Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi isplate potraživanja iz radnog odnosa, koji je trajao preko devet godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 800 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. M . iz Kruševca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. aprila 201 7. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. M . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 568/10 povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. M . iz Kruševca je 31. oktobra 2013. godine , preko punomoćnika S . V . i P . G, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 568/10.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosilac tužbu radi isplate zarada podneo 29. oktobra 2004. godine; da je do dana podnošenja ustavne žalbe proteklo devet godina, u kom periodu je prvostepeni sud održao oko 25 ročišta; da postupak još uvek nije pravnosnažno rešen; da iz navedenog nesumnjivo proizlazi da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i podnosi ocu prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1. 000.000 dinara, kao i pravo na naknadu materijalne štete u iznosu od 400.000 dinara, što predstavlja visinu troškova kojima je bio izložen vođenjem osporenog parničnog postupka.

Ustavni sud ukazuje da je ovaj predmet, saglasno odredbi člana 8a Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11, 101/11 i 101/13), bio ustupljen Apelacionom sudu u Beogradu, kao sudu nadležnom da odlučuje povodom zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku. Apelacioni sud u Beogradu je dopisom R4. 2 67/14 od 8. februara 201 6. godine predmet vratio Ustavnom sudu, s obzirom na to da je osporeni parnični postupak pravnosnažno okončan donošenjem presude navedenog suda Gž1. 5069/12 od 4. decembra 2013. godine .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 568/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 29. oktobra 2004. godine, u svojstvu tužioca, podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova, radi isplate neisplaćenih dnevnica za rad van mesta boravišta, troškova prevoza od mesta boravišta do mesta rada, naknada za odvojeni život od porodice, kao i uvećane zarade po osnovu prekovremenog rada, za period od 1. marta 2001. godine do presuđenja. Predmet je zaveden pod brojem P. 8394/04.

Prvo ročište za glavnu raspravu je održano 2. februara 200 5. godine. Od ondašnjeg Sekretarijata unutrašnjih poslova u Vranju , u kome je tužilac radio, zatražen je odgovarajući izveštaj o zaradama tužioca za sporni period. Određeno je i izvođenje dokaza saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke. SUP u Vranju je traženi izveštaj dostavio 17. februara 2005. godine. Ročište zakazano za 24. mart 2005. godine (radi saslušanja tužioca) je odloženo jer se tužilac odselio sa adrese iz tužbe, iz kog razloga mu poziv za saslušanje nije mogao biti dostavljen. Punomoćniku tužioca je naloženo da dostavi (novu) adresu tužioca. U podnesku od 15. aprila 2005. godine, punomoćnik tužioca je izneo primedbe na izveštaj SUP-a u Vranju, dok adresu tužioca nije dostavio. Sledeće ročište (19. maja 2005. godine) nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Predmet je, zbog dužeg odsustva postupajućeg sudije, rešenjem predsednika Prvog opštinskog suda u Beogradu od 7. oktobra 2005. godine dodeljen u rad drugom sudiji. Zbog primedbi punomoćnika tužioca, sud je na ročištu održanom 17. novembra 2005. godine odredio da se od SUP-a Vranje zatraži novi izveštaj, kao i liste o radnom angažovanju tužioca u spornom periodu. SUP u Vranju je traženu dokumentaciju dostavio 5. decembra 2005. godine. Sud je na naredna dva ročišta (18. januara i 6. februara 2006. godine) od tužene tražio dostavu Pravilnika o posebnoj naknadi radnicima MUP koji se upućuju na vršenje službene dužnosti. Podneskom od 21. januara 2006. godine, punomoćnik tužioca je izrazio neslaganje i sa novim izveštajem SUP-a u Vranju, iz kog razloga je predložio ekonomsko-finansijsko veštačenje. Sud je na ročištu održanom 16. maja 2006. godine usvojio ovaj dokazni predlog. Sudski veštak je nalaz i mišljenje predao sudu 24. jula 2006. godine. U periodu do prvog presuđenja je zakazano još pet ročišta za glavnu raspravu, od kojih samo jedno nije održano (zbog štrajka zaposlenih u sudovima). Sudski veštak se usmeno izjasnio na ročištu povodom primedbi parničnih stranaka. Glavna rasprava je zaključena na ročištu održanom 18. septembra 2007. godine.

Prvi opštinski sud u Beogradu je doneo delimičnu presudu P. 8394/04 od 18. septembra 2007. godine, kojom je usvojio tužben i zahtev tuži oca za isplatu dnevnica za rad van mesta boravišta, a odbio kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu uvećane zarade po osnovu prekovremenog rada. Spisi parničnog predmeta su Okružn om sud u u Beogradu , radi odlučivanja o žalbi tužioca, prosleđeni 8. januara 2008. godine. Nakon 1. januara 2010. godine, nadležnost Okružnog suda u Beogradu je preuzeo Apelacioni sud u Beogradu. Rešenjem tog suda Gž1. 968/10 od 23. septembra 2010. godine je ukinuta ožalbena presuda.

Spisi parničnog predmeta su Prvom osnovnom sudu u Beogradu, koji je u međuvremenu preuzeo nadležnost Prvog opštinskog suda u Beogradu, vraćeni 4. novembra 2010. godine. Predmet je u ponovnom postupku zaveden pod brojem P. 568/10. Do ponovnog presuđenja su održana tri ročišta za glavnu raspravu (18. maja, 20. septembra i 2. decembra 2011. godine). Ponovo je pribavljen Pravilnik tužene o posebnoj naknadi radnicima MUP koji se upućuju na vršenje službene dužnosti. Izveden je dokaz saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke. Glavna rasprava je zaključena na ročištu održanom 2. decembra 2011. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 568/10 od 2. decembra 201 1. godine su tužbeni zahtevi tužilaca u celini odbijeni kao neosnovani . Ova presuda je zakonskom zastupniku tužene uručena 2. februara, a punomoćniku tuži oca 6. februara 2012. godine.

Tužilac je žalbu izjavio 14. februara 2012. godine, a spisi parničnog predmeta su Apelacionom sudu u Beogradu prosleđeni 24. avgusta 2012. godine. Presudom Gž1. 5069/12 od 4. decembra 2013. godine je delimično preinačena ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu, tako što je usvojen tužbeni zahtev tužioca za isplatu uvećane zarade po osnovu prekovremenog rada, dok je u preostalom delu ista potvrđena.

Navedena drugostepena presuda je punomoćniku tužioca uručena 28. januara 2014. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku (“ Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) , koji se u konkretnom slučaju primenjivao, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, te da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.) ; da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.) .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 29. oktobra 2004. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5069/12 od 4. decembra 2013. godine, koja je punomoćniku podnosi oca uručena 28. januara 201 4. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao nešto više od devet godina, što može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj predmet bio relativno pravno složen, imajući u vidu veći broj zahteva o kojima se raspravljalo i odlučivalo, ali ne i činjenično složen , na šta ukazuje to da je okviru dokaznog postupka izveden samo dokaz saslušanjem podnosioca u svojstvu parnične stranke, te obavljeno ekonomsko-finansijsko veštačenje.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud smatra da je podnosilac imao legitiman interes da sud o nj egovim zahtevima odluči u okviru standarda razumnog roka, s obzirom na to da je predmet spora bila isplata potraživanja iz radnog odnosa.

Ocenjujući ponašanje podnosioca, Ustavni sud je našao da se njegov neznatni doprinos ogleda u tome što je ročište za glavnu raspravu, koje je bilo određeno radi njegovog saslušanja u svojstvu parnične stranke, odloženo jer on sudu nije prijavio promenu adresu, te mu poziv za saslušanje nije mogao biti uručen.

Po mišljenju Ustavnog suda, odlučujući doprinos trajanju osporenog parničnog postupka su da li sudovi, kako prvostepeni, tako i drugostepeni. Ovde se naročito ima u vidu: da iako je reč o sporu hitne prirode, prvostepeni sud je prvo ročište za glavnu raspravu zakazao tri meseca nakon prijema tužbe; da u periodu odsustva postupajućeg sudije glavna rasprava nije zakazivana šest meseci; da je za sve vreme trajanja postupka izveden samo dokaz saslušanjem podnosioca u svojstvu parnične stranke i obavljeno ekonomsko-finansijsko veštačenje; da je nakon ukidanja delimične presude P. 8394/04 od 18. septembra 2007. godine i vraćanja spisa predmeta iz Apelacionog suda u Beogradu, ročište za glavnu raspravu zakazano posle šest meseci; da je presuda P. 568/10 od 2. decembra 2011. godine parničnim stranakama dostavljena uz evidentno prekoračenje zakonskog roka za pismenu izradu presude; da je prvi žalbeni postupak , tačnije postupak pred drugostepenim sudom, trajao dve godine i deset meseci ; da je u drugom žalbenom postupku prvostepeni sud spise parničnog predmeta Apelacionom sudu u Beogradu prosledio šest meseci nakon prijema žalbe, zbog čega je žalbeni postupak ukupno trajao skoro dve godine.

Uzimajući u obzir napred izneto, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu u parničnom postupku koji je vođen pr ed Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 568/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Krećući se u granicama postavljenog zahteva, Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, relativnu pravnu složenost predmeta spora i utvrđeni doprinos podnosioca, te smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu satisfakciju za utvrđenu povredu prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

7. U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a koji je opredeljen u visini troškova postupka kojima je podnosilac bio izložen vođenjem predmetne parnice, Ustavni sud ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede navedenog prava može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kom se podnosilac nalazio u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava i obaveza. Finansijske posledice, u vidu nastalih troškova postupka, podnosilac bi imao i u slučaju da je konkretan postupak okončan u okviru standarda razumnog roka. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da istaknuti zahtev za naknadu materijalne štete, u visini troškova postupka koji prethodi ustavnoj žalbi, nije spojiv za svrhom naknade štete koja se priznaje oštećenom u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-5164/2013 od 29. oktobra 201 5. godine).

Stoga je Ustavni sud odbio zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke, saglasno članu 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti