Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom sporu o pravu na penziju, koji nije okončan. Nalaže se hitno okončanje postupka. Deo žalbe protiv rešenja o obustavi penzije se odbacuje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-169/2007
03.06.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dede Krasnićija iz Prištine, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 3. juna 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dede Krasnićija i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Okružnim sudom u Prištini u predmetu U. 7/05 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se upravni spor po tužbi podnosioca ustavne žalbe okončao u najkraćem mogućem roku.

3. Odbacuje se ustavna žalba Dede Krasnićija izjavljena protiv privremenog rešenja direktora Službe Direkcije Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih u Prištini broj 1046 od 3. decembra 2003. godine.

4. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Republike Srbije".

O b r a z l o ž e nj e

1. Dede Krasnići iz Prištine je 28. septembra 2007. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Okružnim sudom u Prištini u predmetu U. 7/05.

U ustavnoj žalbi je navedeno da osporeni postupak nije okončan u razumnom roku, iako se u tom postupku odlučuje o pravu iz socijalnog osiguranja, a podnosiocu ustavne žalbe je ugrožena materijalna egzistencija. Ustavnom žalbom se traži od Ustavnog suda da „naloži odgovarajućim nadležnim organima da ... se (podnosiocu) isplati penzija od januara 1999. godine sa svim pratećim povećanjima koja su usledila u ovom periodu“.

Podneskom od 31. decembra 2007. godine podnosilac ustavne žalbe je osporio i privremeno rešenje direktora Službe Direkcije Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih u Prištini, broj 1046 od 3. decembra 2003. godine, zbog povrede prava na socijalno osiguranje, zajemčenog odredbom člana 9. Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, navevši, pri tom, da mu je tim rešenjem „nezakonito, nehumano i neljudski obustavljena isplata starosne penzije od 1. januara 1999. godine“, kao i da je osporeno rešenje retroaktivno. Predloženo je da Ustavni sud „izvede predložene dokaze i nakon okončanja postupka donese pravednu odluku po ovoj pravnoj stvari“.

3. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u pismene dokaze priložene uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta Okružnog suda u Prištini U. 7/05, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Privremenim rešenjem direktora Službe Direkcije Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih u Prištini, broj 1046 od 3. decembra 2003. godine, privremeno je obustavljena isplata starosne penzije podnosiocu ustavne žalbe sa 9. junom 1999. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je, postupajući u skladu sa poukom o pravnom sredstvu datom u ovom rešenju, pred Okružnim sudom u Beogradu pokrenuo upravni spor radi poništaja navedenog rešenja. Međutim, Okružni sud u Beogradu se rešenjem U. 553/04 od 30. septembra 2004. godine oglasio nenadležnim i predmet dostavio Okružnom sudu u Prištini, kao mesno nadležnom sudu prema mestu prebivališta tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe. Okružni sud u Prištini je 17. februara 2005. godine doneo rešenje U. 7/05 kojim je odbacio tužbu, jer je, kako je navedeno u obrazloženju ovog rešenja, podneta protiv prvostepenog rešenja na koje se mogla izjaviti žalba, a što nije učinjeno. U obrazloženju rešenja takođe je navedeno da za pokretanje upravnog spora ne može biti od uticaja pogrešno uputstvo o pravnom sredstvu koje je dato u u upravnom aktu koji se pobija tužbom.

Postupajući po zahtevu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe za vanredno preispitivanje rešenja Okružnog suda u Prištini U. 7/05 od 17. februara 2005. godine, Vrhovni sud Srbije je 28. septembra 2006. godine doneo presudu Uvp. 106/05, kojom je uvažen zahtev, ukinuto navedeno rešenje Okružnog suda u Prištini i predmet vraćen istom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

Vrhovni sud Srbije je 20. februara 2007. godine ovu odluku otpravio podnosiocu zahteva, Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih i Okružnom sudu u Prištini. S obzirom na to da nije imao dokaz da je Okružni sud u Prištini primio navedeno rešenje, Vrhovni sud Srbije je 10. septembra 2008. godine poslao upit Okružnom sudu u Prištini da se izjasni da li je primio ovo rešenje. Međutim, na ovaj upit nije odgovoreno. Nakon toga Vrhovni sud Srbije je arhivirao predmet.

U međuvremenu, s obzirom da Okružni sud u Prištini nije postupao po nalogu Vrhovnog suda Srbije, odnosno da nije doneo novu odluku, podnosilac ustavne žalbe se 14. avgusta 2007. godine obratio Vrhovnom sudu Srbije sa zahtevom da taj sud „urgira kod Okružnog suda u Prištini radi okončanja postupka po tužbenom zahtevu“. Povodom ove predstavke, Vrhovni sud Srbije je dopisom broj Su. 596/07 od 16. avgusta 2007. godine obavestio podnosioca da se iznetom pritužbom može obratiti predsedniku Okružnog suda u Prištini, jer je predmet u Vrhovnom sudu završen.

Ustavni sud konstatuje da se u predmetu Okružnog suda u Prištini U. 7/05 nalazi samo osporeno rešenje od 17. februara 2005. godine, sa zapisnikom o većanju i glasanju od istog datuma, povratnice iz kojih se može zaključiti da su obe stranke u tom sporu primile navedeno rešenje 9. marta 2005. godine, kao i rukom sastavljena beleška da su spisi vraćeni Fondu 25. marta 2005. godine i da „nikakva odluka VSS nije dostavljena ovom sudu u vezi predmeta U. 7/05

5. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 9. Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, koji je stupio na snagu 3. januara 1976. godine, a koji je naša zemlja ratifikovala 1971. godine („Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori", broj 7/71) propisano je da države članice ovog pakta priznaju pravo svakom licu na socijalno obezbeđenje, uključujući tu socijalno osiguranje.

Odredbom člana 44. stav 1. Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96), koji se primenjivao u vreme podnošenja zahteva za vanredno preispitivanje sudske odluke, kao i u vreme donošenja odluke po tom zahtevu, propisano je, između ostalog, da se zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke predaje sudu nadležnom za odlučivanje o zahtevu, dok je odredbom člana 49. stav 3. ovog zakona propisano da ako nadležni sud ukine sudsku odluku, predmet vraća sudu čija je odluka ukinuta, a sud je dužan da izvede sve procesne radnje i da raspravi pitanja na koja mu je ukazao sud koji je rešavao o zahtevu.

6. U pogledu perioda u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, s obzirom na to da postupak pred nadležnim organima po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koja započinje podnošenjem zahteva ili tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka obuhvati celokupni period trajanja postupka po tužbi za poništaj rešenja direktora Službe Direkcije Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih u Prištini.

Analizirajući dužinu trajanja predmetnog upravnog spora, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj sudski postupak pokrenut tužbom podnosioca 2004. godine, kao i da postupak još nije završen, iako su predmeti i Okružnog suda u Prištini i Vrhovnog suda Srbije arhivirani.

Navedeno trajanje upravnog spora samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih državnih organa koji vode postupak, kao i priroda prava, odnosno značaj postavljenog zahteva za podnosioca ustavne žalbe, jesu kriterijumi koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja o kojima je sud trebalo da se izjašnjava.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da podnosilac ustavne žalbe ima značajan pravni i materijalni interes da se sudski postupak što pre okonča i eventualno poništi rešenje direktora Službe Direkcije Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih u Prištini broj 1046 od 3. decembra 2003. godine, s obzirom da mu je ovim rešenjem obustavljena isplata starosne penzije počev od 9. juna 1999. godine, te da tako već više od 10 godina ne prima penziju, kao vid socijalnog osiguranja proistekao iz radnog odnosa.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da podnosilac nije ni u čemu doprineo dužini trajanja ovog postupka, već da je, naprotiv, urgencijama kod sudova višeg stepena pokušavao da ubrza donošenje odluke o podnetoj tužbi.

Ispitujući postupanje sudova pred kojima se vodio ovaj upravni spor, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje, pre svega, Vrhovnog suda Srbije, doprinelo da predmetni postupak još nije okončan. Naime, Vrhovni sud Srbije je bio dužan ne samo da otpravi svoju odluku kojom je ukinuo rešenje Okružnog suda u Prištini i predmet vratio tom sudu na ponovni postupak, već da kod saznanja da sud kome je presuda upućena možda nije primio tu odluku, izvrši navedenu dostavu, sve dok sa sigurnošću ne utvrdi da je adresat odluku i primio, a ne da bez tog utvrđenja arhivira predmet. Ovakvo postupanje suda koji je odlučivao o zahtevu za vanredno preispitivanje sudske odluke je neophodno, jer se taj pravni lek, saglasno odredbi člana 44. Zakona o upravnim sporovima, podnosi neposredno sudu koji o njemu odlučuje, tako da sud koji je doneo odluku čije se preispitivanje traži ni ne zna da je takav zahtev podnet. Navedeno postupanje Vrhovnog suda dovelo je do značajnog produžavanja trajanja ovog upravnog spora.

Iz svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u upravnom sporu koji se vodio u predmetu U. 7/05 pred Okružnim sudom u Prištini.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu u ovom delu i odredio način otklanjanja štetnih posledica konstatovane povrede Ustavom zajemčenog prava, tako što je u tački 2. izreke Odluke naložio nadležnim sudovima da preduzmu sve mere kako bi se upravni spor okončao u najkraćem mogućem roku, dok je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca zbog utvrđene povrede prava, u ovom slučaju, ostvari objavljivanjem Odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije".

7. Ispitujući dopuštenost ustavne žalbe u delu koji se odnosi na privremeno rešenje direktora Službe Direkcije Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih u Prištini broj 1046 od 3. decembra 2003. godine, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba u tom delu nije dopuštena, iz sledećih razloga:

Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Ustavna žalba se, saglasno odredbi člana 170. Ustava, kao i odredbi člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da se ustavna žalba može izjaviti samo protiv pojedinačnog akta koji je donet ili radnje koja je izvršena nakon proglašenja Ustava, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom.

Imajući u vidu da je ustavna žalba izjavljena protiv rešenja koje je doneto pre stupanja na snagu Ustava, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka.

8. Na osnovu navedenog i odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti