Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu O. N, M. N. i I. B. utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u devetogodišnjem postupku. Sud je ocenio da je efektivno trajanje postupka od skoro šest godina prekomerno, dok je u ostalom delu žalba odbačena.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-16871/2021
14.05.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Mihajlo Rabrenović, dr Nataša Plavšić, dr Atila Dudaš (Dudás Attila), dr Bojan Tubić, Jelena Deretić, Maja Popović i dr Ranka Vujović, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi O. N, M. N. i I. B, svih iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. maja 2026. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba O. N, M. N. i I. B. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Vranju u predmetu P. 837/20 (ranije u predmetu P. 2501/12), podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo O. N, M. N. i I. B. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. O. N, M. N. i I. B, svi iz Vranja, podneli su 6. decembra 2021. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Vranju Gž. 743/21 od 20. oktobra 2021. godine, zbog povrede načela iz člana 21. Ustava Republike Srbije, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Vranju u predmetu P. 837/20 (ranije u predmetu P. 2501/12)

U ustavnoj žalbi je interpetiran tok parničnog postupka i ukazano je na ukupnu dužinu trajanja postupka više od devet godina, istaknuto da je pogrešno primenjeno materijalno pravo, čime su, po mišljenju podnosilaca ustavne žalbe, povređena njihova prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, kao i pravo na imovinu.

Podnosioci ustavne žalbe su predložili Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih ustavnih prava i načela. Tražili su „novčano obeštećenje zbog povrede ustavnih prava u ukupnom iznosu od po 800 evra“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i izvršenog uvida u spise predmeta Osnovnog suda u Vranju u predmetu P. 837/20, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac D. R. podneo je 18. juna 2012. godine tužbu Osnovnom sudu u Vranju protiv tuženog Z. N, pravnog prethodnika podnosilaca ustavne žalbe, radi naknade nematerijalne štete, pri čemu je tuženi pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Vranju K. 1000/11 od 16. januara 2012. godine oglašen krivim za krivično delo ugrožavanje sigurnosti prema tužiocu. Po ovoj tužbi je formiran predmet pod brojem P. 2501/12.

Do donošenja prve prvostepene presude zakazano je sedam ročišta, pri čemu četiri ročišta nisu održana (ročište zakazano za 10. oktobar 2012. godine nije održano zbog neuredne dostave poziva tuženom, ročište zakazano za 22. novembar 2012. godine nije održano zbog neuredne dostave poziva tuženom, ročište zakazano za 15. januar 2013. godine nije održano zbog neuredne dostave poziva tuženom, ročište zakazano za 12. mart 2013. godine nije održano, jer krivični spisi nisu združeni parničnom spisu).

Osnovni sud u Vranju je presudom P. 2501/12 od 17. aprila 2013. godine usvojio tužbeni zahtev.

Viši su u Vranju je rešenjem Gž. 1139/13 od 18. novembra 2013. godine ukinuo prvostepenu presudu. Predmet je dobio novi broj P. 4298/13.

Do donošenja druge prvostepene presude zakazano je devet ročišta za glavnu raspravu, pri čemu pet ročišta nisu održana (ročište zakazano za 5. maj 2014. godine nije održano, jer veštak nije dostavio sudu nalaz sa mišljenjem, ročište zakazano za 12. jun 2014. godine nije održano, jer je sud na ročištu uručio nalaz sa mišljenjem veštaka strankama u postupku koje su tražile rok za izjašnjenje na navedeno pismeno, ročište zakazano za 27. jun 2014. godine nije održano zbog štrajka advokata, ročište zakazano za 22. oktobar 2014. godine nije održano zbog štrajka advokata, ročište zakazano za 15. decembar 2014. godine nije održano zbog štrajka advokata).

Osnovni sud u Vranju je presudom P. 4298/13 od 29. aprila 2015. godine usvojio tužbeni zahtev.

Viši sud u Vranju je presudom Gž. 1180/15 od 23. novembra 2015. godine preinačio prvostepenu presudu u jednom delu tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev u predmetnom delu, dok je prvostepenu presudu u preostalom delu ukinuo i vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. Predmet je dobio novi broj P. 1543/16.

Do donošenja treće prvostepene presude zakazana su dva ročišta za glavnu raspravu, pri čemu ročište zakazano za 7. decembar 2016. godine nije održano, jer je sud dobio informaciju da je tuženi izgubio život u nesrećnom slučaju.

Osnovni sud u Vranju je rešenjem P. 1543/16 od 7. decembra 2016. godine prekinuo postupak, zbog smrti tuženog.

Tužilac je podneskom od 22. maja 2020. godine tražio nastavak postupka u odnosu na podnosioce ustavne žalbe, kao zakonskih naslednika tuženog (žena i deca prvobitnog tuženog).

Osnovni sud u Vranju je rešenjem P. 1543/16 od 1. juna 2020. godine odredio nastavak postupka. Predmet je dobio novi broj P. 837/20.

Do donošenja četvrte prvostepene presude zakazano je dva ročišta za glavnu raspravu, pri čemu jedno ročište nije održano (ročište zakazano za 1. oktobra 2020. godine nije održano zbog neuredne dostave poziva tužiocu).

Osnovni sud u Vranju je presudom P. 837/20 od 27. januara 2021. godine odbio tužbeni zahtev.

Viši sud u Vranju je osporenom presudom Gž. 743/21 od 20. oktobra 2021. godine usvojio žalbu tužioca, preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev.

U toku postupka je izveden dokazni postupak veštačenjem preko veštaka neuropsihijatra, uvidom u pismena i isprave, saslušanjem parničnih stranaka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14 i 87/18), koji se primenjivao od 1. februara 2012. godine, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.) i da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova (stav 2.).

5. Imajući u vidu da je u ustavnoj žalbi ukazano i na ukupnu dužinu trajanja parničnog postupka i da je citiran član 32. stav 1. Ustava koji obuhvata i pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da podnosioci ukazuju i na povredu prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom postupku. Ustavni sud, s tim u vezi, imao je u vidu da je Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) u predmetu Šaćirović i drugi protiv Srbije (broj predstavke 54001/15 i tri druge, presuda od 20. februara 2018. godine, stav 12.), ukazao da pritužbe u vezi sa dužinom postupka obično ne zahtevaju mnogo ispitivanja, te je dovoljno da su se podnosioci izričito žalili, iako na sažet način, na dužinu osporenog postupka, ukazujući na ključne događaje i odluke donete u toku postupka, koristeći u vezi sa tim odgovarajuće reči, što su učinili i podnosioci ove ustavne žalbe.

Ustavni sud zatim ukazuje da su podnosioci u postupak stupili kao naslednici (univerzalni sukcesori) tuženog. U odnosu na njih se razumna dužina trajanja postupka ceni od dana kada je postupak počeo za njihovog pravnog prethodnika (vidi Odluku Už-14479/2018 od 14. oktobra 2021. godine).

Ustavni sud konstatuje da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koji započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava. U vezi sa tim, za ocenu postojanja povrede prava podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan je period od kada je tužilac podneo tužbu protiv pravnog prethodnika podnosilaca, 18. juna 2012. godine, do donošenja osporene presude Višeg suda u Vranju Gž. 743/21 od 20. oktobra 2021. godine, kojom je pravnosnažno okončan parnični postupak. Dakle, predmetni postupak je trajao devet godina i četiri meseca. Međutim, Ustavni sud ukazuje da je parnični postupak bio u prekidu od 7. decembra 2016. godine, zbog smrti prvobitnog tuženog, do 1. juna 2020. godine, kada je postupak nastavljen u odnosu na podnosioce ustavne žalbe. Tako da je predmetni parnični postupak efektivno trajao pet godina i devet meseci.

Navedeno (efektivno) trajanje parničnog postupka, samo po sebi, može ukazivati na to da predmetni postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Pri čemu, pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanja nadležnih sudova koji vode postupak i značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioce. Međutim, Ustavni sud smatra da i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od navedenih činalaca, efektivno trajanje parničnog postupka od pet godine i devet meseci, u kojem se odlučivalo o naknadi nematerijalne štete uz postojanje pravnosnažne osuđujuće presude protiv pravnog prethodnika podnosilaca, pri čemu je prvostepena presuda dva puta ukidana, ne može se opravdati bilo kojim od prethodno navedenih činilaca.

Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da okolnost koja se ne može staviti na teret sudu u konktekstu povrede prava na suđenje u razumnom roku jeste neodržavanje tri ročišta zbog štrajka advokata (slični stav je zauzeo Evropski sud u predmetu Papageorgiou protiv Grčke, broj predstavke 97/1996/716/913, od 22. oktobra 1997. godine, stav 47). U konkretnom slučaju to je period od 27. juna 2014. godine do 15. decembra 2014. godine (više od pet meseci).

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Vranju u predmetu P. 837/20 (ranije u predmetu P. 2501/12), podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u tom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u prvom delu tačke jedan izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Ustavni sud nalazi da se o visini naknade zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku za podnosioce, koji su zakonski naslednici prvobitnog tuženog, uzima u obzir samo period u kome su učestvovali u postupku, a to je od 1. jun 2020. godine, kada je postupak nastavljen u odnosu na podnosioce ustavne žalbe, kao zakonske naslednike prvobitnog tuženog.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpela zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, dužinu trajanja postupka u odnosu na podnosioce, činjenicu da je ubrzo nakon što je postupak nastavljen u odnosu na podnosioce doneta prvostepena presuda koja je preinačena osporenom drugostepenom presudom, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Podnosioci ustavne žalbe su osporili i presudu Višeg suda u Vranju Gž. 743/21 od 20. oktobra 2021. godine.

Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosilaca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosioci ustavne žalbe su kao posebnu tvrdnju istakli da u momentu nastavka parničnog postupka protiv njih nije bio okončan postupak raspravljanja zaostavštine iza smrti njihovog pravnog prethodnika i da postoji mogućnost da se neko od podnosilaca odrekne nasleđa u kom slučaju je od pravnog značaja zakonsko pravilo da naslednik odgovara za ostaviočeve dugove do visine vrednosti nasleđene imovine

Vezano za navedeno, Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 222. Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, br. 46/95, 101/03 i 6/15) propisano da naslednik odgovara za ostaviočeve dugove do visine vrednosti nasleđene imovine (član 222.), dok je odredbom člana 224. stav 1. istog zakona propisano da naslednici solidarno odgovaraju za ostaviočeve dugove, svaki do visine vrednosti svog naslednog dela, bez obzira na to da li je izvršena deoba nasledstva, a ostaviočeva deca i bračni drug, kao zakonski naslednici, nasleđuju na jednake delove (član 9. stav 2.). Iz navedenih odredaba zakona proizlazi da naslednik po sili zakona odgovara za dugove do visine aktive zaostavštine koju stiče. Ustavni sud ukazuje da podnosioci u toku postupka nisu pružili dokaze da dug koji je njima utvrđen prevazilazi visinu aktive zaostavštine odnosno visinu vrednosti nasleđene imovine. Ustavni sud, takođe, ukazuje da se pravilo da naslednik odgovora za ostaviočeve dugove do visine vrednosti svog naslednog dela primenjuje i u izvršnom postupku (Odluka Ustavnog suda Už-1470/2019 od 18. maja 2023. godine), što može biti od značaja ako se neki od podnosilaca od trenutka pravnosnažnosti presude odrekao od nasleđa (član 213. Zakona o nasleđivanju) u pokrenutom postupku raspravljanja zaostavštine.

Kako podnosioci navode o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava zasnivaju na identičnim razlozima koje su isticali u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud nalazi da nije potrebno da ih ponovo ceni i sa aspekta povrede prava iz člana 58. stav 1. Ustava.

U vezi sa navodima podnosilaca ustavne žalbe da im je osporenim aktom povređeno načelo iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenom ustavnom normom ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuje načelo u skladu sa kojim se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga povreda ovog načela može nastati samo akcesorno, kao posledica utvrđene povrede ili uskraćivanja konkretnog Ustavom zajemčenog prava ili slobode, što nije slučaj u konkretnom predmetu.

Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda(„Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti