Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na jednaku zaštitu prava zbog različitog postupanja sudova u istovetnim pravnim situacijama. Osporenom presudom je podnosiocu uskraćena zatezna kamata na potraživanje od Garantnog fonda za period pre podnošenja tužbe.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević , Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. R. iz O , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. septembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. R. izjavljena protiv presude Višeg suda u Novom Sadu Gž. 3752/11 od 17. januara 2012. godine i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. R. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. R. iz O. podneo je 7. marta 2012. godine, preko punomoćnika S. H. B, advokata iz N. S, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Novom Sadu Gž. 3752/11 od 17. januara 2012. godine zbog povrede načela zabrane diskriminacije i povrede prava na pravično suđenje, prava na naknadu štete, prava na jednaku zaštitu prava i prava na mirno uživanje imovine, zajemčenih odredbama člana 21. stav 1, člana 32. stav 1, člana 35. stav 2, člana 36. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kom je doneta osporena odluka.

U prilog tvrdnji o povredi prava na suđenje u razumnom roku, podnosilac ukazuje na propuste sudova koji su, po njegovom mišljenju, doveli do toga da predmetni postupak duže traje, te iznosi i tok postupaka koji su prethodno vođeni pred Opštinskim sudom u Odžacima i Trgovinskim sudom u Pančevu protiv drugog pravnog lica, jer smatra da se radi o jedinstvenoj pravnoj stvari. Povredu prava na nepristrasan sud i "neravnopravan položaj u odnosu na tuženog", kao elemenata prava na pravično suđenje, te povredu prava na naknadu štete i mirno uživanje imovine, podnosilac vidi u, kako navodi, pogrešnom stavu drugostepenog suda da mu na iznose priznatih i utvrđenih potraživanja u stečajnom postupku ne pripada zatezna kamata za period pre podnošenja tužbe protiv Garantnog fonda, dok povredu načela zabrane diskriminacije i prava na jednaku zaštitu prava zasniva na tvrdnji o različitom postupanju sudova u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama. Kao dokaz različitog postupanja sudova dostavlja presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2366/07 od 22. novembra 2007. godine i Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 3086/05 od 20. decembra 2006. godine, Gž. 938/06 od 12. septembra 2007. godine, Gž. 4124/05 od 24. januara 2007. godine, Gž. 4133/08 od 30. septembra 2009. godine, Gž. 3877/07 od 16. septembra 2009. godine. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu i utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao i pravo na naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 57655/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5757/06), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac D. R, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 28. jula 2006. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženog Udruženja osiguravača Srbije - Garantni fond, radi isplate nenamirenog dela priznatog i utvrđenog potraživanja u stečajnom postupku koji je vođen nad a.d. za osiguranje "S. g." iz K.

Do donošenja prve po redu prvostepene presude P. 177/08 od 6. februara 2008. godine, održano je ukupno šest ročišta i sprovedeno je osnovno i dopunsko mašinsko veštačenje na okolnost visine štete na tužiočevom vozilu na dan veštačenja, s tim što je u periodu od 9. januara do 14. decembra 2007. godine postupak bio u prekidu, radi okončanja pomenutog stečajnog postupka.

Navedena prvostepena presuda ukinuta je rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Gž. 4005/10 od 7. oktobra 2010. godine.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, od ukupno četiri zakazana ročišta jedno nije održano, zbog sprečenosti sudije. Na predlog tužioca ponovo je izveden dokaz mašinskim veštačenjem i saslušanjem veštaka.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 57655/10 od 9. septembra 2011. godine je: delimično usvojen glavni tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 36.007,35 dinara, sa zateznom kamatom počev od 18. novembra 1999. godine pa do isplate i iznos od 5.621,09 dinara sa zateznom kamatom počev od 25. maja 2001. godine pa do isplate (st. 1. i 2. izreke); odbijen glavni tužbeni zahtev u delu kojim je traženo da sud obaveže tuženog da tužiocu na dosuđeni iznos od 5.621,09 dinara plati zateznu kamatu za period od 25. januara do 24. maja 2001. godine (stav 3. izreke); odbijen eventualni tužbeni zahtev (stav 4. izreke).

Osporenom presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž. 3752/11 od 17. januara 2012. godine preinačena je prvostepena presuda u delu odluke o kamati, tako što je obavezan tuženi da tužiocu na dosuđeni iznos od 36.007,35 dinara plati zateznu kamatu počev od 28. jula 2006. godine, dok je u preostalom delu prvostepena presuda potvrđena. Drugostepeni sud je ponovio činjenično stanje utvrđeno u prvostepenom postupku, između ostalog: da je presudom Opštinskog suda u Odžacima P. 127/01 od 25. maja 2001. godine obavezano tuženo a.d. za osiguranje "S. g." iz K. da tužiocu na ime naknade štete isplati 36.730,95 dinara, sa zateznom kamatom od 18. novembra 1999. godine i naknadi troškove postupka u iznosu od 5.734,06 dinara; da je u stečajnom postupku koji je vođen nad pomenutim osiguravajućim društvom pred Trgovinskim sudom u Pančevu, rešenjem St. 1377/01 od 15. novembra 2002. godine tužiočevo potraživanje dosuđeno navedenom presudom u celini utvrđeno, i to u iznosu od 36.730,95 dinara, sa zateznom kamatom od 18. novembra 1999. godine i iznosu od 5.734,06 dinara sa zateznom kamatom od 25. maja 2001. godine; da je tužiocu 2. februara 2006. godine iz stečajne mase naknađena šteta u delu od 1,409% od utvrđenog potraživanja, što iznosi 3.851,00 dinar; da je rešenjem St. 1377/01 od 26. septembra 2007. godine zaključen stečajni postupak nad a.d. za osiguranje "S. g." iz K. Osporena odluka zasniva se na stavu suda da je tuženi Garantni fond, saglasno članu 324. Zakona o obligacionim odnosima, pao u docnju 28. jula 2006. godine kada mu se tužilac, podnošenjem tužbe, prvi put obratio zahtevom za naknadu štete, iz kog razloga tužiocu pravo na kamatu pripada od tog datuma, a ne od 18. novembra 1999. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (član 21. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

5. Ocenjujući navode podnosioca sa aspekta povrede prava na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud ističe da je na sednici održanoj 10. oktobra 2013. godine doneo Odluku Už-3360/2010 kojom je , između ostalog, usvojio ustavnu žalbu D. Ž. izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 8671/10 od 3. juna 2010. godine i utvrdio da je ovom podnosiocu povređeno pravo na pravnu sigurnost kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je iz sadržine ustavne žalbe podnosioca D. R. i na osnovu uvida u priložene dokaze, utvrdio sledeće:

- da su navodi ustavne žalbe i priloženi dokazi, kojima se ukazuje na povredu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava, istovetni navodima i dokazima koje je isti punomoćnik izneo i dostavio uz ustavnu žalbu koju je izjavio u ime D. Ž. u prilog tvrdnji o povredi prava na pravnu sigurnost, a o kojoj je Ustavni sud odlučivao u predmetu Už-3360/2010;

- da su razlozi na kojima se zasniva osporena presuda Višeg suda u Novom Sadu Gž. 3752/11 od 17. januara 2012. godine sadržani i u obrazloženju sudske odluke koja je osporena u predmetu Už-3360/2010;

- da je podnosilac ustavne žalbe u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, bi o u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i podnosilac ustavne žalbe u predmetu Už- 3360/2010.

Polazeći od navedenog, te imajući u vidu da se pravom na pravnu sigurnost kao elementom prava na pravično suđenje garantuje jednako odlučivanje u istim činjeničnim i pravim situacijama, a da se prav om na jednaku zaštitu prava, kroz jednako odlučivanje suda u istim činjeničnim i pravnim situacijama, obezbeđuje zahtev pravne sigurnosti i zaštite legitimnih očekivanja učesnika u postupku , Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž. 3752/11 od 17. januara 2012. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo iz člana 36. stav 1. Ustava. Ovakva odluka je utemeljena na razlozima datim u obrazloženju Odluke Ustavnog suda Už-3360/2010 od 10. oktobra 2013. godine, koja je objavljena na veb-sajtu Ustavnog suda (www.ustavni.sud.rs) .

Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. st av. 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kojem se ističe povreda prava na nepristrasan sud i "neravnopravan položaj u odnosu na tuženog", kao elemenata prava na pravično suđenje , Ustavni sud ukazuje da pravo na nepristrasan sud podrazumeva odsustvo predrasuda ili unapred utvrđenog stava prema strankama u postupku, dok se pravom na "jednakost oružja" stranci jemče jednake procesne mogućnosti da iznese argumente i dokaze koje smatra bitnim i da se izjasni o navodima suprotne strane pod uslovima koji je ne dovode u nepovoljniji položaj u odnosu na suprotnu stranu. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud konstatuje da tvrdnje o povredi navedenih prava nisu potkrepljene bilo kakavim dokazom da je sudsko veće koje je odlučivalo u žalbenom postupku bilo pristrasno, odnosno da je tuženi u žalbenom postupku imao povlašćen položaj u odnosu na podnosioca, već se isključivo zasnivaju na navodima o pogrešnoj primeni materijalnog prava, koji se ne mogu smatrati ustavnopravnim razlogom za tvrdnju o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava.

U pogledu navoda o povredi prava iz člana 35. stav 2. i člana 58. stav 1. Ustava, koje podnosilac obrazlaže tvrdnjom da mu je zbog nezakonitog i nepravilnog rada drugostepenog suda uskraćeno pravo na mirno uživanje imovine, konkretno kamate koja mu je dosuđena u postupcima vođenim pred Opštinskim sudom u Odžacima i u stečajnom postupku nad osiguravačem, Ustavni sud smatra neophodnim da ukaže na svoje stanovište izneto u Odluci Už-940/2009 od 14. jula 2011. godine povodom pravne prirode odgovornosti Garantnog fonda (videti na www.ustavni.sud.rs). U pomenutoj Odluci, Ustavni sud je, pored ostalog, ocenio da Garantni fond nije pravni sledbenik osiguravača nad kojim je sproveden stečajni postupak, te da se sredstva Fonda koriste za naknadu štete koja nije naknađena iz stečajne mase, ali ne i za isplatu sporednih potraživanja (kamata, troškova sudskog postupka i sl.), kao i da ograničena odgovornost Garantnog fonda u odnosu na odgovornost organizacije za osiguranje, ne može predstavljati osnov povrede prava na imovinu lica kojima je pravo na naknadu štete utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom koja nije mogla biti izvršena u stečajnom postupku. Takođe je ocenjeno da Garantni fond pada u docnju danom obraćanja oštećenog lica zahtevom za isplatu, odnosno danom podnošenja tužbe protiv Fonda.

Stoga je Ustavni sud ocenio da se podnosi očevi navodi o načinu na koji je primenjeno merodavno materijalno pravo od strane drugostepenog suda i nezadovoljstvo ishodom postupka ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 35. stav 2. i člana 58. stav 1. Ustava.

Što se tiče navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom presudom povređeno načelo zabrane diskriminacije, Ustavni sud je utvrdio da u ustavnoj žalbi nisu pruženi argumenti i dokazi koji bi ukazali da je drugostepeni sud zbog nekog ličnog svojstva podnosioca doneo različitu odluku u odnosu na lica koja su bila stranke u postupcima koji su okončani presudama koje je podnosilac dostavio kao dokaz različitog postupanja sudova , što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela iz člana 21. Ustava.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u delu kojim se u odnosu na osporenu drugostepenu presudu ističu povrede načela i prava iz člana 21. stav 1, člana 32. stav 1, člana 35. stav 2. i člana 58. stav 1. Ustava odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Imajući u vidu da je osporena presuda zasnovana na stanovištu koje je Ustavni sud izrazio u Odluci Už-940/2009 od 14. jula 2011. godine u pogledu pravne prirode i obima odgovornosti Garantnog fonda, a da se prethodno utvrđena povreda ustavnog prava odnosi na različito postupanje sudova u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, Ustavni sud je utvrdio da nisu ispunjeni uslovi za poništaj osporene presude Višeg suda u Novom Sadu Gž. 3752/11 od 17. januara 2012. godine i nalaganje da se o žalbi tuženog ponovo odlučuje.

8. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe i postavljeni zahtev, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da podnosilac isključivo traži da se povreda navedenog prava utvrdi u odnosu na postupak koji je okončan presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž. 3752/11 od 17. januara 2012. godine, ali da u prilog tvrdnji o povredi navedenog ustavnog prava ukazuje i na dužinu trajanja postupka koji su prethodno vođeni pred Opštinskim sudom u Odžacima i Trgovinskim sudom u Pančevu protiv a.d. za osiguranje "S. g.", jer smatra da ovi postupci predstavljaju jedinstvenu celinu. Kako su pomenuti postupci vođeni protiv osiguravača "S. g." povodom podnosiočevog zahteva za naknadu štete, odnosno sprovođenja stečaja u kom se odlučivalo i o osnovanosti podnosiočevog potraživanja, a postupak koji je okončan osporenom presudom Višeg suda u Novom Sadu je vođen protiv Garantnog fonda radi namirenja neizmirenog dela potraživanja iz stečajne mase osiguravača, to ovi postupci, s obzirom na predmet spora i stranke, suprotno shvatanju podnosioca, ne predstavljaju jedinstvenu celinu. Iz tog razloga, predmet ocene osnovanosti navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku je isključivo postupak koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 57655/10.

Mada se slobode i prava građana jemče i njihova ustavnosudska zaštita obezbeđuje od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak predstavlja jedinstvenu celinu, i u ovom slučaju stao na stanovište da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumne dužine trajanja konkretnog parničnog postupka uzme u obzir celokupan period njegovog trajanja. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava započeo 28. jula 2006. godine i da je okončan donošenjem osporene drugostepene presude 17. januara 2012. godine. Dakle, predmetni postupak je trajao nepunih pet i po godina .

Kako je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija i kako ocena da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od drugih činilaca, pre svega postupanja suda pred kojim se postupak vodi, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Imajući u vidu prirodu tužbenog zahteva, po oceni Ustavnog suda, podnosilac, koji se uredno odazivao svim pozivima suda, je imao legitiman interes da se predmetni postupak okonča u što kraćem roku.

Nadalje, Ustavni sud je ocenio da se osporeni postupak ne može smatrati složenim s obzirom na činjenična i pravna pitanja koja je trebalo raspraviti, a koja nisu zahtevala sprovođenje obimnog i složenog dokaznog postupka. Pri tome, Ustavni sud konstatuje da su veštačenja preko veštaka mašinske struke na okolnost visine štete na podnosiočevom vozilu na dan veštačenja (koje potraživanje je prethodno priznato u određenom iznosu u stečajnom postupku) sprovođena na njegov predlog, što je svakako uticalo na dužinu postupka.

Analizirajući postupanje sudova, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud ročišta zakazivao u prihvatljivim i kratkim intervalima i da samo jedno ročište nije održano iz razloga koji se mogu pripisati sudu. Po nalaženju Ustavnog suda, period od januara do decembra 2007. godine, u kom je postupak bio u prekidu radi okončanja stečajnog postupka, ne može se staviti na teret prvostepenom sudu u smislu nepotrebnog odugovlačenja postupka.

Polazeći od stava Evropskog suda za ljudska prava da samo ona kašnjenja koja se mogu pripisati sudu mogu dovesti do povrede prava na suđenje u razumnom roku, te s tim u vezi imajući u vidu da je predmetni postupak vođen pred dve sudske instance i da je okončan za nepunih pet i po godina, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu u ovom delu odbio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 2. izreke.

U pogledu zahtev a podnosi oca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na www.ustavni.sud.rs).

9. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti