Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi izdržavanja maloletne dece koji je trajao skoro sedam godina. Sud naglašava naročitu hitnost postupanja u porodičnim sporovima i neefikasnost nižih sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragoslava Stanišića iz Sremske Mitrovice , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. februara 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragoslava Stanišića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu P. 423/08 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se ustavna žalba Dragoslava Stanišića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2. 2/10 od 27. januara 2010. godine.

3. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragoslav Stanišić iz Sremske Mitrovice izjavio je 24. marta 2010. godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu P. 423/08.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno : da je sporim i nezakonitim postupanjem sudova u periodu od 2003. do 2010. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku; da su prekršene odredbe Porodičnog zakona koje predviđaju hitnost u postupanju; da su do dana podnošenja ustavne žalbe bile donete tri prvostepene, tri drugostepene i jedna revizijska presuda; da zbog dugog trajanja postupka, iznos zakonske zatezne kamate koji je podnosilac kao tuženi obavezan da plati, višestruko prevazilaze iznos glavnog duga; da je protiv pravnosnažne presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2. 2/10 od 27. januara 2010. godine izjavio reviziju. Podnosilac je predložio da Ustavni sud poništi navedenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu u delu koji se odnosi na obavezu plaćanja zakonske zatezne kamate.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i spise predmeta Opštinskog sud a u Sremskoj Mitrovici (u daljem tekstu: Opštinski sud) P. 423/08, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Mal. M.S. i mal. Č .S, čiji je zakonski zastupnik njihova majka Milosava Vićković Stanišić, podneli su 10. decembr a 2003. godine tužbu Opštinskom sudu kojom su zahtevali da se obaveže tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, da plaća doprinos e za izdržavanje maloletnih tužilaca u iznosu od po 8.000 dinara, počev od 10. decembra 2003. godine pa dok god budu postajali zakonski uslovi za izdržavanje.

Do donošenja prve prvostepene presude P. 1354/03 od 21. marta 2006. godine kojom je usvojen u celini tužbeni zahtev tužilaca , od deset zakazanih ročišta za glavnu raspravu, održano ih je šest. Tri ročišta nisu održana, jer uredno pozvani tuženi (5. oktobar i 23. novembar 2005. godine), odnosno njegov punomoćnik ( 23. maj 2005. godine) nisu došli, dok ročište zakazano za 21. april 2005. godine nije održano, zbog „sprečenosti postupajućeg sudije“.

Postupajući po žalbi tuženog, Okružni sud u Sremskoj Mitrovici (u daljem tekstu: Okružni sud) doneo je presudu Gž. 1194/06 od 14. jula 2006. godine kojom je odbi o kao neosnovan u žalb u tuženog, i potvrdio presud u Opštinskog suda P. 1354/03 od 21. marta 2006. godine .

Presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 2558/06 od 5. aprila 2007. godine ukinute su presuda Okružnog suda Gž. 1194/06 od 14. jula 2006. godine i presuda Opštinskog suda P. 1354/03 od 21. marta 2006. godine , u delu u kome je obavezan tuženi da na ime doprinosa za izdržavanje maloletnih tužilaca plaća mesečni iznos od 8.000 dinara za svakog od njih počev od 10. decembra 2003. godine zaključno sa 21. martom 2006. godine, i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, dok je u preostalom delu revizija tuženog odbijena kao neosnovana.

U ponovnom postupku pred Opštinskim sudom, do donošenja druge po redu prvostepene presude P. 474/07 od 9. januara 2008. godine , kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužilaca, održana su dva ročišta za glavnu raspravu - 23. oktobra 2007. godine i 9. januara 2008. godine , dok ročište zakazano za 23. novembar 2007. godine nije održano (nije dato obrazloženje zbog čega), niti ročište zakazano za 17. decembar 2007. godine, koje nije održano zbog toga što tužioci nisu bili prisutni.

Postupajuć i po žalbama stranaka izjavljenim protiv presude Opštinskog suda P. 474/07 od 9. januara 2008. godine , Okružni sud je doneo rešenje Gž. 878/08 od 20. maja 200 8. godine kojim je žalbe usvojio, a prvostepenu presud u ukinu o i predmet vra tio Opštinskom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred Opštinskim sudom, do 9. juna 2009. godine kada je doneta treća po redu prvostepena presuda P. 423/08, od devet zakazanih ročišta za glavnu raspravu, održana su samo dva, dok preostalih sedam nije, jer tužiocu Čed i Stanišić u, koji je trebalo da bude saslušan kao parnična stranka, Opštinski sud poziv nije uspevao da uruči. Navedenom prvostepenom presudom delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca, pa je obavezan tuženi da, na ime doprinosa za njihovo izdržavanje, za period od 10. decembra 2003. godine do 21. mart a 2006. godine , isplati mal. tužioc u Č .S. iznos od 4.500 dinara za svaki mesec, i mal. tužiocu M .S. iznos od 6.000 dinara za svaki mesec, dok je preko tog iznosa , a do traženog iznosa od 8.000 dinara tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan .

Punomoćnik tuženog je 21. jula 2009. godine izjavio žalbu protiv presude Opštinskog suda P. 423/08 od 9. juna 2009. godine .

U postupku po žalbi, Okružni sud je 5. novembra 2009. godine spis e predmeta vra tio prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnog nedostatka vezanog za dostavljanje presude punomoćniku tuženog . Nakon postupanja po primedbama drugostepenog suda i otklanjanja ukazanih nedostataka, Opštinski sud je 18. novembra 2009. godine spise predmeta dostavio Okružnom sudu na dalju nadležnost.

Postupajući po žalbi tuženog od 21. jula 2009. godine, novoformirani Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž2. 2/10 od 27. januara 2010. godine delimično usvoj io žalb u tuženog i presud u Opštinskog suda P. 423/08 od 9. juna 2009. godine preinačio, tako što je odre dio da tuženi doprinose za izdržavanje tužioca mal. Č.S. isplati njemu na ruke (umesto majci - Milosavi Vićković Stanišić), dok je u preostalom pobijajućem delu prvostepen u presud u potvr dio.

Postupajući po reviziji tuženog izjavljen oj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2. 2/10 od 27. januara 2010. godine, Vrhovni kasacioni sud je presudom Rev. 3173/10 od 18. novembra 2010. godine reviziju odbio kao neosnovanu. Pismeni otpravak presude uručen je 16. decembra 2010. godine punomoćniku tuženog.

4. Zakonom o braku i porodičnim odnosima („ Službeni glasnik SRS“, br. 22/80 i 11/88 i „Službeni glasnik RS“, br. 22/93, 25/93, 35/94, 46/95 i 29/01), koji se primenjivao do 1. jula 2005. godine , bilo je propisano da je sud dužan da hitno rešava sporove o izdržavanju (član 310b stav 1.).

Porodičnim zakonom („Službeni glasnik RS“, broj 18/05), koji se primenjuje od 2. jula 2005. godine, je propisano da je postupak u sporu za izdržavanje naročito hitan, kao i da je drugostepeni sud dužan da donese odluku u roku od 15 dana od dana kada mu je dostavljena žalba (član 280. st. 1. i 3.).

Odredbama člana 369. st. 1. i 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 119/09) (u daljem tekstu: ZPP) bilo je propisano da drugostepeni sud odlučuje o žalbi, po pravilu, bez rasprave, kao i d a kad veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, zakazaće raspravu pred drugostepenim sudom, dok je odredbama člana 370. st. 3. i 5. ZPP bilo propisano da rasprava pred drugostepenim sudom počinje izveštajem izvestioca, koji izlaže stanje stvari ne dajući svoje mišljenje o osnovanosti žalbe, kao i da stranka može na raspravi iznositi činjenice i predlagati dokaze iz žalbe u smislu člana 359. ovog zakona.

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, Ustavni sud je stanovišta da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen nepune tri godin e, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, od 10. decembra 2003. godine, kada je protiv podnosioca ustavne žalbe podneta tužba, pa do 18. novembra 2010. godine, kada je parnica okončana presudom Vrhovnog kasacionog suda.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajao nepunih sedam godina. Navedeno trajanje parničnog postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, posebno imajući u vidu potrebu naročito hitnog rešavanja konkretnog predmeta iz oblasti porodičnih odnosa. Ipak , pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca koji se procenjuju u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Predmet spora je bio od značaja za podnosi oca ustavne žalbe, jer se njime rešavalo o iznosu novčanih sredstava koja je on bio dužan da isplaćuje tužiocima mesečno na ime izdržavanja. Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe , Ustavni sud je utvrdio da je on svojim ponašanjem u neznatnoj meri doprineo dužem trajanju parničnog postupka. Naime, podnosilac ustavne žalbe nije pristupio na ročišta za glavnu raspravu zakazana za 5. oktobar i 23. novembar 2005. godine, iako je bio uredno pozvan, što je za posledicu imalo produženje predmetnog parničnog postupka za nepuna četiri meseca.

Pored toga, Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo toliko složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi uzrokovala višegodišnje trajanje postupka.

Osnovni razlog dugom vremenskom trajanju ovog parničnog postupka je nedelotvorno postupanje, pre svega Opštinskog suda, ali i Okružnog suda, koji ni su preduzima li zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se parnični postupak za izdržavanja, efikasno okonča i da se podnetoj tužbi, odnosno istaknutom tužbenom zahtevu odluči bez nepotrebnog odugovlačenja.

Činjenica da je postupak trajao nepunih sedam godina, sama po sebi je dovoljna da se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku, jer se radilo o porodičnom sporu za izdržavanje maloletnih lica. Štaviše, odredbama člana 280. st. 1. i 3. Porodičnog zakona je predviđena naročita hitnost u sporu za izdržavanje. Istina, podnosilac ustavne žalbe, u ovoj parnici, je imao procesnu ulogu tuženog, odnosno davaoca izdržavanja, pa se njegov položaj i interes za hitno okončanje postupka donekle razlikuje od interesa primaoca izdržavanja. Ipak, i on je imao legitiman interes da postupajući sudovi u razumnom roku odluče o osnovanosti tužbenog zahteva , odnosno visini njegove obaveze izdržavanja prema tužiocima.

U prilog oceni o neprimereno dugom trajanju predmetnog parničnog postupka, govori i činjenica da su dve prvostepene presude bile ukinute, i da je predmet dva puta vraćan Opštinskom sudu na ponovno suđenje. Ustavni sud smatra da, iako Okružni sud kao drugostepeni sud u postupku po žalbi nije bio dužan da otvori raspravu, jer to po pravilu ne čini (član 369. stav 1. ZPP), taj je sud imao zakonsku mogućnost to da učini (član 369. stav 2. ZPP). Štaviše, Ustavni sud nalazi, s obzirom na to da se radi o sporu za izdržavanje u kome je propisana naročita hitnost u postupanju, da je Okružni sud trebalo da otvori raspravu i sam otkloni nedostatke na koje je ukazao u svom rešenju Gž. 878/08 od 20. maja 200 8. godine kojim je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje. Ovo zbog toga što svako vraćanje predmeta na prvu instancu po pravilu doprinosi odugovlačenju postupka (videti Odluku Ustavnog suda Už-118/2010 od 2 1. oktobra 2010. godine). S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine (broj aplikacije 70767/01, stav 51.), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Ustavni sud napominje da je dužnost suda da postupak sprovede bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguje i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je postupanje Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici i Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici u najvećoj meri dovelo do toga da je spor za izdržavanje trajao nepunih sedam godina.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je našao, budući da podnosilac ustavne žalbe nije podne o zahtev za naknadu štete u smislu člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, da je objavljivanje ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“ dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe, kao u tački 3. izreke.

7. Odlučujući o ustavnoj žalbi izjavljenoj protiv presude Apelacionog sud a u Novom Sadu Gž2. 2/10 od 27. januara 2010. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je protiv navedene presude podnosilac ustavne žalbe 24. marta 2010. godine izjavio reviziju , koju je Vrhovni kasacion i sud presudom Re v. 3173/10 od 18. novembra 2010. godine odbio kao neosnovanu.

Iz odredbe člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su pre njenog podnošenja iskorišćena propisana pravna sredstva za zaštitu prava podnosioca ustavne žalbe. P od iscrpljenošću pravnih sredstava ne podrazumeva samo njihovo izjavljivanje, već donošenje odluke nadležnog organa, u ovom slučaju, suda o izjavljenom pravnom sredstvu.

S obzirom na to da je ustavnom žalbom osporena drugostepena presuda, a ne i presuda Vrhovnog kasacion og sud a Rev. 3173/10 od 18. novembra 2010. godine koja je doneta nakon podnošenja ustavne žalbe i čijim donošenjem su iscrpljena pravna sredstva u ovom postupku, to je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u tački 2. izreke.

8. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 46b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tač ka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti