Odluka Ustavnog suda o pravu na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu u delu o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao 16 godina, dosudivši naknadu štete. U preostalom delu, žalba je odbijena jer osporene sudske odluke nisu proizvoljne.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. S . iz Dimitrovgrada , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. S . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Pirotu u predmetu P1. 131/12 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu .

O b r a z l o ž e nj e

1. B. S . iz Dimitrovgrada je, 22. februara 2014. godine, preko punomoćnika Z . S, advokata iz Dimitrovgrada, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 597/13 od 25. septembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na pravno sredstvo i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. st. 1. i 4. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Pirotu u predmetu P1. 131/12.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je postupak u parnici iz radnog odnosa, za koji važi načelo hitnosti, trajao punih 16 godina; da je bilo mnogo ročišta na kojima nisu izvođeni dokazi; da je prvostepeni sud prvi put presudio nakon 14 godina od podnošenja tužbe; da su i prvostepeni i drugostepeni sud pravilno zaključili da nezakonito raspoređivanje predstavlja pravni osnov za naknadu materijalne štete, ali da je taj osnov otpao, imajući u vidu da je podnosiocu ustavne žalbe, pre pravnosnažnog okončanja sudskog postupka u kome je utvrđena nezakonitost rešenja o raspoređivanju, prestao radni odnos kod tužene; da je Vrhovni kascioni sud, u postupku po reviziji, prihvatio ovakvo stanovište nižestepenih sudova, zanemarujući činjenicu da rešenje o prestanku radnog odnosa nikada nije uručeno podnosiocu ustavne žalbe, niti je njegova dostava pokušana, iz kog razloga ono nikada nije postalo konačno.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda i podnosiocu ustavne žalbe dosudi nematerijalnu štetu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a materijalnu štetu zbog povrede ostalih prava, u visini potraživanja čiju je isplatu zahtevao u predmetnoj parnici.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , na osnovu izvršenog uvida u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Pirotu P1. 131/12 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je, 27. februara 1997. godine, u svojstvu tužioca, podneo Opštinskom sudu u Pirotu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova, radi naknade štete zbog neraspoređivanja na odgovarajućem radnom mestu na osnovu izvršne isprave, u visini zarada i ostalih primanja iz radnog odnosa za period od 1. oktobra 1994. godine do dana veštačenja. Predmet je zaveden pod brojem P1. 22/97.

Prvo ročište za glavnu raspravu je zakazano za 19. mart 1997. godine, ali isto nije održano jer nije bilo dokaza o pozivanju zakonskog zastupnika tužene – Republičkog javnog pravobranilaštva (u daljem tekstu: RJP). Na ročištu održanom 2. aprila 1997. godine, određeno je izvođenje dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem. Imajući u vidu da veštak nije obavio veštačenje, ročište zakazano za 30. april 1997. godine je odloženo. Pet ročišta za glavnu raspravu (4. i 24. juna, 14. avgusta, 9. septembra i 2. oktobra 1997. godine) su posvećena utvrđivanju okolnosti vezanih za prestanak radnog odnosa tužioca, na osnovu rešenja od 6. marta 1995. godine, o čemu je RJP obavestio sud na prvom od navedenih ročišta, a fotokopiju rešenja dostavio na ročištu održanom 2. oktobra 1997. godine. Budući da na ročište zakazano za 10. decembar 1997. godine nije pristupio punomoćnik tužioca, sud je doneo rešenje o mirovanju postupka. U spisima predmeta se nalazi podnesak punomoćnika tužioca, koji je sudu predat istog dana, a u kome punomoćnik tužioca obaveštava sud da ne može da pristupi na zakazano ročište, zbog obaveza u drugom predmetu. Nakon isteka zakonskog roka za mirovanje postupka, sud je konstatovao da nijedna od stranaka nije tražila nastavak postupka, zbog čega je 10. aprila 1998. godine doneo rešenje kojim se tužba smatra povučenom. Ovo rešenje nije dostavljeno parničnim strankama.

Podneskom od 7. marta 2000. godine punomoćnik tužioca je predložio da se postupak nastavi. Na ovom podnesku stoji konstatacija radnika pisarnice da je predmet arhiviran. Dana 23. juna 2008. godine, punomoćnik tužioca je dostavio podnesak, naslovljen kao urgencija, kojim traži od suda da postupi po predlogu za nastavak postupka.

Osnovni sud u Pirotu, koji je 1. januara 2010. godine preuzeo nadležnost Opštinskog suda u Pirotu, zakazao je ročište u ovom predmetu za 8. novembar 2010. godine. Na ovom ročištu je stavljeno van snage rešenje od 10. aprila 1998. godine, kojim se tužba smatra povučenom i određen je nastavak postupka. Na narednom ročištu (19. januara 2011. godine) izveden je dokaz saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke. Imajući u vidu da je predmet još uvek nosio oznaku pod kojom je bio zaveden kod nekadašnjeg opštinskog suda, na ovom ročištu je izvršena njegova presignacija u broj P1. 557/11.

U periodu do prvog presuđenja, Osnovni sud u Pirotu je održao još četiri ročišta za glavnu raspravu. Punomoćnik tužioca je odredio period za koji tužilac potražuje neisplaćenu zaradu (od 1. oktobra 1994. godine do 31. januara 2011. godine). RJP je, po nalogu suda, dostavio obračun zarada koje bi tužiocu bile isplaćene na radnom mestu policajca u PS Dimitrovgrad za navedeni period. Izveden je dokaz ekonomsko-finansijskim veštačenjem, na okolnost visine zatezne kamate na iznose neisplaćenih zarada. U skladu sa obavljenim veštačenjem, tužbeni zahtev tužioca je preciziran na ukupan iznos od 12.086.298,90 dinara. Na ročištu održanom 15. septembra 2011. godine glavna rasprava je zaključena.

Presudom Osnovnog suda u Pirotu P1. 557/11 od 15. septembra 2011. godine je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Po žalbi tužioca, Apelacioni sud u Nišu je doneo rešenje Gž1. 2602/11 od 28. februara 2012. godine, kojim je ožalbenu presudu ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P1. 131/12. Osnovni sud u Pirotu je do narednog presuđenja zakazao još dva ročišta za glavnu raspravu. Oba ročišta su održana. Punomoćnik tužioca je tužbeni zahtev tužioca opredelio po mesecima, tražeći neisplaćene zarade za svaki mesec spornog perioda pojedinačno, sa zateznom kamatom od dospeća do konačne isplate. Na ročištu za glavnu raspravu, održanom 13. avgusta 2012. godine, sud je zaključio glavnu raspravu i javno objavio presudu.

Presudom Osnovnog suda u Pirotu P1. 131/12 od 13. avgusta 2012. godine je odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Nišu je doneo presudu Gž1. 2112/12 od 12. februara 2013. godine, kojom je žalbu odbio i ožalbenu prvostepenu presudu u celini potvrdio.

Vrhovni kasacioni sud je 25. septembra 2013. godine doneo osporenu presudu Rev2. 597/13, kojom je reviziju tužioca odbio kao neosnovanu.

U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnom presudom Ošptinskog suda u Pirotu P. 1439/94 od 9. novembra 1994. godine usvojen tužbeni zahtev tužioca i rešenja o raspoređivanju od 4. maja 1993. godine i 6. jula 1993. godine, kojima je tužilac sa radnog mesta milicionera u PS Dimitrovgrad raspoređen na radno mesto milicionera Stanice milicije Centar 2 u Novom Sadu, poništena su kao nezakonita, te je tužena obavezana da tužioca rasporedi na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima u sedištu tuženika u kome je tužilac radio do spornog raspoređivanja; da po pravnosnažnosti presude tužilac nije vraćan na rad, zbog čega je pokrenuo izvršni postupak pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu, koji je rešenjem od 21. juna 1995. godine odredio predloženo izvršenje; da tužena nije postupila po rešenju izvršnog suda; da je u periodu od 20. februara 1992. godine do 28. septembra 1994. godine tužilac bio na neprekidnom bolovanju; da od zaključenja bolovanja do pravnosnažnog okončanja navedenog postupka tužilac nije dolazio na posao u PS Novi Sad; da je tužiocu rešenjem tužene od 6. marta 1995. godine prestao radni odnos sa 28. septembrom 1994. godine, zbog neopravdanog izostajanja sa posla uzastopno pet radnih dana; da navedeno rešenje nije uručeno tužiocu; da je tužena, posle neuspepše dostave, rešenje istakla na oglasnu tablu 13. marta 1995. godine, sa koje je skinuto 28. marta 1995. godine, o čemu je prethodno sačinjena službena beleška; da je na ročištu održanom 2. oktobra 1997. godine, tužilac saznao da mu je rešenjem tužene prestao radni odnos, jer je tada tužena predala i sudu i tužiocu fotokopiju rešenja o prestanku radnog odnosa i službene beleške; da protiv navedenog rešenja o prestanku radnog odnosa tužilac nije vodio spor; da je nalazom i mišljenjem veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđena visina duga tužene u iznosu od 12.086.298,90 dinara, koji obuhvata izostalu zaradu za navedeni period, naknadu za ishranu i regres za godišnji odmor, sa pripadajućom zateznom kamatom; da polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo, kada su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete u visini neisplaćene zarade i drugih primanja za period od 1. oktobra 1994. godine do 31. januara 2011. godine i za uplatu doprinosa za penzijsko osiguranje; da je tužilac tužbu podneo 27. februara 1997. godine, kada je na snazi bio Zakon o unutrašnjim poslovima („Službeni glasnik PC“, br. 44/91 ... 106/03), koji je odredbom člana 32. propisivao da se na radnike MUP-a primenjuju propisi o državnoj upravi, radnim odnosima, zdravstvenom, penzijskom i invalidskom osiguranju i o obrazovanju, ako tim zakonom nije drukčije određeno; da navedena odredba upućujuće na Zakon o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik PC“, br. 48/91 ... 79/05) , koji je u članu 1. stav 3. propisivao da se na zaposlene u državnim organima i izabrana i postavljena lica primenjuju propisi o radnim odnosima u pogledu onih prava, obaveza i odgovornosti koja tim zakonom nisu posebno uređena; da kako tužilac u ovom postupku potražuje naknadu štete zbog nezakonitog raspoređivanja, a pitanje naknade štete nije regulisano navedenim posebnim propisima, relevantan je Zakon o radnim odnosima („Službeni glasnik PC “, broj 55/96) , koji je bio na snazi u vreme podnošenja tužbe; da je članom 106. stav 5. navedenog zakona bilo propisano da ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi s radom, poslodavac je dužan da mu nadoknadi štetu; da je pravilan zaključak nižestepenih sudova da tužilac nema pravo na traženu naknadu štete zbog nezakonitog raspoređivanja, jer u spornom periodu nije bio u radnom odnosu kod tužene, s obzirom na to da je tužena rešenjem od 6. marta 1995. godine utvrdila prestanak radnog odnosa tužioca sa 28. septembrom 1994. godine; da tužilac nije vodio spor za ponipggaj rešenja, a u postupku je utvrđeno da u periodu od 28. septembra 1994. godine, kada je zaključio bolovanje, do 6. marta 1995. godine, kada je doneto rešenje o prestanku radnog odnosa, nije dolazio na posao; da i po oceni revizijskog suda, nezakonita odluka o raspoređivanju na drugo radno mesto predstavlja pravni osnov odgovornosti poslodavca za naknadu štete, u vidu razlike između zarade i drugih primanja koja je zaposleni ostvario na novim poslovima i zarade i drugih primanja koje bi ostvario na ranijim poslovima; da, međutim, u konkretnom slučaju, zbog pravnosnažnog rešenja tužene od 6. marta 1995. godine, koje kao takvo sadrži pretpostavku zakonitosti, nema značaja okolnost da je sudskom odlukom utvrđeno da je prethodno raspoređivanje tužioca bilo nezakonito, te stoga nema ni osnova za primenu člana 106. stav 5. Zakona o radnim odnosima, jer nema krivice tužene.

Osporena revizijska presuda je parničnim strankama uručena 27. januara 2014. godine.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se ustavnom žalbom ukazuje , utvrđeno je : da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. st. 1 i 4.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se u konkretnom slučaju primenjivao od podnošenja tužbe do momenta kada je Osnovni sud u Pirotu odredio nastavak postupka , bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripada ju u postupku (član 10.) ; da mirovanje postupka nastupa ako se obe stranke pre zaključenja glavne rasprave o tome sporazumeju, ili kad obe stranke izostanu sa pripremnog ročišta ili ročišta za glavnu raspravu, odnosno kad prisutne stranke na ročištu neće da raspravljaju, kao i kad jedna stranka koja je uredno pozvana izostane, a druga predloži mirovanje, ili kad na ročište dođe samo tužilac, pa ne predloži donošenje presude zbog izostanka (član 216. stav 1.); da p ostupak miruje dok jedna stranka ne predloži da se postupak nastavi, a tvakav predlog ne može se staviti pre nego što proteknu tri meseca od dana kad je nastupilo mirovanje postupka, da ako ni jedna stranka u roku od četiri meseca od dana kad je nastupilo mirovanje postupka ne stavi predlog za nastavljanje postupka, smatra se da je tužba povučena (član 217. st. 2. i 3.); da je dužnost predsednika veća da se stara da se predmet spora svestrano pretrese ali da se usled toga postupak ne odugovlači, tako da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 311. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 27. februara 1997. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Pirotu, i da je okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 597/13 od 25. septembra 2013. godine, koja je punomoćniku podnosioca ustavne žalbe uručena 27. januara 2014. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do okončanja.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao šesnaest godina i sedam meseci, što ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenijih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi predstavljala opravdan razlog za šesnaestogodišnje trajanje postupka.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da sud o njegovom zahtevu odluči u okviru standarda razumnog roka, naročito iz razloga što je reč o potraživanjima po osnovu radnog odnosa.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da postoji njegov izuzetan doprinos produžavanju trajanja predmetnog parničnog postupka . Punomoćnik podnosioca ustavne žalbe nije pristupio na ročište zakazano za 10. decembar 1997. godine, zbog čega je sud odredio mirovanje postupka, pa kako nijedna od stranaka nije podnela predlog za nastavak postupka, sud je rešenjem od 10. aprila 1998. godine konstatovao da se tužba smatra povučenom. Punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je na dan održavanja navedenog ročišta dostavio sudu podnesak kojim je zatražio njegovo odlaganje. Uprkos tome, on nije reagovao na to što je sud odredio mirovanje postupka, pre svega, nije podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje. Predlog za nastavak postupka je dostavio sudu posle dve i po godine od donošenja rešenja o mirovanju postupka. Imajući u vidu da je predmet, nakon donošenja rešenja kojim se tužba smatra povučenom, arhiviran kao rešen, sud nije postupao po navedenom predlogu. Punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je tek podneskom od 23. juna 2008. godine zatražio da sud postupi po njegovom predlogu za nastavak postupka, ne obazirući se na činjenicu da je isti očigledno podnet posle isteka zakonskog roka od četiri meseca od od dana kad je nastupilo mirovanje.

Međutim, dugom trajanju postupka je u odlučujućoj meri doprinelo neefikasno postupanje prvostepenog suda. Ovde Ustavni sud naročito ima u vidu fazu postupka kada je određeno mirovanje, a nakon toga doneto i rešenje kojim se tužba smatra povučenom. Opštinski sud u Pirotu je, pored činjenice da je punomoćnik podnosioca ustavne žalbe tražio odlaganje rasprave, odredio mirovanje postupka. Posle isteka roka u kome su stranke mogle da traže nastavak postupka, navedeni sud je doneo rešenje kojim se tužba smatra povučenom. To rešenje nije dostavljeno parničnim stranakama, već je predmet arhiviran. Punomoćnik podnosioca ustavne žalbe, ne znajući da je doneto rešenje o povlačenju tužbe, tražio je od suda da odredi nastavak postupka u dva navrata. Opštinski sud u Pirotu nije postupao po tim predlozima zbog činjenice da je predmet arhiviran, ali je, po shvatanju Ustavnog suda, bio dužan da odgovarajućim procesnim rešenjem obavesti punomoćnika podnosioca ustavne žalbe da su njegovi predlozi nedozvoljeni. Dakle, Opštinski sud u Pirotu je bio neaktivan u tom smislu, a time je kasnije ostavio mogućnost da Osnovni sud u Pirotu, na ročištu održanom 8. novembra 2010. godine, stavi van snage rešenje o povlačenju tužbe i odredi nastavak postupka koji se nalazio u mirovanju. Ustavni sud, dakle, nalazi da je Opštinski sud u Pirotu bio dužan da se izjasni o tome da li ima mesta nastavku postupka, s obzirom na to da je Osnovni sud u Pirotu, nakon preuzimanja nadležnosti Opštinskog suda u Pirotu, našao da je takav predlog punomoćnika podnosioca ustavne žalbe bio osnovan.

Uzimajući u obzir napred izneto, Ustavni sud je zaključio da je osporeni parnični postupak aktivno vođen u periodu od deset meseci, računajući od podnošenja tužbe do donošenja rešenja o mirovanju, kao i u periodu od nepune tri godine, računajući od nastavka postupka do donošenja osporene revizijske presude. S obzirom na to da je Osnovni sud u Pirotu odredio nastavak postupka, stavljajući prethodno van snage rešenje kojim je tužba povučena, proizlazi da se postupak u fazi mirovanja nalazio skoro 13 godina. Upravo taj period odlučujuće utiče na ocenu Ustavnog suda da osporeni parnični postupak nije okončan u razumnom roku. Ustavni sud ima u vidu da je mirovanje postupka s razlogom određeno, ali da se, usled opisanog ponašanja podnosioca ustavne žalbe i Opštinskog suda u Pirotu, postupak u tom stanju nalazio skoro 13 godina, koje vreme se može okarakterisati kao nepotrebno odugovlačenje postupka, za koje odgovornost podjednako snose i podnosilac ustavne žalbe i Opštinski sud u Pirotu.

Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Pirotu u predmetu P1. 131/12 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u tom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u prvom delu tačk e 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi oca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju za njeno određivanje , posebno dužinu trajanja i složenost predmetnog parničnog postupka , ali i ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke tokom postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava.

S obzirom na to da je Zakonom o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15) propisan rok od četiri meseca za izvršenje odluke Ustavnog suda kojim je utvrđeno pravo na naknadu materijalne/nematerijalne štete, to je Sud u drugom delu tačke 2. izreke odredio da se dosuđena visina naknade nematerijalne štete podnosiocu ustavne žalbe isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

7. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje i prava na rad, Ustavni sud je ocenio da utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje zauzetog pravnog stava , predstavlja ustavnopravno utemeljen osnov za donošenje osporene presud e. Vrhovni kasacioni sud je prihvatio stanovište nižestepenih sudova, koje je zasnovano na primeni merodavnog materijalnog prava koju Ustavni sud ne smatra proizvoljnom. Naime, tužena, kao poslodavac, objektivno nije bila u mogućnosti da podnosioca ustavne žalbe, na osnovu izvršne isprave, rasporedi na odgovarajući način, imajući u vidu da je pre pravnosnažnog okončanja parničnog postupka iz kojeg potiče pomenuta izvršna isprava, a kojom je utvrđeno da su rešenja o raspoređivanju podnosioca ustavne žalbe u Stanicu milicije u Novom Sadu nezakonita, podnosiocu ustavne žalbe prestao radni odnos kod tužene zbog nedolaska na rad u zakonom propisanom periodu. S tim u vezi, Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljivo stanovište sudova da na strani tužene nema odgovornosti što podnosilac ustavne žalbe u spornom periodu nije radio na radnom mestu policajca, kako je to bilo određeno izvršnom ispravom, te da je, u svakom slučaju, bio dužan da nakon saznanja za rešenje o prestanku radnog odnosa ospori njegovu zakonitost u zakonom propisanom postupku, što on nesumnjivo nije učinio.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da ocena redovnih sudova u konkretnom slučaju nije posledica proizvoljnog tumačenja merodavnog prava, te da osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 597/13 od 25. septembra 2013. godine podnosiocu ustavne žalbe ni su povređen a prav a na pravično suđenje i na rad, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. st. 1. i 4. Ustava. Stoga je Ustavni sud u tom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Kada je reč o istaknutoj povredi prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud nalazi je ustavna žalba ratione materiae inkompatibilna sa osporenom presudom u delu u kome podnosilac ustavne žalbe ističe povredu ovog prava, imajući u vidu da se navodima ustavne žalbe osporava propust tužene da dostavi rešenje o prestanku radnog odnosa i tako omogući podnošenje prigovora.

8. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o pravu na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti