Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku naknade štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku, jer je parnični postupak radi naknade štete trajao šest godina i četiri meseca. Podnosiocu je utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik V eća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S . P . iz Biljanovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. P . i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na s uđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parnič nom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kraljevu - Sudska jedinica u Raški u predmetu P. 3312/11 (07), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde u roku od četiri meseca od dana dostavljanja odluke tom ministarstvu .

O b r a z l o ž e nj e

1. S. P . iz Biljanovca izjavio je , 24. februara 2014. godine, preko punomoćnika Ž . V, advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2523/13 od 3. decembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kraljevu - Sudska jedinica u Rašk i u predmetu P. 3312/11 (07). Podnosilac ustavne žalbe se istovremeno pozvao i na povrede odredaba čl . 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Kako su navedenim odredbama Evropske konvencije garantovana prava čiju zaštitu suštinski pruža i Ustav u članu 32. stav 1. i članu 36. stav 2, to se ocena postojanja povrede ili uskraćivanja ovih prava u postupku po ustavnoj žalbi vrši u odnosu na navedene odredbe Ustava.

U ustavnoj žalbi, pored ostalog, je navedeno: da je predmet tužbenog zahteva naknada materijalne štete koju je podnosilac pretrpeo kao pripadnik Vojske Jugoslavije tokom NATO bombardovanja; da je podnosilac ostao bez posla, a nakon toga nije mogao da se ponovo zaposli, jer mu je umanjena radna sposobnost; da su sudovi odbili podnosiočev zahtev za naknadu štete nalazeći da je potraživanje zastarelo, što on smatra pogrešnim; da je u identičnoj situaciji isti sud postupao drugačije i usvojio tužbeni zahtev drugog tužioca; da je parnični postupak trajao skoro sedam godina, što je van svih razumnih vremenskih okvira, kao i da nije bio toliko složen da bi mogao opravdati navedenu dužinu. Podnosilac ustavne žalbe je istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Osnovnog suda u Kraljevu - Sudska jedinica u Raški P. 3312/11 (07), te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 21. jula 2007. godine tužbu Opštinskom sudu u Raški (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tužene Republike Srbije, Ministarstv o odbrane - Vojn a pošte 1365, radi naknade materijalne štete u vidu izgubljene zarade, kao i buduće rente po istom osnovu.

Nakon što je tužena odgovorila na tužbu, prvo ročište za glavnu raspravu je održano 15. aprila 2008. godine, na kome je određeno izvođenje dokaza medicinskim veštačenjem na okolnost umanjenja radne sposobnosti tužioca.

Sudski veštak medicinske struke je 11. februara 2009. godine dostavio sudu nalaz i mišljenje, na koje tužilac nije imao primedb e, dok je na sledećem ročištu održanom 19. marta 2009. godine određeno izvođenje dokaza ekonomskim veštačenjem radi utvrđenja koliko iznosi izgubljen a zarad a tužioca i eventualna rent a. Sudski veštak ekonomske struke je 24. novembra 2009. godine dostavio sudu nalaz i mišljenje. Tužilac je 1. decembra 2009. godine „precizirao“ tužbeni zahtev, dok je tuženi istakao određene primedbe na nalaz i mišljenje veštaka.

U toku 2010. godine pred Osnovnim sudom u Kraljevu - Sudska jedinica u Raški (u daljem tekstu: Osnovni sud) održano je jedno ročište za glavnu raspravu.

Nakon ročišta održanog 2. februara 2011. godine, Osnovni sud je zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 504/10 (07), kojom je usvojio u celini tužbeni zahtev tužioca. Postupajući po žalbi tužene, Apelacioni sud u Kragujevcu (u daljem tekstu: Apelacioni sud) je rešenjem ukinuo presudu Osnovnog suda P. 504/10 (07) od 2. februara 2011. godine i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje. Spisi predmeta su 9. decembra 2011. godine vraćeni Osnovnom sudu.

U ponovnom postupku pred Osnovnim sudom ročište za glavnu raspravu zakazano za 7. februar 2012. godine, nije održano na predlog tužioca. Nakon dva održana ročišta, Osnovni sud je rešenjem od 31. maja 2012. godine odredio izvođenje dokaza veštačenjem veštaka medicine rada, a veštak je dve nedelje kasnije dostavio sudu nalaz i mišljenje. Dopunski nalaz je 7. jula 2012. godine dostavljen sudu. Nakon ročišta za glavnu raspravu održanog 13. septembra 2012. godine, Osnovni sud je rešenjem od 3. oktobra 2012. godine odredio izvođenje dokaza neuropsihijatrijskim veštačenjem, a veštak je 26. oktobra dostavio sudu nalaz i mišljenje. Do kraja 2012. godine održano je još jedno ročište za glavnu raspravu.

Veštak ekonomske struke je 4. februara 2013. godine dostavio sudu dopunski nalaz i mišljenje, dok je ročište zakazano za isti dan odloženo zbog potrebe stranaka da se upoznaju sa sadržinom nalaza i mišljenja. Tužilac je 18. februara 2013. godine „precizirao“ tužbeni zahtev u skladu sa nalazom i mišljenjem veštaka. Nakon ročišta održanog 27. marta 2013. godine, Osnovni sud je zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 3312/11 (07), kojom je usvojio u celini tužbeni zahtev tužioca.

Postupajući po žalbi tužene, Apelacioni sud je doneo osporenu presudu Gž. 2523/13 od 3. decembra 2013. godine kojom je preinačio ožalbenu presudu Osnovnog suda P. 3312/11 (07) od 27. marta 2011. godine, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se tužena obaveže da tužiocu na ime izgubljene zarade za period od 1. juna 2004. do 28. februara 2013. godine isplati iznos od 666.403,20 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom i da tužiocu plaća rentu počev od 1. marta 2013. godine, pa ubuduće, dok za to postoje zakonski uslovi u iznosu od 12.696 dinara mesečno. U obrazloženju osporene drugostepene presude, pored ostalog je navedeno: da je tužilac 7. maja 1999. godine, za vreme vršenja vojne službe kao rezervni vojnik u oružanom napadu OVK , zadobio rane u donjem delu tela; da je usled zadobijene povrede tužiocu rešenjem nadležnog organa priznato svojstvo ratnog vojnog invalida VIII grupe sa 40% invalidnosti i trajno pravo na ličnu invalidninu počev od 10. decembra 2003. godine i svojstvo ratnog vojnog invalida počev od istog datuma; da je veštak specijalista sudske medicine utvrdio da je kod tužioca umanjena opšta životna i profesionalno radna sposobnost za 40%, tj. da ukupna preostala radna sposobnost tužioca iznosi 60% ; da je tužilac ostvario pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povređivanja po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti, zbog psihičkog oboljenja koje je u uzročno posledičnoj vezi sa obavljanjem vojne delatnosti, kao i naknadu nematerijalne štete u vezi sa zadobijenim teškim telesnim povredama; da tužilac ima III stepen stručne spreme, zanimanje zavarivač gasom; da je u vreme od 1983. godine do 31. marta 2002. godine bio u stalnom radnom odnosu u fabrici metalnih proizvoda iz Baljevc a i da je dobio otkaz ugovora o radu u procesu utvrđivanja viška zaposlenih, te da je zbog tehnološkog viška tužiocu 31. marta 2002. godine prestao radni odnos; da je tužilac prijavljen kao nezaposleno lice na evidenciji službe za zapošljavanje u periodu od 1. aprila 2002. godine pa nadalje, a u periodu od 1. aprila 2002. godine, pa do 31. marta 2003. godine, bio je korisnik odgovarajuće novčane naknade; da je ekonomskim veštačenjem utvrđeno da je u periodu od 1. juna 2004. godine, pa do 28. februara 2013. godine, tužilac zbog umanjenja radne sposobnosti izgubio zaradu u iznosu od 666.403,20 dinara, da je poslednja zarada koju bi tužilac ostvario da je u radnom odnosu umanjena za preostalu radnu sposobnost iznosila 12.696 dinara i da se tužilac obraćao tuženoj zahtevom za obeštećenje van spora 2. juna 2007. godine, po kom zahtevu nije dobio odgovor; da je prvostepeni sud dalje veštačenjem preko veštaka specijaliste medicine rada utvrdio da je kod tužioca radna nesposobnost nastupila 7. maja 1999. godine, i to najpre kao privremena sa povremenim prekidima do 9. marta 2002. godine, a pri tom i kao trajna, te da je navedena radna nesposobnost posledica povređivanja tužioca koja je nastala i usled posttraumatskog stresnog poremećaja i trajne izmene ličnosti; da je prvostepeni sud utvrdio da je 9. marta 2002 godine kod tužioca nastupilo umanjenje radne sposobnosti trajno za 40%; da je takođe utvrđeno da je kod tužioca nastupila trajna izmena ličnosti 2000. godine, da se lečio na psihijatrijskom odeljenju i da je dijagnoza trajne izmene ličnosti utvrđena 25. maja 2007. godine, te da je to datum saznanja tužioca za konačnu štetu. Dalje je navedeno: da je na osnovu iznetih činjenica, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da je uzrok štete koju tužilac trpi umanjenje njegove radne sposobnosti bez obzira na činjenicu što mu je radni odnos prestao usled organizaciono-ekonomskih promena u preduzeću; da tužilac zbog ograničene radne sposobnosti nije u mogućnosti da se zaposli i da ostvari prihode svojim radom što je bezuspešno pokušavao, pa je polazeći od činjenice da je tužiocu umanjena radna sposobnost za 20% i da je uvećana usled psihičkih smetnji trajne izmene ličnosti, što ukupno iznosi 40%; da je prvostepeni sud utvrdio da prigovor zastarelosti potraživanja nije osnovan i da je kod tužioca umanjena opšta radna i profesionalna sposobnost za 20%, koja se odnosi na psihičke smetnje usled trajnih izmena ličnosti koje su nastale 25. maja 2007. godine i da nije protekao rok zastarelosti predviđen odredbama čl ana 376 . Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom na to da je tužba podneta 25. juna 2007. godine; da je, osim toga, gubitak u imovini tužioca nastao i ukidanjem dopunske lične invalidnine rešenje m upravnog organa od 12. juna 2006. godine; da se ovakvi razlozi prvostepenog suda ne mogu prihvatiti kao pravilni; da je u konkretnom slučaju predmet tužbe, zahtev za naknadu štete po osnovu izgubljene zarade; da je prvostepeni sud utvrdio da je tužiocu radni odnos prestao usled organizaciono-ekonomskih promena u preduzeću u kome je radio i ostvarivao zaradu do 31. marta 2003. godine, zatim da je u periodu od 1. aprila 2002. godine, pa do 31. marta 2003. godine, ostvarivao primanja preko službe za zapošljavanje gde je prijavljen kao nezaposleno lice; da je prvostepeni sud utvrdio da je 7. maja 1999. godine, tužiocu utvrđeno umanjenje radne sposobnosti za 20%, pa kako je tužba podneta 25. juna 2007. godine, očigledno je da je pravo tužioca za navedeni procenat tražene naknade materijalne štete neosnovan, jer je tužilac za umanjenje radne sposobnosti od 20%, saznao 7. maja 1999. godine, a tužbu podneo 25. juna 2007. godine, po proteku roka od tri godine od dana saznanja i objektivnog roka od pet godina u kome je mogao da podnese tužbu, jer je očigledno da nije imao razloga za podnošenje takve tužbe, s obzirom na to da je obavljao poslove za koje je kvalifikovan na zadovoljavajući način; da je kod tužioca nastupilo pogoršanje radne sposobnosti za 20%, trajno 25. juna 2007. godine kako je to utvrđeno u prvostepenom postupku, a da trajno ukupno umanjenje iznosi 40%; da je međutim, prvostepeni sud prevideo da je tužiocu priznato svojstvo ratnog vojnog invalida trajno od 10. decembra 2003. godine; da je tužilac zadobio povredu 7. maja 1999. godine, da izgubljenu zaradu traži od 1. juna 2004. godine, pa do 28. februara 2013. godine, a nije pružio dokaze da li je od povređivanja do 1. juna 2004. godine ostvarivao zaradu i o visini izgubljene zarade koju traži za period od 1. juna 2004. godine, pa do 28. februara 2013. godine; da je u skladu sa odredbom člana 195 . Zakona o obligacionim odnosima, odgovorno lice dužno da naknadi štetu licu kome je zbog telesne povrede i narušavanja zdravlja radna sposobnost potpuno ili delimično smanjena, ako povređeni zbog toga trpi štetu u vidu izgubljene ili smanjene zarade i da osnov za ostvarivanje prava na naknadu ovog vida materijalne štete postoji samo ako povređeni usled pretrpljenih povreda i narušavanja zdravlja ne može da ostvaruje zaradu koju je ostvarivao do povrede, odnosno zaradu koju bi ostvarivao da je zdrav, da mu nije smanjena radna sposobnost, a ne s obzirom na utvrđeni stepen smanjene radne sposobnosti; da se naknada štete zbog smanjene radne sposobnosti ne dosuđuje na bazi utvrđenog postojanja procenta umanjene radne sposobnosti kao posledice povređivanja, već na bazi postojanja stvarne štete izražene u negativnoj razlici u dohotku koji je tužilac primao pre povrede i koji ostvaruje posle povređivanja; da kako je utvrđeno da promena radnog mesta tužioca, odnosno da tužiocu radni odnos nije prestao kao posledica pretrpljene povrede i da tužilac nije pružio dokaze o visini prosečnog ličnog dohotka koji je mogao da ostvari sa svojim kvalifikacijama da je u radnom odnosu, kao i o visini buduće naknade štete u vidu rente, kao naknade štete za sukcesivni gubitak dohotka u budućnosti, to je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je pobijanom presudom usvojio tužbeni zahtev.

4. Odredbama Ustava , na čij e se povred e ustavnom žalbom ukazuje , utvrđeno je: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak pokrenut 21. jula 2007. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, a da je pravnosnažno okončan 3. decembra 2013. godine.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao šest godin a i četiri meseca, što prima facie ukazuje da nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije bio toliko složen da bi opravdao višegodišnje trajanje, iako je u sprovedenom dokaznom postupku bilo izvedeno više različitih vrsta veštačenja.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je on imao legitiman pravni interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu za naknadu izbuljene zarade i buduće rente odluči u razumnom roku.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe i njegov punomoćnik svojim ponašanjem nisu značajnije doprineli odugovlačenju postupka.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. S tim u vezi, Ustavni sud posebno ukazuje na činjenicu da je u toku 2010. godine održano samo jedno ročišt e za glavnu raspravu. S udovi imaju dužnost da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15 -dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde u roku od četiri meseca od dana dostavljanja odluke tom ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog Suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Apelacionog suda Gž. 2523/13 od 3. decembra 2013. godine, Ustavni sud nalazi da podnosilac u ustavnoj žalbi ne navodi ustavnopravn o relevantne razloge koji bi ukazivali na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već u suštini izražava nezadovoljstvo osporenom presudom. Ustavni sud ukazuje da je Apelacioni sud, kao drugostepeni sud, bio nadležan da u žalbenom postupku ocenjuje da li je nižestepeni sud pravilno primenio merodavno pravo. Istovremeno, Ustavni sud ocenjuje da su razlozi na kojima se temelji osporena presuda zasnovani na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog materijalnog prava, te stoga nalazi da ne postoje razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje.

U vezi sa navodima o različitom postupanju sudova, Ustavni sud ukazuje da zahtev pravne sigurnosti dopušta određena odstupanja u tumačenju koja se prihvataju kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema, te stoga jedna potencijalno različita odluka (presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3027/13 od 29. novembra 201 3. godine) ne predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na pravnu sigurnost kao elementa prava na pravično suđenje.

Ustavni sud konstatuje da je nadležni Apelacioni sud u zakonom propisanom žalbenom postupku ispitao prvostepenu presudu i ocenio navode izjavljene žalbe, zbog čega se ni tvrdnja da je podnosiocu povređeno pravo na delotvorno pravno sredstvo ne iskazuje kao ustavnopravno prihvatljiva (videti Rešenje Ustavnog suda Už-4038/2010 od 14. aprila 2011. godine).

Ocenjujući da u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji bi opravdali tvrdnju da je došlo do povrede označenih ustavnih prava, Ustavni sud je ustavnu žalbu u tom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

9. Na osnovu navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku naknade štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti