Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku zbog smetanja poseda koji traje preko 13 godina. Neopravdano dugo trajanje postupka prouzrokovano je pogrešnim prekidima postupka od strane nadležnih sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Stojana Katalinića i Jovanke Bogojević iz Negotina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 5. novembra 2009. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Stojana Katalinića i utvrđuje se da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Negotinu u predmetu P. 1817/95 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe Stojana Katalinića na naknadu nematerijalne štete, koju može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Nalaže se Osnovnom sudu u Negotinu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak po tužbi podnosioca ustavne žalbe okončao u najkraćem mogućem roku.

4. Odbacuje se ustavna žalba Jovanke Bogojević izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Opštinskog suda u Negotinu P. 1817/95.

 

O b r a z l o ž e nj e

1. Stojan Katalinić i Jovanka Bogojević iz Negotina su 4. februara 2008. godine podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u dva parnična postupka koja su se vodila u predmetima Opštinskog suda u Negotinu P. 1817/95 i P. 1255/03. Podnescima od 21. februara, 10. marta i 12. novembra 2008. godine podnosioci su dopunili ustavnu žalbu.

2. Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 42. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), odlučio da se razdvoje postupci po ustavnoj žalbi, te je zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Opštinskog suda u Negotinu P. 1255/03 formiran poseban predmet, koji je zaveden pod brojem Už-1592/2009.

3. Povodom postupka koji se pred Opštinskim sudom u Negotinu vodio u predmetu P. 1817/95, podnosioci ustavne žalbe su naveli da je 1995. godine podneta tužba zbog smetanja poseda. U ustavnoj žalbi se dalje ističe da je Opštinski sud u Negotinu doneo 14. novembra 1995. godine rešenje, koje je ukinuo Okružni sud u Negotinu, a prvostepeni sud je 14. septembra 2004. godine doneo novo rešenje, koje je takođe ukinuto od strane Okružnog suda, uz nalog prvostepenom sudu da se prekine postupak „dok se ne okonča spor za ništavost ugovora“. Budući da parnični postupak zbog smetanja poseda do trenutka podnošenja ustavne žalbe nije okončan, podnosioci ustavne žalbe su predložili da Ustavni sud utvrdi da je došlo do povrede prava na suđenje u razumnom roku, kako bi Komisiji za naknadu štete mogli da podnesu predlog za naknadu štete.

4. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena dru­ga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u ra­zum­nom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osno­va­no­sti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nje­govo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

5. Na zahtev Ustavnog suda, Opštinski sud u Negotinu je dostavio na uvid spise predmeta P. 1817/95 i izjašnjenje u kome je hronološki izloženo postupanje suda u ovoj pravnoj stvari, uz mišljenje da podnosiocima ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

6. Ustavni sud je uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Negotinu P. 1817/95 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosud­s­koj stvari:

Nikola Bogojević, Stanimir Lekić i Stojan Katalinić, svi iz Negotina, čiji je punomoćnik Velibor Mihajlović, advokat iz Negotina, podneli su 3. oktobra 1995. godine tužbu Opštinskom sudu u Negotinu protiv tuženog Zorana Petrovića iz Negotina, zbog smetanja poseda, navodeći da je tuženi 28. septembra 1995. godine neovlašćeno srušio svetlarnik koji predstavlja zajednički deo zgrade u kojoj stanuju i na tom mestu sazidao i omalterisao zid. Tužioci su predložili da sud utvrdi da je tuženi izvršio smetanje poseda, da naloži tuženom da u roku od 24 časa uspostavi pređašnje stanje poseda na taj način što će ukloniti podignute zidove na svetlarniku, da preda svetlarnik tužiocima u državinu, da plati tužiocima troškove spora, a predložili su i da sud donese privremenu meru kojom će naložiti tuženom da uspostavi pređašnje stanje.

Na ročištu za glavnu raspravu održanom 8. novembra 1995. godine, sud je naložio obavljanje veštačenja od strane veštaka građevinske struke. Veštak građevinske struke je 13. novembra 1995. godine dostavio sudu pismeni nalaz i mišljenje, u kome je naveo: da izvedeni radovi koji su predmet spora predstavljaju rekonstrukciju objekta za čije izvođenje je potrebno prethodno pribaviti odobrenje za izvođenje radova; da nije izdata dozvola za izvođenje radova na rekonstrukciji; da je izvedenim radovima izvršeno zauzeće dela zajedničkog stepeništa i komunikacionog prostora i da je sprečeno osvetljenje stepenišnog prostora.

Opštinski sud u Negotinu je 14. novembra 1995. godine doneo rešenje P. 1817/95 kojim je: u stavu I izreke utvrdio da se tužba tužioca Stanimira Lekića protiv tuženog Zorana Petrovića ima smatrati povučenom; u stavu II izreke je naveo da u odnosu na tužioca Stanimira Lekića i tuženog svaka stranka snosi svoje troškove; u stavu III izreke je usvojio tužbeni zahtev tužilaca Nikole Bogojevića i Stojana Katalinića, te je utvrdio da je tuženi smetao tužioce na taj način što je 28. septembra i 30. septembra 1995. godine neovlašćeno i bez odobrenja nadležnog organa srušio zajedničku prostoriju koja predstavlja zajednički deo zgrade i na tom mestu sazidao i omalterisao zid, čime je tužioce lišio prirodne spoljne svetlosti i suzio prostor i na taj način smetao tužioce u normalnom korišćenju prolaza, pa je naložio tuženom, da u roku od 24 časa po pravosnažnosti rešenja, uspostavi pređašnje stanje na taj način što će ukloniti podignute zidove na zajedničkoj prostoriji i postaviti pregrade i vrata kao što su i bili pre smetanja poseda; u stavu IV izreke je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca da se obaveže tuženi da tužiocima preda zajedničku prostoriju na prvom spratu; u stavu V izreke obavezao tuženog da tužiocima na ime troškova postupka isplati iznos od 240,00 dinara; i u stavu VI izreke odbio predlog tužilaca da se prema tuženom izda predložena privremena mera. U obrazloženju rešenja sud je naveo da je izvedenim radovima tuženi smetao tužioce u posedu korišćenja prirodnog svetla i prolaza na podestu stepeništa, kao i da su tužioci pre izvršenog smetanja bili u državini spornog zajedničkog dela zgrade, odnosno koristili su dnevnu svetlost i podest za dolazak u svoje stanove.

Po žalbi tuženog, Okružni sud u Negotinu je 7. februara 1996. godine doneo rešenje Gž. 29/96 kojim je ukinuo rešenje Opštinskog suda u Negotinu P. 1817/95 od 14. novembra 1995. godine u delovima izreke pod III i IV i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno postupanje i odlučivanje. U obrazloženju rešenja je navedeno da je prvostepeni sud načinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka s obzirom na to da tuženom nije bila data mogućnost da raspravlja pred sudom u pogledu nalaza veštaka, zatim da sud nije pazio na aktivnu legitimaciju tužilaca, kao i da se postavlja pitanje da li radnje tuženog zaista predstavljaju čin smetanja. Prvostepenom sudu je naloženo da u ponovnom postupku ceni činjenicu da je Odeljenje za komunalne, stambene, svojinsko-pravne poslove i urbanizam opštine Negotin donelo 22. januara 1996. godine rešenje kojim je tuženom naknadno odobreno pretvaranje zajedničke prostorije u stambenu prostoriju i pripajanje njegovom stanu.

U ponovnom postupku predmet je zaveden pod brojem P. 197/96. Opštinski sud u Negotinu je 22. aprila 1996. godine doneo rešenje P. 197/96, kojim je u stavu I izreke prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari do pravnosnažnog okončanja postupka pred upravnim organom – Odeljenjem za komunalne, stambene, svojinsko-pravne poslove i urbanizam broj 351-387/95 Opštinske uprave opštine Negotin, a u stavu II izreke je naveo da će se postupak u ovoj pravnoj stvari nastaviti po okončanju postupka pred upravnim organom. U obrazloženju rešenja sud je naveo da je najcelishodnije da se postupak u ovoj pravnoj stvari prekine do pravnosnažnog okončanja postupka pred upravnim organom, koji se odnosi na dobijanje odobrenja za gradnju.

Nakon nastavka započetog postupka, Opštinski sud u Negotinu je 14. septembra 2004. godine doneo rešenje P. 197/96, kojim je u stavu I izreke usvojio tužbeni zahtev tužilaca i utvrdio da je tuženi smetao tužioce u mirnom i faktičkom posedu prolaza preko dela zajedničkog prostora, kao i u korišćenju prirodne, dnevne svetlosti, te je naložio tuženom da se ubuduće uzdrži od ovakvog i sličnog smetanja, dok je odbijen tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se tuženi obaveže da uspostavi pređašnje stanje poseda, a u stavu II izreke je obavezao tuženog da tužiocima nadoknadi parnične troškove u iznosu od 4.200,00 dinara. U obrazloženju rešenja sud je naveo da su tužioci bili u posedu dela stepenišnog prostora kojim su prolazili do svojih stanova i da su uslovi korišćenja navedenog zajedničkog prostora pogoršani usled radova koje je izveo tuženi.

Po žalbi tuženog, Okružni sud u Negotinu je 6. decembra 2004. godine doneo rešenje Gž. 770/04 kojim je ukinuo rešenje Opštinskog suda u Negotinu P. 197/96 od 14. septembra 2004. godine u usvajajućem delu u stavu I izreke i u delu stava II izreke, te je spise predmeta vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju rešenja je navedeno da je izreka prvostepenog rešenja nejasna i protivrečna sama sebi i odlučnim činjenicama, kao i da je prvostepeni sud nedovoljno obazrivo cenio činjenicu da je u toku postupak radi odobravanja i legalizacije izvedenih spornih građevinskih radova od strane tuženog i da pitanje legalizacije predstavlja prethodno pitanje za odluku suda u ovom sporu.

U ponovnom postupku predmet je zaveden pod brojem P. 1329/04. Opštinski sud u Negotinu je 3. avgusta 2005. godine doneo rešenje P. 1329/04, kojim je u stavu I izreke odredio prekid postupka u ovoj pravnoj stvari do pravnosnažnog okončanja postupka koji se vodi pred upravnim organom - Odeljenjem za komunalne, stambene, svojinsko-pravne poslove i urbanizam Opštinske uprave opštine Negotin, zavedenog pod brojem 351-287/95, a u stavu II izreke je konstatovao da će postupak u ovoj pravnoj stvari biti nastavljen kada se pravnosnažno završi navedeni upravni postupak ili kada sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak. U obrazloženju rešenja sud je naveo da je u toku postupak radi odobravanja i legalizacije izvedenih spornih radova od strane tuženog i da pitanje legalizacije predstavlja prethodno pitanje u smislu odredbe člana 12. Zakona o parničnom postupku za odluku suda u ovom sporu, pa je celishodno da se sačeka pravnosnažno okončanje postupka pred upravnim organom.

7. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju povredu se podnosioci ustavne žalbe pozivaju, relevantne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pra­vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“, broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05) propisano je: da svaki držalac stvari i prava ima pravo na zaštitu od uznemiravanja ili oduzimanja državine (član 75.); da se sudska zaštita od uznemiravanja, odnosno oduzimanja državine može tražiti u roku od 30 dana od dana saznanja za smetanje i učinioca, a najkasnije u roku od godinu dana od nastalog smetanja (član 77.); da sud pruža zaštitu prema poslednjem stanju državine i nastalom smetanju, pri čemu nije od uticaja pravo na državinu, pravni osnov državine i savesnost držaoca (član 78.); da se nezavisno od spora zbog smetanja državine može tražiti sudska zaštita državine po osnovu prava na državinu (član 81.).

Zakon o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, propisivao je: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će pri određivanju rokova i ročišta po tužbama zbog smetanja poseda sud uvek obraćati naročito pažnju na potrebu hitnog rešavanja prema prirodi svakog pojedinog slučaja (član 440.); da će se raspravljanje o tužbi zbog smetanja poseda ograničiti samo na pretresanje i dokazivanje činjenica poslednjeg stanja poseda i nastalog smetanja, a isključeno je pretresanje o pravu na posed, o pravnom osnovu, savesnosti ili nesavesnosti poseda ili o zahtevima za naknadu štete (član 441.).

Odredbama člana 10. st. 1. i 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji se primenjuje od 23. februara 2005. godine, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

8. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosioci ustavne žalbe pozivaju, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 3. oktobra 1995. godine, podnošenjem tužbe zbog smetanja poseda Opštinskom sudu u Negotinu, i da još nije okončan.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom je postupak trajno okončan, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja osporenog sudskog postupka.

Kada je reč o dužini predmetnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da on traje 13 godina i da je još uvek u fazi prvostepenog raspravljanja i odlučivanja.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da se u osporenom parničnom postupku nisu postavila složena činjenična i pravna pitanja, koja bi prouzrokovala višegodišnje trajanje postupka. Naime, sud je jedino trebalo da utvrdi činjenicu da li su tužioci imali državinu stvari i da li ih je tuženi ometao u vršenju faktičke vlasti na stvari.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe Stojana Katalinića, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ima legitimni interes da nesmetano koristi zajedničke prostorije u stambenoj zgradi u kojoj stanuje.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da podnosilac, kao tužilac u parničnom postupku, nije doprineo dugom trajanju postupka.

Ispitujući postupanje sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je postupanje sudova pred kojima je vođen parnični postupak isključivo dovelo do njegovog neopravdano i nerazumno dugog trajanja. Najpre, iako je, saglasno članu 440. Zakona o parničnom postupku iz 1997. godine, u parnicama zbog smetanja poseda sud bio dužan da obrati pažnju na potrebu hitnog rešavanja spora, parnični postupak u ovoj pravnoj stvari traje 13 godina. Takođe, iako se, saglasno članu 441. Zakona, raspravljanje o tužbi zbog smetanja poseda ograničava samo na pretresanje i dokazivanje činjenica poslednjeg stanja poseda i nastalog smetanja, a isključeno je pretresanje o pravu na posed ili o pravnom osnovu poseda, prvostepeni sud je dva puta prekidao parnični postupak do pravosnažnog okončanja postupka pred upravnim organom koji se vodi radi legalizacije izvedenih spornih građevinskih radova od strane tuženog, i pored činjenice da u momentu preduzimanja radova označenih u tužbi zbog smetanja poseda tuženi, kao investitor radova na pripajanju zajedničke prostorije svom stanu, nije imao dozvolu nadležnog upravnog organa za izvođenje građevinskih radova. Pri tome je prvi prekid parničnog postupka trajao sedam godina (od 22. aprila 1996. godine do 21. aprila 2003. godine), a drugi više od tri godine (od 3. avgusta 2005. godine do 12. oktobra 2008. godine). Ipak, za ovako dugo trajanje parničnog postupka prouzrokovano prekidima postupka je, pre svega, odgovoran drugostepeni sud, koji je u obrazloženju svojih rešenja nalagao prvostepenom sudu da vodi računa o činjenici da je pred upravnim organom u toku postupak pomenute legalizacije i da je to prethodno pitanje za odluku suda u ovoj pravnoj stvari.

Ustavni sud ukazuje na to da se državina kao faktičko stanje štiti u interesu društvenog reda i mira, kako bi se sprečilo da jedan protivpravni akt prouzrokuje niz daljih sličnih akata. Na zaštitu državine nema uticaja pravo na državinu, pravni osnov državine i savesnost držaoca, čime se obezbeđuje da se pravna zaštita pruži po skraćenoj proceduri. Ustavni sud stoga nalazi da je u osporenom parničnom postupku sud trebalo jedino da utvrdi da li odnos tužilaca prema stvari ima karakter državine i da li radnje tuženog predstavljaju smetanje državine tužilaca, a nije trebalo da prekida parnični postupak dok se ne utvrdi pravo tuženog na državinu. Sudovi su pogrešno zaključili da je pitanje prava na državinu prethodno pitanje za odluku o smetanju poseda.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i praksi i kriterijumima Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe Stojana Katalinića na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud je zaključio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje sudova u ovoj pravnoj stvari dovelo do toga da parnični postupak u kome nije bilo složenijih činjeničnih i pravnih pitanja traje više od 13 godina i da se još uvek nalazi u fazi prvostepenog raspravljanja i odlučivanja.

Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe Stojanu Kataliniću povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u tački 1. izreke.

9. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje navedenog podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona, a u tački 3. izreke je naložio Osnovnom sudu u Negotinu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak po tužbi podnosioca ustavne žalbe iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem mogućem roku.

10. Imajući u vidu da je ustavnu žalbu podnela i Jovanka Bogojević, kao i da ona u parničnom postupku povodom koga je podneta ustavna žalba nije imala status parnične stranke, Ustavni sud je njenu ustavnu žalbu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nedostatka aktivne legitimacije.

11. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić