškove.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu, Gž.9965/05 od 15. septembra 2005. godine ukinuta je presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 513/02 od 18. februara 2005. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U nastavku postupka pred prvostepenim sudom održano je četiri ročišta, dok četiri ročišta ni je održan o, i to: jedno na zahtev tužene jer njen punomoćnik nije pristupio, jedno zbog sprečenosti zapisničara, jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno zbog protesta zaposlenih u sudu .

Na ročište 30. januara 2008. godine stranke nisu pristupile iako su uredno pozvane i Treći opštinski sud u Beogradu je doneo rešenje P. 2593/05 od 30. januara 2008. godine da se tužba smatra povučenom.

Rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu P.2593/05 od 29. aprila 2008. godine utvrđeno je da se ne dozvoljava povraćaj u pređašnje stanje koje je traž eno od zakonsk og zastupnika tužioca i od punomoćnik a tužene.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž.12004/08 od 23. oktobra 2008. godine preinačeno je rešenje Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2593/05 od 29. aprila 2008. godine pa je dozvoljen predlog za povraćaj u pređašnje stanje podnet od strane puno moćnika tužioca zbog propuštenog ročišta 30. januara 2008. godine i rešenje Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2593/05 od 30. januara 2008. godine je stavljeno van snage.

Na ročištu od 29. septembra 2009. godine tužilac je povukao tužbu u ovoj parnici i ostao pri predlogu za naknadu troškova parničnog postupka. Osporenim rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 4457/09 od 29. septembra 2009. godine utvrđeno je da je tužba povučena i obavezana je tužena da tužiocu naknadi parnične troškove.

Osporenim rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž.25019/09 od 25. novembra 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđeno je prvostepeno rešenje Trećeg opštinskog suda u Beogradu P.4457/09 od 29. septembra 2009. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez oduglovačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10 .).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).



5. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen preko šest godina, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 10. avgusta 2000. godine do okončanja postupka .

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu dužine sudskog postupka.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da predmetni postupak nije okončan u razumnom roku.

Naime, od podnošenja tužbe do donošenja prve prvostepene presude prošlo je godinu dana dok je posle godinu dana drugostepeni sud odlučio tako što je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak. Zatim je nova provostepena odluka doneta posle tri godine dok je drugostepeni sud posle deset meseci ukinuo prvostepenu odluku i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. Dalje, posle četiri godine prvostepeni sud je doneo rešenje da se tužba smatra povučenom dok je posle dva meseca drugostepeni sud potvrdio navedeno prvostepeno rešenje. Dakle parnični postupak je posle devet godina okončan iz procesnih razloga .

Takođe, dužini trajanja postupka je doprinelo i ukidanje prvostepenih odluka od strane drugostepenog suda u dva navrata.

Po oceni Suda, podnositeljk a ustavne žalbe nije doprinela dužini trajanja postupka jer se uredno odazivala pozivi ma suda, postupala je po nalozima suda i nije zloupotrebljavala svoja procesna ovlašćenja, dok njeno neprisustvovanje na jednom ročišt u i traženje odlaganja jednog ročišta nema uticaja na drugačije odlučivanje ovog suda.

Takođe, predmet spora je bio značajan za podnostiteljku imajući u vidu sam predmet tužbenog zahteva.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, krećući se u granicama ustavne žalbe ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava pa je na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke , prvi deo, usvojio ustavnu žalbu.

6. U pogledu osporavanja rešenja Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 4457/09 od 29. septembra 2009. godine i rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 25019/09 od 25. novembra 2009. godine, podnositeljka ustavne žalbe je nezadovoljna tim rešenjima koja nisu doneta u njenu korist , istakla da nadležni sudovi u osporenim odlukama nisu potpuno i pravilno utvrdili činjenično stanje i da su pogrešno primenili materijalno pravo.

S tim u vezi, Ustavni sud ističe da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka. U postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje činjenično stanje utvrđeno u parničnom postupku, niti da preispituje pravilnost zaključ aka sudova o pojedinim izvedenim dokazima ili neprihvatanju pojedinih dokaza, već je nadležan da utvrđuje postojanje povrede ili uskraćivanja označenih ustavnih prava ili sloboda .

Ustavni sud ukazuje i na to da nije nadležan da preispituje način na koji su redovni sudovi primenili materijalno pravo u svojim odlukama koje su predmet ustavne žalbe, osim ako iz konkretnih, pravno i činjenično utemeljenih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ne proizlazi da su sudovi proizvoljno ili arbitrerno primenili pravo, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je u ovom slučaju ocenio da podnositeljka nije pruži la pravno utemeljene ustavnopravne razloge koji ukazuju na to da je primena merodavnog prava u osporenim sudskim odlukama bila proizvoljna. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da su prvostepeni i drugostepeni parnični sud u osporenim odlukama naveli dovoljne i jasne razloge za zauzete pravne stavove i datu ocenu.

S obzirom na to da u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji ukazuju na povredu nekog od zajemčenih ustavnih prava, Ustavni sud je u drugom delu izreke odbacio ustavnu žalbu protiv osporenih rešenja, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci .

PREDSEDNIK VEĆA


dr Dragiša B. Slijepčević