Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi utvrđenja ništavosti usmenog zaveštanja. Postupak koji je trajao sedam godina i sedam meseci smatra se nerazumno dugim, prvenstveno zbog neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenica predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenica predsednika Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Đorđevića iz Mladenovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. juna 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragana Đorđevića i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 346/07 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u “Službenom glasniku Republike Srbije”.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragan Đorđević iz Mladenovca je 22. marta 2010. godine, preko punomoćnika Dragoljuba Neškovića, advokata iz Gornjeg Milanovca, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 9437/07 od 2 5. septembra 20 09. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da su tužioci M.Đ. i M.G. podneli Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv podnosioca ustavne žalbe, radi utvrđenja ništavosti usmenog zaveštanja sada pok. S.Đ. kojim je ona raspolagala svojim stanom u korist podnosioca i da je prvostepenom presudom odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca; da je Okružni sud u Beogradu doneo osporenu drugostepenu presudu kojom je preinačio prvostepenu presudu , tako što je usvojio tužbeni zahtev tužilaca, pogrešno nalazeći da nisu postojale izvanredne okolnosti kod sada pok. S.Đ. kao neophodan uslov za punovažnost usmenog zaveštanja i da je apsurdan zak ljučak drugostepenog suda da je zaveštalac prisustvovala sastanku kućnog saveta nakon što je ona preminula ; da je drugostepeni sud prevideo činjenicu da je zaveštalac pred smrt imala tešku glavobolju praćenu bledilom; da je ova parnica u kojoj nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja trajala devet godina, od čega je samo drugostepeni postupak trajao tri godine, pa podnosilac ustavne žalbe smatra da je u konkretnom slučaju povređeno i njegovo pravo na suđenje u razumnom roku. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud odloži izvršenje presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 9437/07 od 2 5. septembra 20 09. godine do okončanja postupka po ovoj ustavnoj žalbi i poništi osporenu drugostepenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 346/07, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužioci M.Đ. i M.G. su 1. jula 2002. godine podneli Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog Dragana Đorđevića, ovde podnosioca ustavne žalbe , tražeći da se utvrdi da ne postoji usmeno zaveštanje sada pok. S.Đ, koje je saopšteno 8. decembra 2001. godine pred svedocima i kojim je zaveštalac raspolagala svojim stanom u Ulici Pere Ćetkovića 39 u Beogradu u korist tuženog. Tužioci su postavili i eventualni tužbeni zahtev kojim su tražili utvrđenje ništavosti navedenog usmenog zaveštanja. Predmet je zaveden pod brojem P. 4146/02.

Prvi opštinski sud u Beogradu je u ovom predmetu zakazao ukupno 13 ročišta za glavnu raspravu (23. oktobra 2002, 28. januara 2003, 8. aprila 2003, 26. juna 2003, 6. oktobra 2003, 19. januara 2004, 29. marta 2004, 3. juna 2004, 29. septembra 2004, 29. novembra 2004, 21. februara 2005, 15. aprila 2005. i 27. februara 2007. godine), od kojih je osam održano. Ročišta zakazana za 6. oktobar 2003. i 21. februar 2005. godine nisu održana iz nepoznatih razloga, a ročišta zakazana za 29. mart 2004, 29. septembar 2004. i 29. novembar 2004. godine nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Prvostepeni sud je 23. aprila 2005. godine doneo presudu P. 4146/02, kojom je: u stavu prvom izreke odbacio kao nedozvoljenu tužbu u delu u kome su tužioci tražili da se utvrdi da ne postoji navedeno usmeno zaveštanje koje je sada pok. S.Đ saopštila pred svedocima 8. decembra 2001. godine ; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan eventualni tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se utvrdi da je ništavo navedeno usmeno zaveštanje; u stavu trećem izreke obavezao tužioce da naknade tuženom troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Okružni sud u Beogradu je 29. novembra 2006. godine doneo rešenje Gž. 7636/05, kojim je: u stavu prvom izreke odbio žalbu tužilaca kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu u stavu prvom izreke; u stavu drugom izreke ukinuo prvostepenu presudu u stavu drugom i trećem izreke i u tom delu vratio predmet Prvom opštinskom sudu u Beogradu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 346/07. Prvi opštinski sud u Beogradu je 28. februara 2007. godine doneo presudu P. 346/07, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se utvrdi da je ništavo navedeno usmeno zaveštanje; u stavu drugom izreke obavezao tužioce da naknade tuženom troškove parničnog postupka. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je sud iz iskaza svedoka D.N, Lj.N. i A.L. utvrdio da su oni bili komšije zaveštaoca sa kojom su se svakodnevno viđali i da su oni godinama znali za njenu poslednju volju da tuženom ostavi stan u svojinu; da je zaveštalac sada pok. S.Đ, veče pre smrti zajedno sa svedocima D.N. i A.L. bila na sastanku kućnog saveta, nakon čega im se pridružila i svedok Lj.N, te su zajedno otišli na kafu kod sada pok. S.Đ; da se sada pok. S.Đ. tog dana nije dobro osećala, pa je izričito molila navedene svedoke da ukoliko se njoj nešto desi prenesu njenu želju da tuženom ostavlja u svojinu stan u Ulici Pere Ćetkovića 39 u Beogradu i da tužilji M.G. ostavlja u svojinu pokretne stvari kojima je stan opremljen; da je prvostepeni sud, u smislu odredbe člana 110. stav 1. Zakona o nasleđivanju, našao da je punovažno usmeno zaveštanje, jer iz iskaza zaveštajnih svedoka proizlazi da su svi bili istovremeno prisutni davanju poslednje volje zaveštaoca; da je osim ispunjenosti formalnih uslova, prvostepeni sud zaključio da su u konkretnom slučaju postojale i izuzetne prilike zbog kojih zaveštalac nije mogla sačiniti pismeno zaveštanje iz razloga što sada pok. S.Đ. nije imala akutnih zdravstvenih problema neposredno pre smrti, tako da je pogoršanje njenog zdravstvenog stanja na dan 10. decembra 2001. godine bilo iznenađujuće i neočekivano za sve, čak i za njene komšije sa kojima se svakodnevno viđala. Prvostepena presuda je 7. maja 2007. godine otpravljena parničnim strankama.

Nakon što su parnične stranke podnele žalbu i odgovor na žalbu, Prvi opštinski sud u Beogradu je 27. juna 2007. godine dostavio spise predmeta Okružnom sudu u Beogradu, radi odlučivanja o navedenom redovnom pravnom leku.

Odlučujući o žalbi tužilaca, Okružni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 9437/07 od 25. septembra 2009. godine preinačio prvostepenu presudu u stavu prvom i drugom izreke, tako što je usvojio tužbeni zahtev tužilaca i utvrdio da je ništavo navedeno usmeno zaveštanje sada pok. S.Đ. i odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, istaknuto: da je prvostepeni sud na osnovu pravilno i potpuno utvrđenog činjenično g stanj a, po oceni drugostepenog suda, izveo pogrešan zaključak da je punovažno sporno usmeno zaveštanje; da Okružni sud nalazi da je prvostepeni sud pogrešno ocenio da su postojale izuzetne prilike zbog čijeg postojanja zaveštalac ne može sačiniti pismeno zaveštanje, s obzirom na to da je u prvostepenom postupku nesumnjivo utvrđeno da je sada pok. S.Đ, neposredno pre nego što je pred svedocima zaveštanja saopštila svoju poslednju volju, prisustvovala sastanku kućnog saveta, što ukazuje na činjenicu da njeno zdravstveno stanje u tom trenutku nije bilo loše u tolikoj meri da nije mogla sačiniti pismeno zaveštanje; da se ne može prihvatiti stav prvostepenog suda prema kome su postojale izuzetne prilike zbog kojih sada pok. S.Đ. nije mogla da sačini pismeno zaveštanje i da činjenica da se ona kritičnog dana loše osećala, sama po sebi, ne predstavlja izuzetnu priliku u smislu odredbe člana 110. stav 1. Zakona o nasleđivanju, imajući u vidu da je ona neposredno pre izražavanja svoje volje prisustvovala sastanku kućnog saveta i sa komšijama pila kafu, što svakako ukazuje da je bila u mogućnosti da sačini pismeno zaveštanje i da na taj način izrazi svoju poslednju volju; da zdravstveno stanje sada pok. S.Đ. u momentu usmenog izražavanja svoje volje, po oceni drugostepenog suda, nije u tolikoj meri bilo pogoršano da je onemogućavalo da sačini pismeno zaveštanje. Okružni sud u Beogradu je 31. decembra 2009. godine vratio Prvom opštinskom sudu u Beogradu spise predmeta sa otpravcima drugostepene presude.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 22. februara 2010. godine otpravio parničnim strankama osporenu drugostepenu presudu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac ustavne žalbe, je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakon o parničnom postupku iz 1977. godine i Zakon o parničnom postupku iz 2004. godine, koji su se primenjivali u ovom parničnom postupku, afirmišu načelo efikasnog postupanja suda u parnici. Ostalim odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ranije važeći ZPP), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se od tog momenta primenjivao na predmetni parnični postupak, je bilo propisano: da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja i da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.); da je drugostepeni sud dužan da vrati spise prvostepenom sudu u roku do 30 dana od dana donošenja odluke (član 383.).

Odredbom člana 110. stav 1. Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, br. 46/95 i 101/03 – Odluka US) je propisano da zaveštalac može poslednju volju usmeno izreći pred tri istovremeno prisutna svedoka ako zbog izuzetnih prilika ne može sačiniti pismeno zaveštanje.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica pokrenuta 1. jula 2002. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu i da je ovaj postupak pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 9437/07 od 25. septembra 2009. godine. Imajući u vidu da je osporena presuda Okružnog suda u Beogradu Gž. 9437/07 od 25. septembra 2009. godine otpravljena parničnim strankama tek 22. februara 2010. godine, Ustavni sud ističe da se prilikom ocene razumnosti dužine trajanja ove parnice sagledava i vremenski period u kome je urađen pismeni otpravak ove drugostepene presude i izvršeno njeno ekspedovanje iz prvostepenog suda. Suštinski gledano, završetak roka se vezuje za momenat okončanja neizvesnosti za pravni položaj podnosioca ustavne žalbe (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu u predmetu ''Ridi protiv Italije'' od 11. maja 1990. godine) .

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe pa do okončanja postupka .

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je zaključio da je ovaj nasledni spor trajao sedam godina i sedam meseci, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da parnični postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Uzimajući u obzir specifičnost usmenog zaveštanja čiju su punovažnost pobijali tužioci u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je našao da ovakve parnice iziskuju kompleksan dokazni postupak u kome parnični sud, po pravilu, na osnovu izjava velikog broja svedoka utvrđuje bitne činjenice za osnovanost tužbenog zahteva i u kome su ti dokazi vrlo često jedan drugome protivrečni. Ipak, Ustavni sud smatra da neophodnost izvođenja velikog broja dokaza ne predstavlja opravdani razlog za toliko dugo trajanje ovog naslednog spora.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da su on i njegov punomoćnik preduzeli sve mere kako bi se parnični postupak efikasno okončao.

S obzirom da je od ishoda predmetnog parničnog postupka zavisilo pravo svojine podnosioca ustavne žalbe na stanu koji je stekao po osnovu spornog zaveštanja, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman interes da se blagovremeno okonča ova parnica.

Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje prvostepenog i drugostepenog suda prvenstveno uticalo na neopravdano i nerazumno dugo trajanje ovog parničnog postupka. Najpre, Ustavni sud je konstatovao da Prvi opštinski sud u Beogradu u početnoj fazi parnice nije postupao u skladu sa načelom efikasnosti, jer je prvo ročište za glavnu raspravu zakazao nakon nepunih pet meseci od dana podnošenja tužbe. Ustavni sud je utvrdio da pet ročišta za glavnu raspravu u ovoj pravnoj stvari, nisu održana iz razloga koji se mogu direktno pripisati u krivicu navedenom prvostepenom sudu. Pored toga, Ustavni sud je našao da je Prvi opštinski sud u Beogradu presudom P. 4146/02 od 23. aprila 2005. godine odbio kao neosnovan eventualni tužbeni zahtev tužilaca, ne utvrđujući da li su u konkretnom slučaju postojale izuzetne prilike zbog kojih sada pok. S.Đ. nije mogla da sačini pismeno zaveštanje, te je Okružni sud u Beogradu rešenjem Gž. 7636/05 od 29. novembra 2006. godine ukinuo navedenu presudu i vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. O neažurnom postupanju Prvog opštinskog suda u Beogradu u ovom predmetu govori i činjenica da je navedeni prvostepeni sud prekoračio rok za izradu pismenog otpravka presude P. 346/07, koja je doneta 28. februara 2007. godine, a koja je otpravljena parničnim strankama tek 7. maja 2007. godine, imajući u vidu odredbu člana 341. stav 1. ranije važećeg ZPP. Budući da je drugostepeni postupak po žalbama parničnih stranaka izjavljenim protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 346/07 od 28. februara 2007. godine trajao dve godine i tri meseca i da je Okružni sud u Beogradu o žalbama parničnih stranaka odlučio u sednici veća, bez rasprave, Ustavni sud je ocenio da postoji određeni doprinos navedenog drugostepenog suda zbog prekomerno dugog trajanja predmetnog parničnog postupka. Takođe, Ustavni sud je utvrdio i da je Okružni sud u Beogradu vratio Prvom opštinskom sudu u Beogradu spise predmeta nakon više od dva meseca od dana donošenja osporene drugostepene presude, iako je prema odredbi člana 383. ranije važećeg ZPP bio dužan to da učini u roku do 30 dana od dana donošenja drugostepene odluke. U tom kontekstu, treba napomenuti i da je Prvi osnovni sud u Beogradu u neznatnoj meri doprineo nerazumno dugom trajanju parnice, jer je osporenu presudu Okružnog suda u Beogradu Gž. 9437/07 od 2 5. septembra 20 09. godine otpravio parničnim strankama nakon nepuna dva meseca od dana dostavljanja spisa predmeta.

Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US ), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova (kao i visinu dosuđenih iznosa naknade štete) i vrši ocenu utvrđenih činjenica i dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe na kojima se zasniva osporena presuda. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je parnični postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

Po nalaženju Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe traži da se ispita pravilnost i zakonitost osporene drugostepene presude i iznosi svoje tumačenje odredbe člana 110. stav 1. Zakona o nasleđivanju, smatrajući da je povreda prava na pravično suđenje posledica povrede njegovog prava na suđenje u razumnom roku, a ne navodi razloge koji bi ukazivali na to da je Okružni sud u Beogradu uskratio podnosiocu neku od procesnih garancija pravičnog suđenja ili da je doneo osporenu presudu bez valjanog obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno pravo . S tim u vezi, Ustavni sud smatra da je navedeni drugostepeni sud dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da nisu postojale izuzetne prilike zbog kojih sada pok. S.Đ. nije mogla da sačini pismeno zaveštanje, a što predstavlja neophodan uslov za punovažnost usmenog zaveštanja, jer je navedeni zaveštalac pre momenta usmenog izražavanja svoje volje prisustvovala sastanku kućnog saveta i pila sa komšijama kafu, što ukazuje da njeno zdravstveno stanje nije bilo u tolikoj meri pogoršano da bi bila onemogućena da sačini pismeno zaveštanje. Takođe, Ustavni sud je ocenio da su ustavnopravno neprihvatljive tvrdnje podnosioca ustavne žalbe prema kojima je Okružni sud u Beogradu izveo apsurdan zaključak da je sada pok. S.Đ. prisustvovala sastanku kućnog saveta nakon što je preminula , jer je drugostepeni sud svoju ocenu o nepunovažnosti spornog usmenog zaveštanja zasnovao na izjavama svedoka D.N, Lj.N. i A.L, koji su potvrdili da je zaveštalac prisustvovala navedenom sastanku zajedno sa njima pre momenta njene smrti. S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe tokom predmetnog parničnog postupka nije isticao da je navedeni zaveštalac iznenadno pred smrt imala jaku glavobolju praćenu bledilom, Ustavni sud i u ovoj ustavnopravnoj stvari napominje da je ustavna žalba pravno sredstvo supsidijernog karaktera i da je jedna od pretpostavki za njeno izjavljivanje iscrpljenost svih dozvoljenih pravnih sredstava, pa se eventualne povrede ustavnih prava građana učinjenih aktima ili radnjama sudskih organa prvenstveno ispituju i otklanjaju u postupcima po žalbi i vanrednim pravnim lekovima, kada su ovi zakonom dozvoljeni. Stoga podnosilac ustavne žalbe ne može u postupku pred Ustavnim sudom isticati navode o izuzetnim prilikama zbog kojih sada pok. SĐ. nije mogla da sačini pismeno zaveštanje, ukoliko to nije istakao u parnici koja je prethodila podnošenju ustavne žalbe.

Ispitujući navode podnosioca ustavne žalbe da je osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 9437/07 od 25. septembra 2009. godine povređeno njegovo pravo na imovinu, Ustavni sud je našao da podnosilac nije naveo ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na povredu prava zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava, već povredu ovog prava smatra posledicom povrede prava na pravično suđenje. Kako je Ustavni sud prethodno zaključio da su ustavnopravno neprihvatljive tvrdnje da je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava, to je ocenjeno da nema osnova ni za tvrdnju podnosioca o povredi Ustavom zajemčenog prava na imovinu.

Uzimajući u obzir sve navedeno, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Budući da podnosilac ustavne žalbe nije podneo zahtev za naknadu štete, Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, zaključio da je objavljivanje ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“ dovoljno da se postigne pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENICA PREDSEDNIKA VEĆA

dr Marija Draškić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti