Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog naknade štete

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu radnika protiv presude Višeg suda u Kraljevu. Sud utvrđuje da nije povređeno pravo na pravično suđenje, jer Nacionalna služba za zapošljavanje nije davala pogrešna obaveštenja, već je uručila evidencione kartone sa informacijama o pravima.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1676/2011
14.11.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gorana Nikolića iz Brvenika, Jelenka Grkajca iz Baljevca na Ibru i Radivoja Kurandića, Dragana Čeperkovića, Rodoljuba Milutinovića, Jaroslava Perovića, Miroslava Arsovića, Milana Milojevića i Radovana Perovića, svih iz Raške, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalbe Gorana Nikolića, Jelenka Grkajca, Radivoja Kurandića, Dragana Čeperkovića, Rodoljuba Milutinovića, Jaroslava Perovića, Miroslava Arsovića, Milana Milojevića i Radovana Perović protiv presude Višeg suda u Kraljevu Gž. 96/11 od 4. marta 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Goran Nikolić iz Brvenika, Jelenko Grkajac iz Baljevca na Ibru i Radivoje Kurandić, Dragan Čeperković, Rodoljub Milutinović, Jaroslav Perović, Miroslav Arsović, Milan Milojević i Radovan Perović, svi iz Raške, izjavili su 14. aprila 2011. godine, preko punomoćnika Labuda Stojanovića, advokata iz Kraljeva, ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Kraljevu Gž. 96/11 od 4. marta 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na naknadu štete, prava na jednaku zaštitu pred sudovima i prava na pravnu zaštitu nakon prestanka radnog odnosa, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 35. stav 2, člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je po žalbi podnosioca ustavne žalbe, koji je u predmetnom parničnom postupku imao procesnu ulogu tužioca, izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Kraljevu – Sudska jedinica u Raški P. 3092/10 od 25. novembra 2010. godine odlučivao stvarno nenadležan sud - Viši sud u Kraljevu, iako je, imajući u vidu vrednost predmeta spora od 1.620.000 dinara, to trebalo da učini Apelacioni sud u Kragujevcu; da su sudovi različito postupali, jer je Apelacioni sud u Novom Sadu usvajao tužbe radnika koji su bili u identičnoj pravnoj i činjeničnoj situaciji, kao i podnosioci ustavne žalbe; da tužena nije upozorila podnosioce ustavne žalbe da pročitaju opšte napomene iz evidencionog kartona, niti ih je usmeno obavestila da imaju pravo na novčanu naknadu, već naprotiv da to pravo nemaju; da zbog toga, po mišljenju podnosilaca, postoji odgovornost tužene za nezakonit rad, a samim tim i pravo podnosilaca na naknadu štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze uz ustavnu žalbu utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Osnovnog suda u Kraljevu–Sudska jedinica u Raški P. 3092/10 od 25. novembra 2010. godine odbijeni se kao neosnovani tužbeni zahtevi tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, da im tužena Nacionalna služba za zapošljavanje – filijala Raška , na ime naknade štete zbog neostvarivanja prava na novčanu naknadu i prava na penzijsko i invalidsko osiguranje za period od 1. januara 2009. godine do 31. decembra 2009. godine isplati iznose u visini minimalne zarade za svaki mesec svakom od tužilaca , i to – za januar iznos od 15.312 dinara, za februar iznos od 13.920 dinara, za mart iznos od 15.312 dinara, za april iznos od 15.312 dinara, za maj iznos od 15.318 dinara, za jun iznos od 15.318 dinara, za jul iznos od 15.318 dinara, za avgust iznos od 15.318 dinara, za septembar iznos od 15.318 dinara, za oktobar iznos od 15.318 dinara, za novembar iznos od 15.318 dinara, za decembar iznos od 15.660 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na svaki od navedenih izno sa. Stavom drugim izreke presude odbijeni su kao neosnovani tužbeni zahtevi tužilaca da se obaveže tužena da izvrši obračun i uplati neuplaćene obaveze po osnovu doprinosa za penzijsko i socijalno osiguranje za period od 1. januara 2009. godine do 31. decembra 2009. godine, a stavom trećim izreke je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove.

Postupajući po žalbi tužilaca, Viši sud u Kraljevu je doneo osporenu presudu Gž. 96/11 od 4. marta 2011. godine, kojom je žalbu odbio kao neosnovanu i potvrdio presudu Osnovnog suda u Kraljevu –Sudska jedinica u Raški P. 3092/10 od 25. novembra 2010. godine. U obrazloženju osporene presude je navedeno da iz činjeničnog stanja utvrđenog u postupku pred prvostepenim sudom proizilazi: da je poslodavac tužilaca Privredno društvo „Lola Progres“ a. d. iz Raške sa tužiocima zaključio sporazum u okviru programa rešavanja viška zaposlenih, i to sa tužiocem Goranom Nikolićem , gde se poslodavac obavezao da mu na ime neisplaćenih neto zarada za period od 1. oktobra 2005. godine do 31. decembra 2006. godine isplati 181.690,50 dinara, a na ime neisplaćenih zarada za period od 1. juna 2007. godine, do 28. februara 2008. godine iznos od 96.522 dinara; da se istim sporazumom poslodavac obavezao da će doprinose na ime socijalnog osiguranja zaposlenom regulisati zaključno sa danom prestanka radnog odnosa; da su ostali zaposleni - tužioci svojom pismenom izjavom prihvatili opciju programa da im se isplati naknada u iznosu od deset prosečnih zarada u privredi Republike Srbije u ukupnom iznosu od 435.040 dinara; da je sporazumom ugovoreno da zaposlenima, tj. tužiocima prestaje radni odnos 31. decembra 2008. godine; da su se tužioci na evidenciju nezaposlenih pri Nacionalnoj službi za zapošljavanje prijavili u periodu od 14. do 30 . januara 2009. godine, kada su dobili evidencione kartone koji na poleđini u opštim napomenama sadrže obaveštenja o pravima koja pod određenim uslovima ostvaruju nezaposlena lica među kojima je navedeno pravo na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti; da tužioci nisu podnosili pismeni zahtev za ostvarivanje prava na novčanu naknadu, a prilikom prestanka radnog odnosa nisu obavešteni od strane poslodavca o posledicama do kojih dolazi po ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti. Dalje je navedeno: da je prvostepeni sud potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje i pravilno primenio materijalno pravo, a za svoju odluku je dao jasne i ubedljive razloge; da prema članu 110. stav 1. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti novčana naknada pripada nezaposlenom od prvog dana prestanka osiguranja ako se prijavi i podnese zahtev Nacionalnoj službi u roku od 30 dana od dana od prestanka radnog odnosa ili prestanka osiguranja; da to znači da se kumulativno moraju ispuniti dva uslova da bi se novčana naknada nezaposlenom priznala, a to je da se prijavi, ali i da istovremeno podnese zahtev Nacionalnoj službi u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa ili prestanka osiguranja; da su se tužioci prijavili po prestanku radnog odnosa na evidenciju Nacionalne službe, ali nisu podneli zahtev za novčanu naknadu, pa su propuštanjem da podnesu zahtev zbog sopstvenog nečinjenja lišeni mogućnosti ostvarivanja prava na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti; da to što tužioci navode da ih niko nije obavestio od strane nadležnih lica tuženog o njihovim pravima, kao ni njihov poslodavac, nije razlog koji bi doveo do ostvarivanja prava tužilaca na naknadu štete, imajući u vidu da su prilikom prijave na evidenciju dobili i evidencione kartone u kojima je sadržano obaveštenje o svim pravima nezaposlenih lica, pa i o pravu na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti; da je suprotno žalbenim navodima, pravilno prvostepeni sud našao da tužioci nisu dokazali da trpe štetu zbog toga što im nije priznato pravo na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti, jer im to pravo zbog propuštanja roka za prijavu nije ni priznato; da Nacionalna služba predmetno pravo ne priznaje po službenoj dužnosti, već na zahtev stranke, zbog čega se, u konkretnom slučaju, ne može govoriti o nezakonitom radu državnog organa.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 4011/10 od 9. juna 2010. godine, na koju se podnosioci ustavne žalbe pozivaju u vezi sa različitim postupanjem sudova , odbijene kao neosnovane su žalbe prvotuženog Naftne industrije Srbije a. d. iz Novog Sada i drugotužene Nacionalne službe za zapošljavanje, a presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 64/10 od 3. marta 2010. godine je potvrđena. U obrazloženju drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno da je pred prvostepenim sudom utvrđeno: da su tužioci M. P, R. S, R. J. i S. R. bili u radnom odnosu u „Naftagas prometu“, koji je u sastavu Naftne industrije Srbije a. d. iz Novog Sada; da je prvotuženi 29. jula 2004. godine doneo Odluku o stimulativnim merama za smanjenje broja zaposlenih broj 01-1/1283 kojom se uređuju uslovi i načini korišćenja sredstava namenjenih za sprovođenje stimulativnih mera radi smanjenja broja zaposlenih u Naftnoj industriji Srbije a. d. u 2004. godini; da je tužiocima radni odnos prestao sporazumom na osnovu ponude poslodavca – prvotuženog, a u skladu sa navedenom odlukom; da tom prilikom tužioci od tuženog nisu dobili pisana obaveštenja u kojima se kao zaposleni upozoravaju na posledice za slučaj nezaposlenosti, s obzirom na to da im je radni odnos prestao na inicijativu poslodavca; da su tužioci usmenim putem upućivani da se obrate Nacionalnoj službi za zapošljavanje radi ostvarivanja prava na zdravstveno osiguranje; da se tužilac M. P. prijavio 4. jula 2005. godine Nacionalnoj službi za zapošljavanje kada je i dobio evidencioni karton uz obaveštenje da nema pravo na materijalnu naknadu po osnovu nezaposlenosti, te da nije podneo zahtev za novčanu naknadu; da je nakon što je dobio dopis da ima pravo na novčanu naknadu po osnovu nezaposlenosti, podneo zahtev za ostvarivanje prava 9. maja 2007. godine, koji je rešenjem Nacionalne službe od 14. maja 2007. godine odbijen zbog proteka roka za podnošenje zahteva i vremena koje mu pripada pravo na naknadu; da je izjavio žalbu protiv navedenog rešenja, ali da je ona odbijena; da nije vodio upravni spor; da se tužilac R. S. prijavio Nacionalnoj službi za zapošljavanje 1. marta 2005. godine kada je dobio evidencioni karton uz obaveštenje dato od strane drugotuženog da nema pravo na materijalnu naknadu po osnovu nezaposlenosti, te da nije podneo zahtev za novčanu naknadu; da je uplaćivao doprinose Fondu PIO za period od 1. marta 2005. godine do 28. februara 2007. godine u iznosu od 58.607,16 dinara; da je nakon što je čuo da ima pravo na novčanu naknadu po osnovu nezaposlenosti, podneo zahtev za ostvarivanje prava 19. aprila 2007. godine, koji je rešenjem Nacionalne službe od 7. maja 2007. godine odbijen zbog proteka roka za podnošenje zahteva i vremena koje mu pripada pravo na naknadu; da je izjavio žalbu protiv navedenog rešenja, ali da je ona odbijena; da nije vodio upravni spor; da se tužilac R. J. prijavio Nacionalnoj službi za zapošljavanje 9. maja 2006. godine, kada je i dobio evidencioni karton, uz obaveštenje da nema pravo na materijalnu naknadu po osnovu nezaposlenosti, te da n ije podneo zahtev za novčanu naknadu; da kada je saznao da ipak ima pravo na novčanu naknadu po osnovu nezaposlenosti, podneo zahtev za ostvarivanje prava 2. marta 2007. godine, koji je rešenjem Nacionalne službe od delimično usvojen, tako da mu je priznato pravo na novčanu naknadu u trajanju od 13 meseci i 29 dana, ali ne i retroaktivno, sa obrazloženjem da je do dana kada bi tužiocu pripadalo pravo da je u roku podneo zahtev (pripadalo bi mu pravo na novčanu naknadu za 24 meseca); da je tužilac R. S. od strane pravne službe prvotuženog bio obavešten da nema pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti; da se prijavio Nacionalnoj službi za zapošljavanje, kada je i dobio evidencioni karton, ali da nije pitao za novčanu naknadu, jer je ranije već bio obavešten od strane prvotuženog da mu to pravo ne pripada; da, kada je saznao da ipak ima pravo na novčanu naknadu po osnovu nezaposlenosti, podneo je zahtev za ostvarivanje prava 10. aprila 2007. godine, koji je rešenjem Nacionalne službe delimično usvojen, tako da mu je priznato pravo na novčanu naknadu u trajanju od 12 meseci i 21 dan, ali ne i retroaktivno, odnosno do 24 meseca; da u evidencionim kartonima koje su tužioci dobili prilikom prijavljivanja Nacionalnoj službi prava, uslovi i rokovi pod kojima se ista ostvaruju nisu konkretizovana; da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da su tuženi solidarno odgovorni, jer su upravo njihovi zaposleni svojim pogrešnim tumačenjem i primenom odredaba Zakona o radu i Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti tužiocima naneli štetu; da službenici Nacionalne službe za zapošljavanje prilikom prijavljivanja nisu uputili tužioce da podnesu zahtev i ostvare svoja prava, pri tome osporavajući pravo na novčanu naknadu za vreme privremene nezaposlenosti; da takvim ponašanjem Nacionalna služba za zapošljavanje nije ispoštovala svoju obavezu prema Zakonu o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, a tužioci su bili dovedeni u zabludu u pogledu ostvarivanja prava na novčanu naknadu, te su propustili da blagovremeno podnesu zahtev za ostvarivanje svog prava; da je pravilno prvostepeni sud utvrdio odgovornost Nacionalne služba za zapošljavanje koja je prema svim tužiocima zasnovana na odredbama Pravilnika o uslovima i načinu ostvarivanja prava i obaveza lica koja traže zaposlenje („Službeni glasnik RS“, broj 71/03), jer su prilikom prijavljivanja Nacionalnoj službi bili obavešteni od strane odgovornih lica da nemaju pravo na novčanu naknadu, te da nema svrhe da podnose zahteve za istu; da nije od uticaja činjenica da je Nacionalna služba za zapošljavanje postupala u skladu sa mišljenjem Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike od 23. jula 2004. godine, jer mišljenje nije formalni izvor prava i ne može da derogira zakon, posebno imajući u vidu da je navedeno mišljenje promenjeno tokom novembra 2006. godine (nakon objavljivanja stava Vrhovnog suda Srbije) i kada je doneto novo mišljenje prema kome se ovoj kategoriji zaposlenih, kojima radni odnos prestaje na osnovu sporazuma sa poslodavcem, a na inicijativu poslodavca pripada pravo na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti; da kako je na opisani način tužiocima bila naneta šteta propustima u radu odgovornih lica kod prvotuženog, to tužiocima pripada pravo na naknadu štete u skladu sa odredbom člana 172. Zakona o obligacionim odnosima prema kojoj pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede ukazuje u ustavnoj žalbi je utvrđeno: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano da sporovi male vrednosti, u smislu odredaba ove glave, jesu sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koji ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (član 467. stav 1.).

Odredbom člana 23. stav 2. tačka 2) Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08 i 104/09) bilo je propisano da Viši sud u drugom stepenu odlučuje o žalbama na odluke osnovnih sudova na presude u sporovima male vrednosti.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155.); da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.).

Zakonom o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti („Službeni glasnik RS“, br. 71/03 i 84/04), koji se primenjivao u spornom periodu, bilo je propisano: da se ovim zakonom uređuju poslovi zapošljavanja, mere aktivne politike zapošljavanja, prava i obaveze lica koja traže zaposlenje, osniva se Nacionalna služba za zapošljavanje, uređuju uslovi i način osnivanja agencija za zapošljavanje, vođenje evidencija, osiguranje i doprinosi za slučaj nezaposlenosti, postupak za ostvarivanje prava iz osiguranja, nadzor i druga pitanja od značaja za zapošljavanje (član 1.); da se obaveznim osiguranjem obezbeđuju prava za slučaj nezaposlenosti, i to - novčana naknada, zdravstveno osiguranje i penzijsko i invalidsko osiguranje u skladu sa zakonom i druga prava u skladu sa ovim zakonom i opštim aktom Nacionalne službe, da je obavezno osiguranje, u smislu ovog zakona, obavezno učešće zaposlenog, poslodavca i lica koje samostalno obavlja delatnost u obezbeđivanju sredstava za ostvarivanje prava po osnovu nezaposlenosti (član 104.); da je obavezno osigurano lice za slučaj nezaposlenosti kod Nacionalne službe zaposleni koji u skladu sa propisima o radu ostvaruje zaradu, odnosno naknadu zarade (član 105. stav 1. tačka 1)); da nezaposleni ima pravo na novčanu naknadu u slučaju prestanka potrebe za obavljanjem poslova, u skladu sa zakonom (član 109. stav 1. tačka 1)); da nezaposlenom kome je radni odnos prestao na osnovu pismenog sporazuma sa poslodavcem na inicijativu zaposlenog ili otkaza ugovora o radu ili ugovora o privremenim i povremenim poslovima od strane zaposlenog ili otkazom ugovora o radu ili ugovora o privremenim i povremenim poslovima od strane poslodavca ako postoji opravdani razlog koji se odnosi na ponašanje zaposlenog u skladu sa propisima o radu, nema pravo na novčanu naknadu (član 109. stav 3.); da novčana naknada pripada nezaposlenom od prvog dana od dana prestanka osiguranja, ako se prijavi i podnese zahtev Nacionalnoj službi u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa ili prestanka osiguranja, da nezaposlenom koji podnese zahtev Nacionalnoj službi po isteku 30 dana od dana prestanka radnog odnosa ili prestanka osiguranja, novčana naknada pripada samo za preostalo vreme prema utvrđenoj dužini trajanja prava na novčanu naknadu, da pravo na novčanu naknadu nema nezaposleni koji podnese zahtev po isteku vremena za koje mu pravo na novčanu naknadu pripada, u skladu sa ovim zakonom, (član 110. st. 1. do 3.).

Odredbom člana 10. tačka 6) Pravilnika o organizaciji Nacionalne službe za zapošljavanje („Službeni glasnik RS“, br. 19/04 i 35/04), između ostalog, je propisano da se u službi filijale obavljaju poslovi savetovanja poslodavaca, nezaposlenih i zaposlenih koji traže zaposlenje i pružanja saveta i stručne pomoći o zakonskim i drugim propisima, njihovim pravima, obavezama i odgovornostima, koji se odnose na zapošljavanje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti, kao i o načinu popunjavanja i dostavljanja Nacionalnoj službi obrazaca i dokumenata. Odredba člana 11. tačka 5) Pravilnika je gotovo identična sa navedenom odredbom člana 10. tačka 6) Pravilnika, a odnosi se na nadležnosti ispostave Nacionalne službe.

Pravilnikom o načinu i uslovima pružanja usluga i korišćenja sredstava Nacionalne službe za zapošljavanje („Službeni glasnik RS“, br. 31/08 i 29/09) bilo je propisano da je N acionalna služba dužna da tražiocu zaposlenja sa evidencije, osim savetovanja iz člana 51. ovog pravilnika, pruža savete o primeni zakonskih i drugih propisa u oblasti rada i zapošljavanja, koji se odnose na zapošljavanje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti, kao i pomoć u načinu popunjavanja i dostavljanja Nacionalnoj službi obrazaca i dokumenata u postupku obavljanja poslova zapošljavanja i ostvarivanja prava i obaveza tražioca zaposlenja (član 52. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknute povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje , Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Višeg suda u Kraljevu Gž. 96/11 od 4. marta 2011. godine podnosiocima nije povređeno navedeno pravo.

Ustavni sud je ocenio da se osporena presuda zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog materijalnog prava na činjenično stanje utvrđeno u postupku pred prvostepenim sudom . Naime, Viši sud u Kraljevu, kao i Osnovni sud u Kraljevu–Sudska jedinica u Raški, pre njega, utvrdili su da je prilikom prijave podnosilaca ustavne žalbe na evidenciju nezaposlenih lica, tuženi poštovao proceduru utvrđenu važećim propisima, i to tako što im je dodelio evidencione kartone sa obaveštenjima o pravima koja pod određenim uslovima ostvaruju nezaposlena lica , među kojima je navedeno i pravo na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti. Ustavni sud, i u ovoj odluci, ukazuje da na Nacionalnoj službi za zapošljavanje, kao organizaciji koja vrši javna ovlašćenja, leži posebna odgovornost za preduzete radnje, odnosno date savete i pruženu stručnu pomoć nezaposlenim licima. Naime, odredbama člana 10. tačka 6) Pravilnika o organizaciji Nacionalne službe za zapošljavanje i člana 52. stav 1. Pravilnika o načinu i uslovima pružanja usluga i korišćenja sredstava Nacionalne službe za zapošljavanje, utvrđena obaveza Nacionalne službe da nezaposlenim licima pruža stručnu pomoć i daje savete o zakonskim i drugim propisima, njihovim pravima, obavezama i odgovornostima, koji se odnose na zapošljavanje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti. S tim u vezi, Ustavni sud posebno naglašava da zaposleni pri Nacionalnoj službi za zapošljavanje – Filijala Raška podnosiocima ustavne žalbe nisu davali (pogrešna) obaveštenja o tome da nemaju pravo na naknadu u slučaju nezaposlenosti, kao što je to bio slučaj kada su bili u pitanju radnici „Magnohrom“ d.o.o. iz Kraljeva (videti Odluku Už-3778/2011 od 29. marta 2012. godine). Imajući u vidu navedeno, kao i činjenicu da podnosioci nisu podneli zahteve za ostvarivanje prava pred Nacionalnom službom za zapošljavanje, redovni sudovi su našli da nema osnova za utvrđivanje prava na naknadu štete po osnovu člana 172. stav 1. ZOO. Ovakav stav redovnih sudova je sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje, prihvatljiv i za Ustavni sud.

U vezi sa navodima ustavne žalbe da je osporenu presudu u postupku po žalbi doneo stvarno nenadležan sud, Ustavni sud konstatuje da, iako je u prvostepenoj presudi navedeno da vrednost predmeta spora iznosi 1.620.000 dinara, navedeni iznos predstavlja celokupan iznos koji su svi podnosioci ustavne žalbe potraživali od tuženog. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je i praksa redovnih sudova na stanovištu da kada više tužilaca jednom tužbom ostvaruju zahteve koji se ne zasnivaju na istom, već na istovrsnom činjeničnom i pravnom osnovu (formalno aktivno suparničarstvo), onda se dozvoljenost revizije ceni prema vrednosti zahteva svakog tužioca posebno (Vrhovni sud Srbije - Rev. 1547/79 od 9. septembra 1979. godine). Analogna primena navedenog stanovišta Vrhovnog suda Srbije na žalbeni postupak , uz primenu odredbe člana 467. stav 1. Zakona o parničnom postupku, više nego jasno ukazuje da je o žalbi podnosilaca ustavne žalbe odlučivao stvarno nadležan sud - Viši sud u Kraljevu.

6. Ocenjujući navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da podnosioci ustavne žalbe u prilog tvrdnje o nejednakom postupanju sudova navode da je Apelacioni sud u Novom Sadu u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, doneo presudu Gž. 4011/10 od 6. juna 2010. godine, kojom su u krajnjem ishodu usvojeni tužbeni zahtevi tužilaca koji su tužili Nacionalnu službu za zapošljavanje radi naknade materijalne štete zbog nezakonitog rada. Iz obrazloženja navedene presude Apelacionog suda u Novom Sadu proizilazi da je Nacionalna služba tužiocima davala evidencione kartone, a ujedno ih izričito usmeno obaveštavala da oni nemaju pravo na naknadu po osnovu nezaposlenosti. Za razliku od toga u ovom slučaju, Nacionalna služba za zapošljavanje – Filijala Raška je podnosiocima takođe dodeljivala evidencione kartone, ali ih nije (pogrešno) obaveštavala da nemaju pravo na naknadu po osnovu nezaposlenosti, odnosno nije ih svojim postupanjem dovodila u zabludu. Kako se u konkretnom slučaju ne radi o istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, to ni navodi ustavne žalbe o tvrdnji da je došlo do povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, ne mogu biti osnovani.

7. U vezi sa istaknutim povredama prava na naknadu štete i prava na pravnu zaštitu nakon prestanka radnog odnosa, zajemčenih odredbama člana 35. stav 2. i člana 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud ukazuje da u situaciji kada je osporena presuda u postupku u kome je podnosiocima ustavne žalbe bilo obezbeđeno pravično suđenje, to ni navodi o povredi navedenih prava ne mogu biti osnovani.

8. Sledom svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), odbio kao neosnovanu ustavnu izjavljenu protiv presude Višeg suda u Kraljevu Gž. 96/11 od 4. marta 2011. godine, odlučujući kao izreci.

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog naknade štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti