Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio rešenje Vrhovnog kasacionog suda. Revizija u radnom sporu protiv preinačujuće drugostepene presude jeste dozvoljena shodno opštem pravilu iz člana 403. ZPP.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Vesna Ilić Prelić, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi M. A . iz Temerina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. novembra 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. A . i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2335/17 od 4. oktobra 2018. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2335/17 od 4. oktobra 2018. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 3631/16 od 29. marta 2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. A . iz Temerina podnela je Ustavnom sudu, 18. februara 2019. godine, preko punomoćnika D . L, advokata iz Temerina, ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2335/17 od 4. oktobra 2018. godine i protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 3631/16 od 29. marta 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi, između ostalog, navedeno je da je revizija izjavljena protiv preinačujuće drugostepene presude u parnici iz radnog odnosa , ali da je ona odbačena kao nedozvoljena, iako je odredbom člana 403. stav 2. Zakona o parničnom postupku propisano da je revizija uvek dozvoljena ako je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka. Podnositeljka je iznela i razloge zbog kojih smatra da su joj osporenom presudom povređena označena prava. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu istaknutih prava, poništi osporeno rešenje, odredi da nadležni sud ponovo odluči o reviziji koju je izjavila podnositeljka protiv osporene drugostepene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P1. 13/15 od 21. septembra 2016. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, te je poništeno rešenje tužene ustanove kojim je tužilja razrešena dužnosti direktora određenog kulturno-informativnog centra, kao i rešenja kojim je drugo lice imenovano za vršioca dužnosti istog centra. Protiv označene presude tuženi je izjavio žalbu.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 3631/16 od 29. marta 2017. godine preinačena je preuda Višeg suda u Novom Sadu P1. 13/15 od 21. septembra 2016. godine, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje. Tužilja je protiv ove drugostepene presude izjavila reviziju.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2335/17 od 4. oktobra 2018. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 3631/16 od 29. marta 2017. godine. U obrazloženju osporenog revizijskog rešenja navedeno je da je odredbom člana 44. Zakona o parničnom postupku propisano da je revizija dozvoljena u parnicama o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa, kao i da su odredbama člana 13. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 55/14), izmenjene odredbe član 403. st. 2. i 3. Zakona o parničnom postupku, tako da glase da je revizija uvek dozvoljena ako je 1) to posebnim zakonom propisano; 2) drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka; 3) drugostepeni sud usvojio žalbu, ukinuo presudu i odlučio o zahtevima stranaka. Po oceni revizijskog suda iznetoj u obrazloženju osporenog rešenja, dozvoljenost revizije u radnom sporu se ne ocenjuje primenom noveliranog člana 403. stav 2. Zakona o parničnom postupku, već članom 441. istog zakona, kojim je izričito propisano u kojim parnicama iz radnog odnosa je dozvoljena revizija. Specijalno pravilo (član 441. Zakona o parničnom postupku), kako je navedeno u obrazloženju, isključuje primenu opštih pravila (član 13. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku), pa iako je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu, revizija nije dozvoljena.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Odredbama člana 403. Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), koji je stupio na snagu 1. februara 2012. godine, bilo je propisano: da protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, stranke mogu da izjave reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude (stav 1.); da je revizija uvek dozvoljena kada je to posebnim zakonom propisano (stav 2.) da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima ili potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (stav 3.)

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 55/14), koji je stupio na snagu 31. maja 2014. godine, odredbom člana 13, izmenjene su odredbe st. 2. i 3. člana 403. Osnovnog teksta, tako da je propisano: da je revizija uvek dozvoljena ako je: 1) to posebnim zakonom propisano; 2) drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka; 3) drugostepeni sud usvojio žalbu, ukinuo presudu i odlučio o zahtevima stranaka (stav 2.), da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (stav 3.).

Odredbama člana 23. ovog zakona propisano je: da će se postupak koji je započet po Zakonu o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/11, 49/13-Odluka US i 74/13-Odluka US), a nije okončan pre stupanja na snagu ovog zakona sprovesti po odredbama ovog zakona (stav 1.); da će se prvostepeni postupci započeti pred osnovnim sudovima u kojima vrednost predmeta spora omogućuje izjavljivanje revizije prema odredbama ovog zakona, okončati pred tim sudovima (stav 2.); da je revizija dozvoljena u svim postupcima u kojima vrednost predmeta spora pobijenog dela prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, odnosno 100.000 evra u privrednim sporovima, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, a koji nisu pravnosnažno rešeni do dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 3).

Drugim relevantnim odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US, 55/14 i 87/18) propisano je: da se revizija, između ostalog, može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava (član 407. stav 1. tačka 4)); da se revizija ne može izjaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. ovog zakona (član 407. stav 2.); da je revizija nedozvoljena, između ostalog, ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese (član 403. st. 1. i 3), osim iz člana 404. ovog zakona (član 410. stav 2. tačka 5)); da Vrhovni kasacioni sud odlučuje o reviziji bez rasprave (član 412.); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciti Vrhovni kasacioni sud rešenjem, ako to, u granicama svojih ovlašćenja (član 410), nije učinio prvostepeni sud (član 413.); da je revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa (član 441.); da protiv rešenja donetih u parnicama zbog smetanja državine revizija nije dozvoljena (član 452. stav 5.); da se ne smatraju sporovima male vrednosti, u smislu odredaba ove glave zakona, sporovi o nepokretnostima, sporovi iz radnih odnosa i sporovi zbog smetanja državine (član 469.); da presuda ili rešenje kojim se okončava parnica u postupku o sporovima male vrednosti može da se pobija samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. ovog zakona i zbog pogrešne primene materijalnog prava, a da protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija (član 479. st. 1. i 5.).

5. Razmatrajući navode podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je zaključio da navode o povredi prava zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava podnositeljka zasniva na tvrdnji da je proizvoljno primenjeno merodavno procesno pravo na njenu štetu, kada nije meritorno odlučio o izjavljenoj reviziji, iako je ona bila dozvoljena. S tim u vezi, Ustavni sud, najpre, ukazuje da se pravom na pravično suđenje jemči, između ostalog, da će postupak odlučivanja o nečijim pravima i obavezama biti sproveden uz primenu i poštovanje propisanih pravila postupka. Nadalje, Ustavni sud ukazuje da je i Evropski sud za ljudska prava istakao da stranke uvek imaju pravo da očekuju da će se postojeća pravila primeniti na njihov slučaj (videti presudu u predmetu Sotiris i Nikos Koutras Attee protiv Grčke, od 16. novembra 2000. godine, broj predstavke 39442/98). Po shvatanju Ustavnog suda, izneti stav podrazumeva da se strankama u postupku tako omogućava da svoje ponašanje usklade sa postojećim procesnim pravilima, u kom slučaju na njihovoj strani postoji i legitimno očekivanje da će se na njihov slučaj postojeća pravila zaista i primeniti.

Ispitujući da li je Vrhovni kasacioni sud proizvoljno primenio procesno pravo na štetu podnositeljke, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je osporenim rešenjem odbačena njena revizija u radnom sporu, jer je revizijski sud ocenio da je nedozvoljena, budući da je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se izjavi. Istovremeno, revizijski sud je istakao da je, saglasno odredbi člana 441. Zakona o parničnom postupku, revizija dozvoljena samo u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa, te u predmetnom slučaju nema mesta primeni odredbe člana 403. stav 2. tačka 2) ovog zakona.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje da je dozvoljenost revizije regulisana odredbama Zakona o parničnom postupku, odnosno zakona kojim su uređena pravila postupka za pružanje sudske zaštite u građanskopravnoj materiji, po kojima se postupa i odlučuje. Iz navedenih pravila sledi da je revizija ograničen pravni lek, budući da može da se izjavi samo protiv zakonom propisanih odluka i samo iz smanjenog broja razloga u odnosu na one koji su predviđeni za redovni pravni lek. Opšte je pravilo da revizija može da se izjavi ako vrednost predmeta spora pobijanog dela prelazi propisani revizijski cenzus. Ostali slučajevi dozvoljenosti revizije menjali su se promenama zakona koji su regulisali pravila parničnog postupka. Tako je Zakonom o parničnom postupku, koji je stupio na snagu 1. februara 2012. godine, odredbom člana 403. stav 2, bilo propisano da je revizija uvek dozvoljena kada je to posebnim zakonom propisano. Istim zakonom, odredbom člana 441, bilo je propisano da je revizija dozvoljena i u parnicama u kojima se odlučuje o zasnivanju, postojanju, odnosno prestanku radnog odnosa. Za razliku od ove druge odredbe, odnosno uslova propisanog u njoj koji su nakon noveliranja osnovnog teksta Zakona ostali nepromenjeni, odredbom člana 13. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku , koji je stupio na snagu 31. maja 2014. godine, dopunjena je odredba stava 2. člana 403. Zakona, tako što je uvedena mogućnost izjavljivanja revizije i u situaciji kada je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka, odnosno kada je taj sud usvojio žalbu, ukinuo presudu i odlučio o zahtevima stranaka. Takođe, Ustavni sud ukazuje da se prema pravilima merodavnog procesnog zakona sporovi iz radnih odnosa ne smatraju sporovima male vrednosti, u smislu odredaba ovog zakona, kao i da nijednom njegovom odredbom mogućnost izjavljivanja revizije u ovoj vrsti sporova (osim opšte suspenzije u pogledu revizijskog cenzusa) nije izričito isključena, kako je to učinjeno za neke druge vrste sporova.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je konstatovao da je osporenim rešenjem odbačena revizija podnositeljke ustavne žalbe izjavljena protiv drugostepene preinačujuće presude apelacionog suda donete u radnom sporu pokrenutom 2015. godine, odnosno po stupanju na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku iz 2014. godine. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, u okolnostima konkretnog slučaja, ocenio da stanovište Vrhovnog kasacionog suda o (ne)dozvoljenosti revizije izjavljene protiv preinačujuće drugostepene presude donete u radnom sporu nije zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog procesnog zakona, pri čemu je takva primena propisa bila na štetu podnositeljke ustavne žalbe.

Ustavni sud ukazuje i da je Vrhovni kasacioni sud, razmatrajući isto pitanje primene noveliranih procesnih pravila i dozvoljenost revizije prema Zakonu o parničnom postupku i njegovim izmena i dopunama, na sednicama Građanskog odeljenja od 3. i 10. marta 2015. godine, usvojio zaključke kojima je, između ostalog, utvrđeno da će se odredbe Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 55/14) primenjivati ako je pravnosnažna odluka doneta u drugom stepenu posle 31. maja 2014. godine, a parnični postupak pokrenut posle 1. februara 2012. godine, odnosno ako je odluka kojom se okončava postupak ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje posle 1. februara 2012. godine. Ovakav stav revizijski sud zauzeo je više od tri godine pre donošenja osporenog rešenja, a ista stav izrazio je i prilikom usvajanja dopunskih zaključaka od 10. novembra i 8. decembra 2015. godine kada je mogućnost izjavljivanja revizije i kod preinačujuće drugostepene presude isključio za neke sporove – spor male vrednosti, parnica zbog smetanja državine, odnosno u sporovima u kojima je revizija isključena Zakonom i parničnom postupku ili drugim, posebnim zakonom.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2335/17 od 4. oktobra 2018. godine povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u prvom delu tački 1. izreke.

Ustavni sud ukazuje da je isti stav izrazio i u Odluci Už-5083/2016 od 5. jula 2018. godine, povodom ustavne žalbe podnosioca koji je bio u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i podnositeljka ove ustavne žalbe.

Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti poništajem osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2335/17 od 4. oktobra 2018. godine i određivanjem da taj sud ponovo odluči o reviziji podnositeljke izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 3631/16 od 29. marta 2017. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

6. Budući da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporeno rešenje, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih članom 36. Ustava.

7. U odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda u Novog Sada Gž1. 3631/16 od 29. marta 2016. godine, Ustavni sud je, s obzirom na to da će o reviziji podnositeljke biti ponovo odlučivano, ocenio da je ustavna žalba u ovom delu preuranjena, te je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.