Odluka Ustavnog suda o pravu na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku, ocenivši da ukupno trajanje postupka od tri godine i osam meseci nije nerazumno. Deo žalbe protiv meritornih odluka je odbačen.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1683/2010
24.11.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Momira Bogosavljevića iz Velike Plane, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. novembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Momira Bogosavljevića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u upravnom postupku koji se vodio pred Ministarstvom finansija - Poreska uprava - Regionalni centar Beograd u predmetu broj 433-66/2006, kao i u upravnom sporu koji se vodio pred Upravnim sudom u predmetu broj 16U. 751/10 (2007).

2. Odbacuje se ustavna žalba Momira Bogosavljevića izjavljena protiv rešenja Ministarstva finansija - Poreska uprava - Regionalni centar Beograd, Filijala Velika Plana broj 433-2-953/06-IV od 10. avgusta 2006. godine, rešenja Ministarstva finansija - Poreska uprava - Regionalni centar Beograd broj 433-66/2006 od 28. maja 2007. godine i presude Upravnog suda 16U. 751/10 (2007) od 24. februara 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Momir Bogosavljević iz Velike Plane je 23. marta 2010. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u upravnom postupku koji se vodio pred Ministarstvom finansija - Poreska uprava - Regionalni centar Beograd u predmetu broj 433-66/2006 i u upravnom sporu koji se vodio pred Upravnim sudom u predmetu broj 16U. 751/10 (2007), kao i protiv pojedinačnih akata navedenih u tački 2. izreke, zbog povrede načela i prava zajemčenih čl. 21, 32, 58. i 70. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je postupak pred drugostepenim organom uprave i pred nadležnim sudom trajao nerazumno dugo; da su i organi uprave, kao i nadležni sud, pogrešno primenili materijalno pravo jer su, utvrdivši da podnosilac nije odjavio vršenje advokatske delatnosti, zaključili da je podnosilac i dalje obveznik doprinosa, te da nema pravo na povraćaj uplaćenih doprinosa za zdravstveno osiguranje.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Ministarstva finansija - Poreska uprava - Regionalni centar Beograd, Filijala Velika Plana broj 433-2-953/06-IV, spise predmeta Upravnog suda 16U. 751/10 (2007), ustavnom žalbom osporene pojedinačne akte i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 28. juna 2006. godine podneo Ministarstvu finansija - Poreska uprava - Regionalni centar Beograd, Filijala Velika Plana zahtev za povraćaj uplaćenih doprinosa za zdravstveno osiguranje od samostalne delatnosti, koji je odbijen kao neosnovan osporenim rešenjem prvostepenog upravnog organa broj 433-2-953/06-IV od 10. avgusta 2006. godine. U prvostepenom upravnom postupku je utvrđeno da podnosilac ustavne žalbe i dalje obavlja samostalnu advokatsku delatnost, da istu nije odjavio i da mu nije prestalo svojstvo osiguranika, iz čega proizlazi da je obveznik doprinosa za zdravstveno osiguranje po osnovu obavljanja samostalne advokatske delatnosti.

Podnosilac ustavne žalbe je 17. avgusta 2006. godine izjavio žalbu protiv navedenog prvostepenog rešenja. Drugostepeni organ Ministarstvo finansija - Poreska uprava - Regionalni centar Beograd je rešenjem broj 433-66/2006 od 28. maja 2007. godine, nakon izvršenog uvida u spise predmeta, odbio žalbu kao neosnovanu, sa obrazloženjem da se u spisima predmeta nalazi rešenje broj 431-4/2052 od 8. aprila 2006. godine kojim je podnosiocu utvrđeno akontaciono zaduženje doprinosa za socijalno osiguranje za 2006. godinu, koje je uredno primio i protiv kog nije izjavio žalbu, kao i popunjen zahtev podnosioca o ostvarenom prometu u 2006. godini, te o ostalim elementima za utvrđivanje paušalnog prihoda za 2007. godinu.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta, podnosilac ustavne žalbe je 4. jula 2007. godine podneo tužbu Vrhovnom sudu Srbije. Rešavajući u upravnom sporu, Vrhovni sud Srbije je, na osnovu člana 31. Zakona o upravnim sporovima, primljenu tužbu 3. januara 2008. godine dostavio drugostepenom upravnom organu na odgovor i naložio da se dostave kompletni spisi predmeta. Ministarstvo finansija - Poreska uprava - Regionalni centar Beograd je 7. februara 2008. godine dostavilo odgovor na tužbu i spise predmeta.

Upravnom sudu su 1. januara 2010. godine, na osnovu člana 89. i člana 90. stav 1. Zakona o uređenju sudova ("Službeni glasnik RS", br. 116/08 i 104/09), ustupljeni predmeti Vrhovnog suda Srbije i okružnih sudova u kojima do 31. decembra 2009. godine nije doneta konačna odluka, a za koje je nadležan Upravni sud, saglasno članu 29. stav 1. navedenog Zakona. Upravni sud je na sednici održanoj 24. februara 2010. godine doneo osporenu presudu 16U. 751/10 (2007), kojom je tužba odbijena kao neosnovana. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da je po oceni tog suda pravilno odlučio tuženi organ kada je u postupku u kome nije bilo povreda pravila postupka odbio žalbu podnosioca nalazeći da je rešenje prvostepenog organa doneto na osnovu potpuno i pravilno utvrđenog činjeničnog stanja i uz pravilnu primenu materijalnog prava, te da su dati detaljni, jasni i potpuni razlozi koje prihvata i Upravni sud; da je u postupku utvrđeno da podnosilac obavlja samostalnu – advokatsku delatnost, te da vršenje ove delatnosti nije odjavio, zbog čega mu ni svojstvo osiguranika nije prestalo.

4. Odredbama Ustava na čiju se povredu poziva podnosilac u ustavnoj žalbi utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da se penzijsko osiguranje uređuje zakonom i da se Republika Srbija stara o ekonomskoj sigurnosti penzionera (član 70.).

Odredbama člana 17. stav 1. tač. 17) i 18) Zakona o zdravstvenom osiguranju ("Službeni glasnik RS", br. 107/05, 109/05 i 106/06) propisano je da su osiguranici fizička lica koja su obavezno osigurana u skladu sa ovim zakonom, i to: lica koja su osnivači, članovi, odnosno akcionari privrednih društava (ortačka društva, komanditna društva, društva sa ograničenom odgovornošću, akcionarska društva i druge pravne forme privrednih društava, odnosno preduzeća), koji u njima nisu zasnovali radni odnos ali obavljaju određene poslove (u daljem tekstu: osnivači privrednih društava) i preduzetnici koji su registrovani za obavljanje zakonom dozvoljene delatnosti u vidu zanimanja radi samostalnog obavljanja delatnosti, obavljanja delatnosti slobodne profesije, kao i samostalni umetnici, u skladu sa zakonom (u daljem tekstu: preduzetnici). Odredbom člana 111. stav 3. ovog zakona je propisano da svojstvo osiguranog lica prestaje danom prestanka osnova po kojem je to svojstvo priznato.

Odredbom člana 8. stav 1. tačka 6) Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje ("Službeni glasnik RS", br. 84/04, 61/05, 62/06, 7/08, 5/09 i 7/09), propisano je da su obveznici doprinosa za zdravstveno osiguranje osiguranici u skladu sa zakonom koji uređuje sistem obaveznog zdravstvenog osiguranja, i to: preduzetnici.

5. Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji se vodio pred drugostepenim organom uprave, kao i u upravnom sporu koji se vodio pred Upravnim sudom u predmetu broj 16U. 751/10 (2007), Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Prvostepeni organ uprave je o zahtevu podnosioca odlučio u zakonom propisanom roku. Drugostepeni upravni organ je, rešavajući o žalbi podnetoj 17. avgusta 2006. godine, doneo osporeno rešenje broj 433-66/2006 od 28. maja 2007. godine, dakle o žalbi je odlučeno u roku od devet meseci. Ustavni sud konstatuje da o žalbi podnosioca nije odlučeno u roku propisanom članom 237. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01). O tužbi podnosioca podnetoj protiv navedenog konačnog upravnog akta odlučeno je osporenom presudom u roku od dve godine i sedam meseci od dana podnošenja tužbe. Međutim, Upravni sud je, nakon što je 1. januara 2010. godine preuzeo predmete Vrhovnog suda Srbije i okružnih sudova u kojima do 31. decembra 2009. godine nije doneta konačna odluka, odlučio o tužbi podnosioca u roku od dva meseca. Ustavni sud ukazuje da određeni propusti u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, ne dovode automatski do zaključka da je u tom postupku došlo do povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava. S obzirom na to da Ustavni sud uvažava praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava prilikom odlučivanja o ustavnim žalbama, treba istaći stav Evropskog suda za ljudska prava po kome činjenica da domaći sud nije poštovao rokove ne mora sama po sebi da bude nesaglasna sa Konvencijom (videti presude u predmetima Zielinski vs. Poland od 15. februara 2005. godine i Stoidis vs. Greece od 17. maja 2001. godine).

Polazeći od svega navedenog, a posebno činjenice da su prvostepeni, drugostepeni upravni postupak i postupak po tužbi u upravnom sporu trajali ukupno tri godine i osam meseci, Ustavni sud je ocenio da se ukupno vreme u kome su okončani, ne može smatrati nerazumno dugim trajanjem postupka. Sud je našao da, u konkretnom slučaju, ni ostali elementi koji moraju biti uzeti u obzir u prilikom ocene razumnog trajanja postupka, a to su pre svega složenost činjeničnih i pravnih pitanja, postupanje upravnih organa i sudova, ponašanje i interes podnosioca ustavne žalbe, na daju povoda za drugačiju ocenu Suda.

Stoga je Ustavni sud utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Podnosilac je ustavnu žalbu podneo i protiv rešenja Ministarstva finansija - Poreska uprava - Regionalni centar Beograd, Filijala Velika Plana broj 433-2-953/06-IV od 10. avgusta 2006. godine, rešenja Ministarstva finansija - Poreska uprava - Regionalni centar Beograd broj 433-66/2006 od 28. maja 2007. godine i presude Upravnog suda 16U. 751/10 (2007) od 24. februara 2010. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 21, 32, 58. i 70. Ustava. Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 85. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), nije u podnetoj ustavnoj žalbi precizno naveo i obrazložio u čemu se sastoji povreda svakog od Ustavom zajemčenih načela i prava koje je označio u ustavnoj žalbi. Podnosilac u ustavnoj žalbi samo ukazuje da su i organi uprave, kao i nadležni sud, pogrešno primenili materijalno pravo jer su, utvrdivši da podnosilac nije odjavio vršenje advokatske delatnosti, zaključili da je podnosilac i dalje obveznik doprinosa, te da nema pravo na povraćaj uplaćenih doprinosa za zdravstveno osiguranje.

Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na postojanje povreda ustavnih načela i prava podnosioca koja su u žalbi označena. Sud je ocenio da iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da podnosilac, nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog postupka, doslovno ponavlja ili parafrazira razloge iznete kako u žalbi podnetoj protiv prvostepenog rešenja, tako i u tužbi podnetoj Vrhovnom sudu Srbije protiv konačnog upravnog akta Ministarstva finansija Republike Srbije - Poreska uprava - Regionalni centar Beograd.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova ili konačnih upravnih akata. U postupku ustavnosudske zaštite po ustavnoj žalbi, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom. Stoga se i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima, kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine određenog prava ili slobode, ukazuje na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U konkretnom slučaju, upravni organi i Upravni sud su u obrazloženju osporenih pojedinačnih akata naveli detaljne, precizne i jasne razloge zbog kojih nije osnovan podnosiočev zahtev za povraćaj uplaćenih doprinosa za zdravstveno osiguranje, a koje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim. Stoga formalno pozivanje na povredu Ustavom zajemčenih prava, bez navođenja ustavnopravnih razloga kojima se sa stanovišta sadržine zajemčenih prava potvrđuju navodi ustavne žalbe, ne čini samo po sebi ustavnu žalbu dopuštenim pravnim sredstvom.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim su osporeni pojedinačni akti, jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, rešivši kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o pravu na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti