Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao sedam i po godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je ostatak žalbe, koji se odnosio na pravičnost, odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. V. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. marta 2022. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba G. V. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 26526/13 (prvobitno P. 73178/10), a zatim pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 5163/16 (prvobitno P. 26526/13), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. G. V. iz Beograda je, 10. februara 2018. godine, preko punomoćnika I. S, advokata iz Beograd, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6600/17 od 30. novembra 2017. godine i presude Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 5163/16 od 25. aprila 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, kao i povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku u kome su donete osporene presude.

U ustavnoj žalbi se navodi da je osporenim presudama pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev tužilaca, od kojih je jedan podnosilac ustavne žalbe, radi činidbe; da sudovi nisu izveli potrebne dokaze, da su dokaze koje su izveli pogrešno cenili i da su pogrešno primenili materijalno pravo, što se u ustavnoj žalbi bliže obrazlaže, te je na taj način povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje i na imovinu iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava; da je podnosiocu povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, jer je postupak trajao isuviše dugo „preko šest godina“.

Predlaže se da Ustavni sud utvrdi da su podnosiocu povređena navedena ustavna prava, poništi osporene presude Apelacionog suda u Beogradu i Drugog osnovnog suda u Beogradu i podnosiocu dosudi naknadu nematerijalne štete zbog povrede ustavnih prava u iznosu od 300.000,00 dinara, kao i naknadu troškova sastava ustavne žalbe u iznosu od 45.000,00 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 5163/16, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

M. V. iz Beograda i G. V. iz Beograda, ovde podnosilac ustavne žalbe, su 24. maja 2010. godine podneli Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene M. S. iz Beograda, radi činidbe, koja je zavedena pod brojem P. 73178/10.

Prvi osnovni sud u Beogradu je u toku 2010. i 2011. godine bezuspešno pokušavao da dostavi tužbu tuženoj putem pošte na adresu označenu u tužbi i više puta zahtevao od tužilaca da dostave tačnu adresu tužene, iako je na povratnici koju je pošta vratila sudu 9. septembra 2010. godine, a kojom je tuženoj bila pokušana dostava na adresu iz tužbe (ul. P. broj …) poštar konstatovao da tužena odbija prijem. Tužioci su postupali po nalogu suda, vršili provere adrese, da bi 27. maja 2011. godine ponovo obavestili prvostepeni sud da tužena živi na adresi P. … 149v, što su utvrdili preko Policijske stanice Rakovica, i predložili da se dostavljanje izvrši preko navedene policijske stanice. U podnesku od 9. novembra 2011. godine tužioci su predložili da sud dostavljanje na datu adresu izvrši preko sudskog pozivara.

Nakon toga, Prvi osnovni sud u Beogradu je, rešenjem P. 73178/10 od 16. novembra 2011. godine, tužbu tužilaca odbacio. Tužioci su protiv navedenog rešenja izjavili žalbu 9. decembra 2011. godine.

Rešavajući o žalbi tužilaca, Viši sud u Beogradu je, rešenjem Gž. 14990/11 od 25. aprila 2013. godine, ukinuo rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 73178/10 od 16. novembra 2011. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. Postupak je nastavljen pod brojem P. 26526/13.

Prvostepeni sud je dostavio tužbu tuženoj 27. septembra 2013. godine, a tužena je odgovorila na tužbu 24. oktobra 2013. godine.

Dopisom od 24. januara 2014. godine, saglasno novoj organizaciji sudova, spisi predmeta su dostavljeni Drugom osnovnom sudu u Beogradu na nadležnost.

Pripremno ročište u ovom sporu je održano 29. maja 2014. godine.

Prvostepeni sud je pribavio izveštaj Republičkog geodetskog zavoda – Služba za katastar nepokretnosti Beograd 2 o promenama vlasništva na katastarskim parcelama br. … i …, KO Resnik i o površinama ovih parcela od osnivanja zemljišnih knjiga do danas, kao i spise predmeta HHHI-09-35121-90482/2010 od Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijat za poslove legalizacije objekata.

Ročište zakazano za 31. oktobar 2014. godine nije održano zbog štrajka advokata, a na ročištu 25. februara 2015. godine Drugi osnovni sud u Beogradu je doneo rešenje P. 26526/13 da se tužba smatra povučenom, jer iako uredno pozvane, stranke, ni njihovi punomoćnici nisu pristupili na ročište.

Punomoćnik tužilaca je 5. marta 2015. godine podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje, uslovno žalbu, a prvostepeni sud je rešenjem od 6. marta 2015. godine dozvolio vraćanje u pređašnje stanje i ukinuo rešenje od 25. februara 2015. godine da se tužba smatra povučenom.

U daljem toku postupka, održana su dva ročišta (19. oktobra 2015. i 17. februara 2016. godine) na kojima su saslušani tužilac drugog reda i tužena u svojstvu parničnih stranaka i dva svedoka i pročitani svi pismeni dokazi u spisima.

Drugi osnovni sud u Beogradu je presudom P. 1062/15 od 19. februara 2016. godine odbio tužbeni zahtev tužilaca.

Protiv navedene prvostepene presude tužioci su izjavili žalbu 7. marta 2016. godine.

Drugi osnovni sud u Beogradu je 10. maja 2016. godine doneo rešenje P. 1062/15 o ispravci presude I. 1062/15 od 10. februara 2016. godine, a po nalogu Apelacionog suda u Beogradu iz rešenja Gž. 4785/16 od 4. avgusta 2016. godine, 16. septembra 2016. godine doneo rešenje P. 1062/15 o ispravci zaglavlja navedene prvostepene presude i rešenja o ispravci od 10. maja 2016. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je, rešenjem Gž. 7817/16 od 7. decembra 2016. godine, ukinuo presudu P. 1062/15 od 19. februara 2016. godine, ispravljenu navedenim rešenjima i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje.

Nakon održanog ročišta 25. aprila 2017. godine, na kome su pročitani izvedeni dokazi, zaključena je glavna rasprava.

Drugi osnovni sud u Beogradu je, osporenom presudom P. 5163/16 od 25. aprila 2017. godine, odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca da sud obaveže tuženu da poruši kuću koju je sagradila na katastarskoj parceli br. …, upisanoj u list nepokretnosti br. … KO Resnik i da navedenu kat. parcelu slobodnu od lica i stvari preda tužiocima u državinu i odlučio da svaka strana snosi svoje troškove postupka.

Protiv navedene prvostepene presude tužioci su izjavili žalbu 29. juna 2017. godine.

Drugi osnovni sud je 12. septembra 2017. godine doneo rešenje P. 5163/16 o ispravci presude od 25. aprila 2017. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je, osporenom presudom Gž. 6600/17 od 30. novembra 2017. godine, odbio žalbu tužilaca i potvrdio ožalbenu presudu Drugog osnovnog suda u Beogradu. Drugostepena presuda je dostavljena podnosiocu 11. januara 2018. godine. Apelacioni sud u Beogradu je našao da u postupku donošenja prvostepene presude nije učinjena nijedna bitna povreda odredaba parničnog postupka na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, niti povreda na koju se ukazuje u žalbi, da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo na utvrđeno činjenično stanje kada je našao da je neosnovan tužbeni zahtev tužilaca i za svoju odluku dao razloge koje u svemu kao pravilne prihvata i taj sud. Drugostepeni sud je ocenio da nisu osnovani žalbeni navodi tužilaca da je pobijana presuda zasnovana na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju, kao ni navodi da je pobijana presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava i za to dao obrazložene razloge.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona..

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe u ovom postupku, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuće odredbe sadržane su i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14, 87/18 i 18/20), po čijim odredbama je osporeni postupak okončan.

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak započet podnošenjem tužbe 24. maja 2010. godine, a okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu 30. novembra 2017. godine.

Parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba trajao je sedam godina i šest meseci što prelazi standarde razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava i može ukazivati na to da je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno oceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora u konkretnom slučaju bio relativno složen, ali da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni i sprovedeni dokazni postupak ne mogu biti opravdanje za prekoračenje prihvaćenih standarda trajanja sudskog postupka.

Ustavni sud je takođe ocenio da je podnosilac ustavne žalbe imao opravdani interes za efikasno vođenje i okončanje postupka, kao i da je samo u manjoj meri doprineo njegovom trajanju. Ovde se ima u vidu da je zbog izostanka punomoćnika podnosioca sud doneo rešenje da se tužba smatra povučenom, te je usledilo i odlučivanje o predlogu podnosioca za vraćanje u pređašnje stanje.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je ocenio da su nadležni sudovi dali odlučujući doprinos prekomernom trajanju osporenog postupka svojim neefikasnim postupanjem. Ovde se posebno ima u vidu da je prvostepeni sud propustio da preduzme mere koje su mu stajale na raspolaganju kako bi sprečio zloupotrebu tužene koja je očigledno izbegavala prijem pismena, već je doneo i rešenje o odbacivanju tužbe koje je ukinuto, tako da je tuženoj tužba dostavljena tek tri godine i četiri meseca posle podnošenja.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u osporenom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, koja će se isplatiti na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a pre svega dužinu trajanja postupka. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, broj 22080/09 i dr. od 5. aprila 2016. godine i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. U vezi sa navodima ustavne žalbe o tome da je osporenim presudama Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6600/17 od 30. novembra 2017. godine i Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 5163/16 od 25. aprila 2017. godine povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i ovom prilikom konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza, ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je konstatovao da se u ustavnoj žalbi u osnovu ponavljaju stavovi koje je podnosilac iznosio u toku prvostepenog parničnog postupka i u žalbi protiv prvostepene presude, a da je Apelacioni sud u Beogradu, kao i prethodno Drugi osnovni sud u Beogradu, dao dovoljne, jasne i argumentovane razloge za donetu odluku, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava, i izjasnio se o bitnim navodima žalbe podnosioca, te je polazeći od navedenog, utvrdio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravno prihvatljive razloge za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već se ustavnom žalbom od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost i pravilnost osporenih akata.

S obzirom na to da se tvrdnja o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava zasniva na istim navodima na kojima i tvrdnja o povredi prava na pravično suđenje, za koju je Ustavni sud našao da nije ustavnopravno prihvatljiva, to ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravno osnovane razloge za tvrdnju o povredi prava na imovinu.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik R“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.