Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji traje od 2001. godine. Zbog prekomernog trajanja, neefikasnosti organa i višestrukog vraćanja predmeta na ponovno odlučivanje, dosuđena je naknada nematerijalne štete od 1.400 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. B . iz sela L . kod Prištine, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. maja 201 7. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. B . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 14784/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4046/06), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba A. B . izjavljena protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 10324/12 od 20. novembra 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. B . iz sela L . kod Prištine je , preko punomoćnika M . R, advokata iz Beograda, 24. februara 2014. godine Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 14784/10, kao i protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 10324/12 od 20. novembra 2013. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 11. jula 2006. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva unutrašnjih poslova radi povraćaja oduzetog vozila, neosnovanog obogaćanja i izgubljene zarade; da je prvostepeni postupak trajao šest godina i postupak je pravnosnažno okončan osporenom presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 10324/12 od 20. novembra 2013. godine; da mu je zbog dužine trajanja postupka od više od sedam godina povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da mu je osporenom presudom kojom je potvrđena prvostepena presuda i odbijen njegov tužbeni zahtev povređeno pravo na pravično suđenje jer su postupajući sudovi pogrešno cenili izvedene dokaze i proizvoljno su primenili materijalno pravo n a utvrđeno činjenično stanje ; da je osporenom presudom podnosiocu povređeno pravo na imovinu, jer je u vreme oduzimanja vozila on bio njegov vlasnik te je primenom odredbe člana 37. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, kao nesporni vlasnik bio ovlašćen da tužbom zahteva povraćaj vozila.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporenu presudu. Zahtevao je naknadu nematerijalne štete i naknad u troškov a postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 14784/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 11. jula 2006. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva unutrašnjih poslova Beograd, radi povraćaja vozila, neosnovanog obogaćenja i izgubljene zarade. Predmet je dobio broj P. 4046/06.

Pred prvostepenim sudom je bilo održano šest ročišta, na kojima su saslušane parnične stranke, s tim što je tužilac saslušan više puta, saslušani su svedoci, pribavljena je određena dokumentacij a od Trgovinskog suda u Kraljevu i Agencije za privredne registre, dok osam ročišta nisu bila održana, i to: jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, četiri zbog procesnih nedostataka, bez navođenja razloga, a tri zato što su telefonske linije s a Kosovom bile u prekidu, te tužilac nije mogao biti obavešten o datumu održavanja ročišta.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 14784/10 od 10. jula 2012. godine, u stavu prvom izreke , odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tužena vrati putnički automobil, bliže označen u izreci, u ispravnom stanju; u stavu drugom izreke odbijen je eventualni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tužena obaveže da mu na ime neosnovanog obogaćenja za korišćenje putničkog automobila isplati iznos od 178.453,31 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka.

Podnosilac je 11. septembra 2012. godine izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude i osporenom presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 10324/12 od 20. novembra 2013. godine odbijena je žalba tužioca kao neosnovana i potvrđena je prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 14784/10 od 10. jula 2012. godine.

U obrazloženju presude je navedeno: da je prvostepena odluka doneta u skladu sa odredbom člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa kojom je propisano da vlasnik može tužbom zahtevati od držaoca povraćaj individualno određene stvari, da vlasnik mora dokazati da na stvari čiji povraćaj traži ima pravo svojine i da se stvar nalazi u faktič koj vlasti tuženog; da tužilac u momentu podnošenja tužbe nije bio vlasnik predmetnog vozila, niti se to vozilo nalazilo u faktičkoj državini tužene , jer je isto, kako je nesumnjivo utvrđeno, 20. maja 2009. godine preregistrovao na vlasnika M. J, a zatim na G . M, t e je pravilno prvostepeni sud odlučio kada je tužbeni zahtev odbio; da činjenica što se prvostepeni sud nije pozvao u obrazloženju na navedenu odredbu materijalnog prava ne čini odluku nezakonitom, jer je odluka pravilna sa stanovišta primene materijalnog prava sadržanog u odredbi člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

5. Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njihovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali kako bi se osporeni parnični postupak okončao u što kraćem roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, za ukupno trajanje parničnog postupka od sedam godina i četiri meseca nema opravdanja, te navedena dužina postupka predstavlja njegovo prekomerno trajanje, kako po praksi ovoga s uda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Ustavni sud nalazi da odgovornost za nerazumno dugo trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je odlučio nakon šest godina od podnete tužbe. Takođe, tokom trajanja prvostepenog postupka sud je održao samo šest ročišta što ukazuje na to da ročišta nisu redovno održavana a od osam neodržanih ročišta, četiri ni su bila održana zbog procesnih nedostataka , bez navođenja razlog a za njihovo neodržavanje. Međutim, drugostepeni sud je efikasno postup ao, te je žalbeni postupak okončan za oko godinu dana.

Ustavni sud u ovom predmetu konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio posebno složen jer tokom trajanja postupka nije bilo kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja koje bi postupajući sud treba lo da razjasni pre odlučivanja.

Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao nesumnjiv i legitiman interes da sud odluči u okviru standarda razumnog roka, i predmet spora je bio od materijalnog značaja za podnosio ca. Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe Ustavni sud je utvrdio da on nije doprineo produženju parnice.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud nalazi da je nedelotvornim postupanjem parničnog suda u predmetnom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem P. 14784/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4046/06), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, obračunate u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo usled neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova pred Ustavnim sudom (videti npr. Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine.).

8. Imajući u vidu navode iz ustavne žalbe koji se odnose na osporenu presudu Višeg suda u Beogradu Gž. 10324/12 od 20. novembra 2013. godine, Ustavni sud nalazi da podnosi lac ustavne žalbe, nezadovolj an ishodom pravnosnažno okončanog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo traži da postupa kao viši parnični sud i da još jednom, nakon redovnih sudova , oceni zakonitost osporen ih presud a.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava, ili ocene izvedenih dokaza, odnosno prihvatanja ili neprihvatanja određenih dokaza. Stoga, Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati valjanost zaključaka postupajućih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u kojoj su u bitnom ponovljeni navodi podnosioca iz žalbe protiv prvostepene presude , o čemu se drugostepeni sud detaljno izjasnio, ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravno utemeljeni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitr erne primene materijalnog i procesnog prava.

Ustavni sud nalazi da se osporena presuda Višeg suda u Beogradu kojom je potvrđena prvostepena presuda, zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, kao i da je drugostepeni sud obrazložio svoje pravno stanovište zauzeto u ovoj pravnoj stvari. Tvrdnja podnosi oca ustavne žalbe da mu je osporen om sudskim odlukom povređeno pravo na pravično suđenje, po oceni Ustavnog suda, predstavlja izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni prava, ali ne i dokaz o učinjenoj povredi označenog Ustavom zajamčenog prava.

Po oceni Ustavnog suda, Viši sud u Beogradu je dao prihvatljivo ustavnopravno obrazloženje za odbijanje podnosiočevog tužbenog zahtev a da mu tužena vrati putnički automobil, kao i eventualnog tužbenog zahtev a da mu tužena isplati određen novčani iznos na ime neosnovanog obogaćenja za korišćenje putničkog automobila. Po oceni Suda, ustavnopravno je prihvatljivo obrazloženje pozivanjem na član 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa prema kome vlasnik može tužbom zahtevati od držaoca povraćaj individualno određene stvari i mora dokazati da na stvari čiji povraćaj traži ima pravo svojine, kao i da se stvar nalazi u faktičkoj vlasti tuženog, imajući u vidu da je tokom postupka nesporno utvrđeno da podnosilac u momentu podnošenja tužbe nije bio vlasnik predmetnog vozila, niti se vozilo nalazilo u državini tužene jer je isto preregistrovano na drugo lice.

U pogledu istaknute povrede prava na imovinu zajemčenog odredbama člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe povredu ovog prava prevashodno vezuje za ishod parnice, te imajući u vidu da je Viši sud u Beogradu naveo ustavnopravno prihvatljive razloge za odbijanje tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe, sledi i da navodi podnosioca o povredi prava na imovinu nisu osnovani.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je u tački 3. izreke odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 10324/12 od 20. novembra 2013. godine, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja Ustavom i Zakonom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka i odlučivanje.

9. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti