Usvajanje ustavne žalbe zbog proizvoljne primene prava u postupku restitucije

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava presudu Upravnog suda i vraća predmet na ponovno odlučivanje. Utvrđena je povreda prava na pravično suđenje jer je sud proizvoljno zaključio da imovina nije oduzeta, iako je nacionalizovana pre navodnog ugovora o kupoprodaji.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tam ás) i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. D, D . V . i V . V, svih iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. marta 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. D . i D . V . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 6974/17 od 24. septemb ra 2021. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba ovih podnosilaca odbacuje.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 6974/17 od 24. septembra 2021. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnetoj protiv rešenja Ministarstva Finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-00110/2013-13 od 27. marta 2017. godine.

3. Odbacuje se ustavna žalba V. V . izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 6974/17 od 24. septembra 2021. godine.

4. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe N. D . i D . V . za naknadu štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. D, D . V . i V . V, svi iz Beograda , preko punomoćnika T. H . L, advokata iz Beograda, podneli su Ustavnom sudu, 7. decembra 20 21. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 6974/17 od 24. septembra 2021. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, kao i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl. 36. i 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se ističe da je proizvoljan i arbitraran stav Upravnog suda da imovina koja je predmet zahteva nije „prinudno oduzeta“, već je bivšim vlasnicima katastarske parcele broj …/1 pravo svojine prestalo zaključenjem ugovora o kupoprodaji od 6. septembra 1960. godine. Podnosioci, takođe, ističu da je pomoćna zgrada – objekat broj … površine 44 m2 nacionalizovana pre zaključenja navedenog ugovora i nije mog la da bude predmet prodaje .

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava i poništi osporeni akt, te utvrdi pravo podnosilaca na naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Delimičnim rešenjem Agencije za restituciju – Područna jedinica Beograd (dalje u tekstu: Agencija) broj 46-00 9713/2012 o d 23. oktobra 2015. godine odbijen je kao neosnovan zahtev N. D, D. V . i V . V . (podnosilaca ustavne žalbe) za vraćanje kuće od slabog materijala, upisane kao objekat …, pomoćna zgrada u U. broj … u Beogradu i dela građevinskog zemljišta na k.p. broj …/1 starog premera (broj …/1 novog premera) KO Savski venac, koji ne služi redovnoj upotrebi objekta nacionalizovanog rešenjem Komisije za nacionalizaciju pri NOO Savski venac od 18. decembra 1959. godine (tačka 1. dispozitiva) i određeno da će o preostalom delu zahteva, koji se odnosi na vraćanje građevinskog zemljišta na k.p. broj …/3 starog premera (broj …/3 novog premera), biti naknadno odlučeno (tačka 2. dispozitiva). U obrazloženju rešenja je konstatovano da je zaključkom Agencije delimično prekinut postupak po predmetnom zahtevu , u delu koji se odnosi na k.p. broj …/3 starog premera (broj …/3 novog premera), jer je pred nadležnim organom u toku postupak po zahtevu podnosilaca za poništaj pravnosnažnog rešenja o izuzimanju iz poseda te parcele. Agencija je dalje navela da je u postupku utvrđeno: da su rešenjem Odeljenja za finansije NOO Savski venac od 25. juna 1959. godine nacionalizovane i postale društvena svojina k.p. br. …/1 i …/3 KO Beograd 7 sopstvenika D. V, rođene T. i R . M, sa po ½; da je rešenjem Komisije za nacionalizaciju NOO Savski venac od 18. decembra 1959. godine nacionalizovana i postala društvena svojina zgrada u U . broj … u Beogradu, koja se sastoji od jednog stana od osam soba, kao vlasništvo navedenih lica; da su rešenjem Komisije za nacionalizaciju NOO Savski venac od 29. aprila 1960. godine izuzeti od nacionalizacije i ostavljeni u svojinu bivšim vlasnicama stanovi od po četiri sobe u prizemlju i na prvom spratu zgrade u U . broj … u Beogradu; da su D. V . i R . M, kao prodavci, zaključile kupoprodajni ugovor sa Saveznim državnim sekretarom za poslove finansija, u ime FNRJ kao kupcem , koji je overen u Drugom sreskom sudu u Beogradu 6. septembra 1960. godine, Ov. broj 4294/60; da je predmet tog ugovora „nepokretnost upisana u ZKUL broj 484, k.p. broj …/1, koja se sastoji od stambene zgrade sa dva četvorosobna stana i zemljišta površine 1395,10 m2“, na kome se nalaze voćnjak i jedna „stambena zgrada od slabog materijala“; da je u članu 2. tog ugovora navedeno da su vlasnici nepokretnosti koja je predmet ugovora D. V . i R . M . sa po ½; da je „rešenjem suda Dn. 4594/60“, na osnovu navedenih rešenja o nacionalizaciji i predmetnog ugovora o kupoprodaji, nepokretnost u A listu upisana kao društvena svojina i zabeleženo da su izuzeti od nacionalizacije fizički delovi zgrade u U . broj … , te zabeleženo pravo raspolaganja na fizičkim delovima zgrade u korist Direkcije objekata za opšte državne potrebe reprezentacije; da je rešenjem SO Savski venac od 5. februara 1970. godine određena opština Savski venac kao organ raspolaganja i korišćenja na zgradi u društvenoj svojini u U. broj … na k.p. broj …/1; da su na osnovu odobrenja iz 1992. godine od dva postojeća stana formirana četiri, da su nakon toga fizička lica upisana kao nosioci prava svojine na tim stanovima sa obimom udela 1/1 i kao nosioci prava na objektu sa zajedničkim udelom, a da je zemljište na k.p. broj …/1 ukupne površine 1380 m2, upisano kao javna svojina Republike Srbije; da je na toj parceli upisan i objekat …, pomoćna zgrada, sa indikacijom da je objekat, preuzet iz zemljišne knjige, u javnoj svojini Republike Srbije, korisnik gradska opština Savski venac sa obimom 1/1 ; da je pok. D. V . od zakonskih naslednika ostavila sina A . V . i ćerku N. V, a pok. A . V . je od lica koja se po zakonu pozivaju na nasleđe ostavio suprugu V. V . i sina D . V.

Pozivajući se na odredbe čl. 1, 2, 3. i 5. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju i člana 37. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, Agencija je zaključila da predmetna imovina nije oduzeta primenom propisa navedenih u članu 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju i da se predmetni ugovor o kupoprodaji ne može smatrati aktom o podržavljenju, posebno imajući u vidu da je zaključen posle 1958. godine. U predmetnom rešenju Agencije je navedeno da su bivšim vlasnicama ostavljeni u svojinu svi posebni delovi predmetne stambene zgrade i da im je zemljište na k.p. broj …/1 ostavljeno na besplatno korišćenje, te da su one te nepokretnosti otuđile navedenim kupoprodajnim ugovorom, zajedno sa pomoćnom zgradom koja je predmet zahteva za vraćanje. Agencija je, takođe, ocenila da podnositeljka V. V . nije aktivno legitimisana za ostvarivanje prava na restituciju , budući da nije zakonski naslednik bivše vlasnice D. V, već je sa njom u tazbinskom srodstvu.

Rešenjem Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-00110/2013-13 od 27. marta 2017. godine odbijena je žalba podnosilaca ustavne žalbe izjavljena protiv predmetnog delimičnog rešenja Agencije. Drugostepeni organ je ocenio da su bivše vlasnice predmetnim ugovorom o kupoprodaji prenele na kupca pravo svojine na kući i pomoćnom objektu, kao i pravo korišćenja na k.p. broj …/1. Takođe je istakao da je pravo korišćenja gradskog građevinskog zemljišta predstavljalo jedinstveno pravo, koje je u sebi sadržavalo skoro sve elemente prava svojine do 15. februara 1968. godine i stupanja na snagu Zakona o određivanju građevinskog zemljišta u gradovima i naseljima gradskog karaktera.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 6974/17 od 24. septembra 2021. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosilaca ustavne žalbe podneta protiv navedenog konačnog rešenja Ministarstva finansija. Upravni sud je prihvatio sve razloge tuženog organa za odbijanje žalbe podnosilaca i ocenio da predmetna imovina nije oduzeta primenom propisa navedenih u članu 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se, pored ostalih, ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored već navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i sledeće odredbe zakona:

Članom 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („ Službeni glasnik PC“, br. 72/11 i 108/13) predviđeno je da se pravo na vraćanje imovine po odredbama tog zakona može ostvariti za imovinu oduzetu primenom propisa navedenih u tačkama 1) do 41) navedenog člana, među kojima je Zakon o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, „Službeni list FNRJ“, broj 52/58 ( tačka 34)).

Odredbama Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju je, takođe, propisano: da su predmet vraćanja podržavljene nepokretnosti – građevinsko zemljište, poljoprivredno zemljište, šume i šumsko zemljište, stambene i poslovne zgrade, stanovi i poslovne prostorije i drugi objekti koji postoje na dan stupanja na snagu ovog zakona ( član 15. stav 2.); da je predmet vraćanja, u smislu ovog zakona, građevinsko zemljište u javnoj svojini Republike Srbije, autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave, kao i građevinsko zemljište u državnoj, društvenoj odnosno zadružnoj svojini ( član 22. stav 1.).

Odredbom člana 101. stav 2. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 72/09…145/14), u tekstu koji je bio na snazi na dan donošenja predmetnog delimičnog rešenja Agencije, bilo je propisano da vlasnicima posebnih fizičkih delova u stambenim zgradama sa više stanova, poslovnim i poslovno-stambenim zgradama izgrađenim na građevinskom zemljištu u državnoj svojini, prestaje pravo korišćenja na građevinskom zemljištu i prelazi u pravo svojine, srazmerno površini posebnih fizičkih delova čiji su vlasnici, bez naknade.

Odredbama Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta („ Službeni list FNRJ“, br. 52/58, 3/59, 24/59, 24/61 i „Službeni list SFRJ“, broj 32/68), koji je Savezna narodna skupština usvojila 28. decembra 1958. godine, propisano je: da z grade, delovi zgrada i građevinska zemljišta, koji su nacionalizovani ovim zakonom, postaju društvena svojina danom stupanja na snagu ovog zakona i da se r ešenjem nadležnog organa donetim u postupku određenom ovim zakonom i propisima donetim na osnovu njega, utvrđuje koji su objekti nacionalizovani ovim zakonom (član 8. st. 1. i 2.); da a ko se na nacionalizovanoj građevinskoj parceli nalazi zgrada koja nije nacionalizovana, sopstvenik te zgrade ima pravo besplatnog korišćenja zemljišta koje pokriva zgrada i zemljišta koje služi za redovnu upotrebu te zgrade, sve dok na tom zemljištu postoji zgrada (član 37.); da se za nacionalizovanu zgradu ili posebni deo zgrade, zajedno sa zemljištem koje pokriva zgrada i zemljištem koje služi za redovnu upotrebu te zgrade, ranijem sopstveniku daje naknada koja iznosi 10% od stanarine koja se plaća za tu zgradu ili deo zgrade na dan stupanja na snagu ovog zakona - za vreme od 50 godina (član 42.).

Saglasno odredbama člana 6. Zakona o određivanju građevinskog zemljišta u gradovima i naseljima gradskog karaktera („ Službeni list SFRJ“, broj 5/68), sopstvenik zgrade stiče pravo da koristi zemljište koje je pod zgradom i zemljište koje je potrebno za njenu redovnu upotrebu, danom kada su ta zemljišta postala društvena svojina, to pravo traje dok postoji zg rada na tom zemljištu i ne može se zasebno prenositi, a u slučaju prenosa prava svojine na zgradu koja se nalazi na zemljištu na koje postoji pravo korišćenja, na sticaoca zgrade prelazi i to pravo.

5. U ustavnoj žalbi se ističe da je bivšim vlasnicama pravo svojine na k.p. broj …/1, kući i pomoćnom objektu koji su izgrađeni na toj parceli prestalo na osnovu rešenja o nacionalizaciji, a ne na osnovu kupoprodajnog ugovora i da je proizvoljan stav Upravnog suda da navedena parcela nije bila predmet „prinudnog oduzimanja“.

Ocenjujući ove navode sa stanovišta prava na pravično suđenje, Sud ukazuje da ustavna garancija označenog prava podrazumeva, pored ostalog, da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Ustavni sud je konstatovao da su u postupku koji je okončan osporenim aktom utvrđene sledeće činjenice:

- da su rešenjima nadležnog organa od 25. juna, odnosno 18. decembra 1959. godine nacionalizovane i postale društvena svojina k.p. broj …/1 (dalje u tekstu: sporna parcela) i stambena zgrada izgrađena na toj parceli, koja se sastoji od jednog stana od osam soba;

- da su rešenjem nadležnog organa od 29. aprila 1960. godine izuzeti od nacionalizacije i ostavljeni u svojinu ranijim vlasnicama stanovi od po četiri sobe u prizemlju i na prvom spratu zgrade na spornoj parceli;

- da je predmet ugovora o kupoprodaji zaključenog 6. septembra 1960. godine stambena zgrada sa dva četvorosobna stana i zemljište u površini od 1395 m2, na kome se nalaze voćnjak i jedna „prizemna zgrada od slabog materijala“;

- da je na osnovu tog ugovora sporna parcela upisana kao društvena svojina i zabeleženo pravo raspolaganja na fizičkim delovima zgrade u korist Direkcije objekata za opšte državne potrebe reprezentacije;

- da su radovima na adaptaciji predmetne zgrade formirana četiri stana i fizička lica upisana kao nosioci prava svojine na tim stanovima sa obimom udela 1/1 i kao nosioci prava na objektu sa zajedničkim udelom;

- da je zemljište na spornoj parceli ukupne površine 1380 m2, upisano kao javna svojina Republike Srbije, korisnik gradska opština Savski venac.

Predmetno rešenje Agencije zasnovano je na oceni da su bi vše vlasnice raspolagale svojim pravom korišćenja nacionalizovanog zemljišta na spornoj parceli sa po 1/2 , u skladu sa članom 37. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta. Po oceni drugostepenog organa, koju je prihvatio Upravni sud u osporenoj presudi, pravo korišćenja nacionalizovanog gradskog građevinskog zemljišta „sadržavalo je skoro sve elemente prava svojine do 15. februara 1968. godine i stupanja na snagu Zakona o određivanju građevinskog zemljišta u gradovima i naseljima gradskog karaktera“.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ocenio da se u konkretnom ustavnosudskom sporu kao sporno postavlja pitanje prava ranijeg sopstvenika na izgrađenom građevinskom zemljištu, nakon nacionalizacije tog zemljišta i zgrade koja se na njemu nalazila.

Ustavni sud je konstatovao da je, saglasno članu 37. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta , sopstvenik zgrade koja nije nacionalizovana imao pravo besplatnog korišćenja nacionalizovane građevinske parcele na kojoj se ta zgrada nalazi, i to samo u delu koji pokriva zgrada i koje služi za redovnu upotrebu te zgrade. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je zgrada izgrađena na spornoj parceli nacionalizovana, Ustavni sud je ocenio da je predmetno rešenje Agencije zasnovano na proizvoljnoj primeni materijalnog prava.

Ustavni sud, takođe, smatra proizvoljnim stanovište drugostepenog organa, koje je prihvatio Upravni sud u osporenoj presudi, prema kome je pravo korišćenja nacionalizovanog gradskog građevinskog zemljišta „sadržavalo skoro sve elemente prava svojine do 15. februara 1968. godine i stupanja na snagu Zakona o određivanju građevinskog zemljišta u gradovima i naseljima gradskog karaktera“. Naime, iz odredaba navedenog zakona proizlazi da je 28. decembra 1958. godine – kada je stupio na snagu Zakon o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, sop stvenik zgrade stekao pravo da koristi zemljište koje je pod zgradom i zemljište koje je potrebno za njenu redovnu upotrebu. Iz toga dalje sledi da sopstvenik zgrade koja se nalazila na nacionalizovanom zemljištu nije imao ni pravo korišćenja na celoj katastarskoj parceli, a posebno ne pravo raspolaganja. Budući da su u konkretnom slučaju samo posebni delovi zgrade izuzeti iz nacionalizacije, u vreme zaključenja kupoprodajnog ugovora od 6. septembra 1960. godine zgrada je bila u društvenoj svojini, kao i sporn a parcela, te su bivše vlasnice mogle raspolagati samo nepokretnostima na kojima su imale pravo svojine . Činjenica da je zemljište na spornoj parcel i označeno kao predmet navedenog ugovora o kupoprodaji, po nalaženju Ustavnog suda, nije od uticaja na ostvarivanje prava na restituciju, budući da na osnovu tog ugovora nije izvršen upis prava na spornoj parceli. Iz navedenog razloga ranije vlasnice nisu imale pravni interes da traže poništavanje navedenog ugovora, niti da osporavaju upis prava na osnovu tog ugovora u zemljišnoj knjizi, što se u predmetnom rešenju Agencije navodi u prilog činjenici da su one „raspolagale zemljištem u celini“ na spornoj parceli.

Imajući u vidu da je sporna parcela nacionalizacijom prešla u društvenu svojinu, da na osnovu predmetnog ugovora o kupoprodaji u javnim knjigama nije izvršena, niti je mogla biti izvršena promena upisa na spornoj parceli, a da je u postupku pred Agencij om utvrđeno da je sporna parcela u svojini Republike Srbije, Ustavni sud smatra da u osporenoj presudi Upravnog suda nije na ustavnopravno prihvatljiv način obrazloženo zbog čega podnosioci N . D . i D . V, kao zakonski naslednici bivše vlasnic e D. V, ne mogu ostvariti pravo na restituciju dela sporne parcele koji nije potreban za redovnu upotrebu stambene zgrade koja se na njoj nalazi. Sud, s tim u vezi, konstatuje da je, saglasno odredbama Zakona o planiranju i izgradnji, vlasnicima posebnih fizičkih delova u stambenim zgradama sa više stanova izgrađenim na građevinskom zemljištu u državnoj svojini pravo korišćenja na građevinskom zemljištu prešlo u pravo svojine, srazmerno površini posebnih fizičkih delova čiji su vlasnici.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je u osporenom aktu proizvoljnom ocenom dokaza i proizvoljnom primenom materijalnog prava, na štetu ovih podnosilaca ustavne žalbe, ocenjeno da sporna parcela nije oduzeta primenom propisa navedenih u članu 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju . Stoga je Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava i , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23 ), usvojio ustavnu žalbu u tom delu, odlučujući kao u prvom delu tačk e 1. izreke.

6. Imajući u vidu prirodu učinjene povrede prava, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede prava u konkretnom slučaju mogu otkloniti jedino poništavanjem osporene presude Upravnog suda U. 6974/17 od 24. septembra 2021. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnetoj protiv rešenja Ministarstva Finansija – Sektor za imovinsko pravne poslove broj 46-00-00110/2013-13 od 27. marta 2017. godine, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud nije posebno razmatrao navode ustavne žalbe koji ma se sa stanovišta ostalih prava zajemčenih Ustavom osporava odluka o delu zahteva za vraćanje zemljišta, jer je u tom delu utvrdio povredu prava na pravično suđenje.

7. Ustavnom žalbom se, takođe, ukazuje na to da je bivšim vlasnicama aktom o podržavljenju prestalo pravo svojine na pomoćno m objekt u, te one predmetnim ugovorom o kupoprodaji nisu mogle preneti to pravo na kupca.

Ispitujući ove navode sa stanovišta prava na imovinu, Ustavni sud najpre ukazuje da se garancije označenog prava odnose na zaštitu postojeće imovine, odnosno potraživanja u vezi sa kojima podnosilac ima barem legitimna očekivanja da će steći delotvorno uživanje imovinskog prava ( presuda Kopecký protiv Slovačke , broj predstavke 44912/98, od 28. septembra 2004. godine, st. 45. do 52.).

Ustavni sud je imao u vidu da s e iz dokaza koji su izvedeni u predmetnom upravnom postupku ne može utvrditi da li je pre nacionalizacije stambene zgrade na spornoj parceli postojala pomoćna zgrada koja je predmet zaht eva za restituciju. Sud je, međutim, konstatovao da su predmet nacionalizacije, po odredbama Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, bile stambene zgrade, poslovne prostorije i višak preko dva stana u svojini jednog građanina, iz čega proizlazi da pomoćni objekti nisu bili predmet nacionalizacije.

Ustavni sud je, takođe, konstatovao da pomoćni objekat pripada stambenoj zgradi i povećava njenu funkcionalnost, te kao sporedna stvar prati sudbinu glavne stvari. Budući da su bivše vlasnice nakon nacionalizacije predmetne stambene zgrade imale pravo svojine na svim njenim posebnim delovima, kojima su raspolagale predmetnim ugovorom o kupoprodaji, Ustavni sud nalazi da nije bilo smetnji da tim ugovorom raspolažu i spornim pomoćnim objektom, što su i učinile. Iz toga sledi da pravo svojine bivših vlasnica na pomoćnom objektu nije prestalo ak tom o podržavljenju, već prestankom prava svojine na posebnim delovima zgrade, na osnovu saglasnosti volja ugovornih strana.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu N . D . i D . V, u preostalom delu, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Ispitujući dopuštenost ustavne žalbe podnositeljke V. V, Ustavni sud je konstatovao da je predmetni zahtev za vraćanje imovine ove podnositeljke odbijen zbog nedostatka aktivne legitimacije, budući da je u postupku pred Agencijom utvrđeno da ona nije zakonski naslednik bivše vlasnice D . V.

Iz navedene odredbe člana 170. Ustava proizlazi da se navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da ustavna žalba ne sadrži nijedan razlog za tvrdnju da su predmetnim rešenjem Agencije, koje je postalo pravnosnažno donošenjem osporenog akta, povređena označen a prava podnositeljki V. V, Ustavni sud je ustavnu žalbu ove podnositeljke odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu , jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. U vezi sa zahtevom podnosilaca ustavne žalbe N . D . i D . V . za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da se njihovo pravično zadovoljenje zbog utvrđene povrede prava na pravično suđenje može ostvariti poništavanjem osporenog akta i određivanjem da Upravni sud ponovo odluči o tužbi podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija kojim je okončan predmetni upravni postupak. Ustavni sud je, takođe, konstatovao da zahtev za naknadu materijalne štete nije potkrepljen dokazima o postojanju štete, njenoj visini, kao i jasnoj uzročnoj vezi između štete i radnje državnog organa kojom je ta šteta prouzrokovana.

Ustavni sud je stoga, takođe, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u tački 4 . izreke.

10. S obzirom na sve izloženo , Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) ) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS “, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.