Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i pravičnu naknadu za rad
Kratak pregled
Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje i pravičnu naknadu za rad. Povrede su nastale zbog neodlučivanja o celom tužbenom zahtevu, neujednačene sudske prakse i pogrešnog tumačenja odricanja od prava na naknadu zarade.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Muratke Zilkić iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 3. decembra 2009. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba Muratke Zilkić izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 665/07 od 31. oktobra 2007. godine i presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 1251/07 od 27. decembra 2007. godine i utvrđuje povreda prava na pravično suđenje i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.
2. Poništava se presuda Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 1251/07 od 27. decembra 2007. godine i nalaže se Okružnom sudu u Novom Pazaru, odnosno drugom nadležnom sudu da ponovo odluči o žalbi Muratke Zilkić izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 665/07 od 31. oktobra 2007. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Muratka Zilkić iz Novog Pazara je 31. januara 2008. godine, preko punomoćnika advokata Refije Garibović iz Novog Pazara, podnela Ustavnom sudu blagovremenu i dozvoljenu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 665/07 od 31. oktobra 2007. godine i presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 1251/07 od 27. decembra 2007. godine.
Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije, prava iz čl. 17, 23. i 40. Povelje o ljudskim, manjinskim pravima i građanskim slobodama i odredbe člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola uz Konvenciju. Navedene presude podnositeljka pobija navodeći da postupajući sudovi nisu u celosti odlučili o tužbenom zahtevu i to u delu koji se odnosi na uplatu doprinosa za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje, zdravstveno osiguranje i za osiguranje od nezaposlenosti, kao i da je sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada zaključen između parničnih stranaka, pogrešno tumačen od strane prvostepenog i drugostepenog suda, jer je njime regulisano pitanje neisplaćenih zarada, ali ne i pitanje neisplaćenih naknada zarada po osnovu plaćenog odsustva podnositeljke ustavne žalbe, što je i bio predmet tužbenog zahteva u parničnom postupku. Podnositeljka smatra da je Okružni sud u Novom Pazaru po istom pravnom pitanju donosio različite presude čime je stvorena pravna nesigurnost. Kao primer navodi presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 109/07 od 22. marta 2007. godine i Gž1. 715/07 od 29. avgusta 2007. godine gde je sud po istom pravnom pitanju zauzeo drugačiji stav. Podnositeljka predlaže da Ustavni sud utvrdi da su osporenim presudama povređena njena prava zajemčena Ustavom i Poveljom o ljudskim i manjinskim pravima. Predložila je da Sud usvoji ustavnu žalbu.
2. Ustavna žalba je, kao pravno sredstvo, ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja u pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta P1. 665/07 Opštinskog suda u Novom Pazaru i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u konkretnom ustanosudskoj pravnoj stvari:
Podnositeljka ustavne žalbe je tužbom, podnetom 18. decembra 2006. godine Opštinskom sudu u Novom Pazaru u predmetu P1. 665/07, tražila da se obaveže tuženi DP Savremena konfekcija „Raška" iz Novog Pazara: da joj isplati naknadu zarade u visini minimalne zarade počev od 1. januara 2006. godine do 14. decembra 2006. godine, sa zakonskom zateznom kamatom, počev od svakog dospelog mesečnog iznosa za prethodni mesec do prvog u narednom mesecu pa do konačne isplate; da u korist tužilje uplati doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje, zdravstveno osiguranje i za osiguranje od nezaposlenosti za period od 1. januara 2006. godine do 14. decembra 2006. godine, kao i da joj naknadi troškove parničnog postupka.
Sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada, zaključen je između Društvenog preduzeća savremena konfekcija ''Raška'', Novi Pazar i podnositeljke ustavne žalbe 14. decembra 2006. godine. Predmet ovog sporazuma bilo je utvrđivanje konačnog dugovanja preduzeća prema zaposlenom, ovde podnositeljki ustavne žalbe, na dan prestanka radnog odnosa zaposlenog u preduzeću i regulisanje međusobnih prava i obaveza povodom isplate predmetnog dugovanja, kao i dugovi zaposlenog prema preduzeću (član 1.). U članu 2. navedenog sporazuma utvrđeno je da nema duga preduzeća prema podnositeljki ustavne žalbe po osnovu neisplaćenih zarada i preduzeće se obavezuje da uplati Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje doprinose prema propisima u celini. Sporazum su potpisali podnositeljka ustavne žalbe, nadležno lice kod poslodavca i predstavnik sindikata. Prema članu 9. sporazuma preduzeće i zaposleni se odriču prava na raskid ovog sporazuma po bilo kom osnovu, osim po osnovu neispunjenja međusobnih obaveza opisanih u čl. 4. i 5.
Osporenom presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 665/07 od 31. oktobra 2007. godine u stavu prvom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe kojim je tražila da se obaveže tuženi DP Savremena konfekcija „Raška" iz Novog Pazara da joj isplati naknadu zarade u visini minimalne zarade za utuženi period, a u stavu drugom izreke je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove. U obrazloženju je istaknuto da je takva odluka doneta na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja i to uvida u sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada od 14. decembra 2006. godine, koji je zaključen između tužilje - ovde podnositeljke ustavne žalbe i DP Savremena konfekcija „Raška" iz Novog Pazara, gde je članom 1. ugovoreno da je predmet sporazuma utvrđivanje konačnog dugovanja tuženika prema tužilji - zaposlenom na dan prestanaka radnog odnosa i regulisanje međusobnih prava i obaveza po osnovu rada, a članom 2. istog sporazuma utvrđeno je da preduzeće DP Savremena konfekcija „Raška" iz Novog Pazara ne duguje podnositeljki ustavne žalbe, nikakav iznos po osnovu neisplaćenih zarada na dan prestanka radnog odnosa. Odluka o troškovima parničnog postupka doneta u smislu člana 149. stav 2. Zakona o parničnom postupku.
U žalbi od 8. novembra 2007. godine izjavljenoj protiv prvostepene presude P1. 665/07 od 31. oktobra 2007. godine, tužilja je osporila presudu iz svih razloga propisanih članom 360. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Dalje je istakla da prvostepeni sud nije u celosti odlučio o njenom tužbenom zahtevu, kojim je pored isplate naknade zarade u visini minimalne zarade, tražila i uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, o čemu nije odlučeno. Navela je da se sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada od 14. decembra 2006. godine odnosno na zaradu, a ne na naknadu zarade kako to pogrešno tumači prvostepeni sud u svom obrazloženju. Predložila je da Okružni sud u Novom Pazaru preinači pobijanu presudu i usvoji u celini tužbeni zahtev.
Osporenom presudom Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 1251/07 od 27. decembra 2007. godine je odbijena žalba tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe i potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 665/07 od 31. oktobra 2007. godine. U obrazloženju presude je istaknuto da pobijana presuda nije zahvaćena nijednom bitnom povredom iz člana 361. stav 2. tačka 1, 2, 5, 7. i 9. Zakona o parničnom postupku, da nema ni bitnih povreda na koje se žalba poziva, i da su neosnovani žalbeni navodi punomoćnika tužilje kojima se ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje. Ovo stoga što je prvostepeni sud pravilnom ocenom izvedenih dokaza utvrdio sve odlučne činjenice od značaja za ovaj spor, posebno u pogledu sporazuma o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada od 14. decembra 2006. godine, kao i da je odbijanjem tužbenog zahteva prvostepeni sud materijalno pravo pravilno primenio. Navodi iz žalbe, koji se odnose na činjenicu da prvostepeni sud nije u celosti odlučio o tužbenom zahtevu i to u delu kojim je pored isplate naknade zarade u visini minimalne zarade, tražena i uplata doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, nisu razmatrani od strane Okružnog suda u Novom Pazaru.
Presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 1079/06, koja je priložena uz ustavnu žalbu usvojen je tužbeni zahtev tužilje Bahrije Mustafić iz Novog Pazara i obavezana je tužena DP Savremena konfekcija ''Raška'' iz Novog Pazara da tužilji isplati po osnovu minimalne zarade za period od 1. aprila 2006. godine do 16. oktobra 2006. godine taksativno navedene iznose, kao i da u korist tužilje izvrši uplatu doprinosa za socijalno osiguranje, za period od 29. marta 2006. godine do 16. oktobra 2006. godine.
Presudom Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 109/07 od 22. februara 2007. godine odbijena je kao neosnovana žalba punomoćnika tuženika i potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 1079/06 od 20. decembra 2006. godine. U obrazloženju ove presude navedeno je da činjenica da je tužilja potpisala sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada ne znači da je poslodavac izmirio za tužilju sve svoje zakonske obaveze. Naime, ''okolnost da je potpisan sporazum ne isključuje pravo tužilje da prema tuženiku, kao poslodavcu i dalje traži isplatu minimalne zarade i uplatu spornih doprinosa, kao pravo iz radnog odnosa, bez obzira što joj je u međuvremenu prestao radni odnos i bez obzira na stavljanje potpisa na sporazum, jer u čl. 2. istog sporazuma nije naveden iznos koji je navodno plaćen po osnovu minimalne zarade, a u stavu 2. istog člana tuženi se kao poslodavac obavezao na uplatu doprinosa''.
4. Ustavna žalba je podneta zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i prava na imovinu iz člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju. S obzirom na to da se odredbe člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije sadržinski ne razlikuju od navedenih odredaba Konvencije, Ustavni sud je postojanje povredu prava cenio u odnosu na odredbe Ustava.
Takođe, Ustavni sud konstatuje da je Povelja o ljudskim, manjinskim pravima i građanskim slobodama na koju se poziva podnositeljka ustavne žalbe prestala da se primenjuje stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, 8. novembra 2006. godine. Kako je odredbama Ustava, pored prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčeno i pravo na rad, a čija povreda se u ustavnoj žalbi ističe pozivanjem na pravo garantovano Poveljom, to je Ustavni sud i povredu ovog prava cenio u odnosu na odredbe člana 60. Ustava.
Ustavom Republike Srbije utvrđeno je da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.).
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava se jemči svakom prava da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbama člana 58. Ustava je utvrđeno: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).
Odredbama člana 60. Ustava je utvrđeno: da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom (stav 1); da svako ima pravo na slobodan izbor rada (stav 2.); da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sve radna mesta (stav 3.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći (stav 4.); da se ženama, omladini i invalidima omogućuje posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (stav 5.).
5. Za odlučivanje Ustavnog suda po podnetoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o radu („Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05) i odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", broj 125/04).
Zakonom o radu je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (član 104. stav 1.); da se zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, da se pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatra zarada koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade, da se pod zaradom, u smislu stava 1. ovog člana smatraju sva primanja iz radnog odnosa, osim naknada troškova zaposlenog u vezi sa radom iz člana 118. tač. 1) do 4) i drugih primanja iz člana 119. i člana 120. tačka 1) ovog zakona (član 105.); da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom, a ako poslodavac i zaposleni ugovore minimalnu zaradu iz stava 1. ovog člana, poslodavac je dužan da tu zaradu isplati zaposlenom u visini utvrđenoj odlukom iz člana 113. ovog zakona za mesec u kojem se vrši isplata (član 111. st. 1. i 2.); da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade u prethodna tri meseca, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, između ostalog, i za vreme plaćenog odsustva (član 114. stav 1.); da je poslodavac dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa, isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja, koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu (član 186. stav 1.).
Odredbom člana 343. stav 1. Zakona o parničnom postupku je propisano da ako je sud propustio da odluči o svim zahtevima o kojima se mora odlučiti presudom, ili je propustio da odluči o delu zahteva, stranka može u roku od 15 dana od prijema presude da predloži parničnom sudu da se izvrši dopuna presude.
Odredbom člana 345. stav 3. Zakona o parničnom postupku je propisano da ako se prvostepena presuda pobija žalbom samo zbog toga što prvostepeni sud nije presudom odlučio o svim zahtevima stranaka koji su predmet parnice, žalba će se smatrati kao predlog stranke da se donese dopunska presuda.
6. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim presudama podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje.
Ustavni sud ocenjuje da osporenim presudama nije odlučeno o delu tužbenog zahteva podnositeljke ustavne žalbe kojim je tražila da se obaveže tuženi da joj uplati doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje, zdravstveno osiguranje i za osiguranje od nezaposlenosti za period od 1. januara 2006. godine do 14. decembra 2006. godine. Naime, prvostepeni sud je propustio da odluči o delu tužbenom zahtevu koji se odnosi na uplatu doprinosa za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje, zdravstveno osiguranje i za osiguranje od nezaposlenosti u periodu od 1. januara 2005. godine do 14. decembra 2006. godine. Istina, podnositeljka nije podnela predlog za donošenje dopunske presude saglasno članu 343. stav 1. Zakona o parničnom postupku, ali je u žalbi od 8. novembra 2007. godine ukazala na ovaj propust, na koji se ni prvostepeni, niti drugostepeni sud nisu izjašnjavali, a bili su obavezni, jer se takav žalbeni navod ima smatrati predlogom za donošenje dopunske presude, u smislu navedene odredbe člana 345. stav 3. Zakona o parničnom postupku.
Ustavni sud konstatuje da je neodlučivanjem u celini o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe, povređeno je njeno Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje.
Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih sudova u Novom Pazaru, koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude, sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da različita praksa redovnih sudova sama po sebi ne ukazuje na povredu prava na pravično suđenje. Tim pre što ujednačavanje sudske prakse sudova opšte nadležnosti ne spada u nadležnost Ustavnog suda, već Vrhovnog suda Srbije.
Ipak, polazeći od navedenih odredaba Ustava, kao i odredaba Zakona o radu, Ustavni sud je, takođe, utvrdio da su navodi podnosioca ustavne žalbe osnovani u pogledu različitog postupanja nadležnih sudova u Novom Pazaru, koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude. Naime, u oba postupka koja su vođena pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru P1. 1079/06 i P1. 665/07 je utvrđeno da su tužilje bile u radnom odnosu kod tuženika do momenta kada im je prestao radni odnos po osnovu odluke tuženika o proglašenju tehnološkim viškom, te da su se do tog momenta duži niz godina nalazile na plaćenom odsustvu. Takođe u oba postupka tužilje su tražile isplatu minimalne zarade i uplatu doprinosa, koje navode je tuženi osporio iz razloga što su tužilje potpisale identičan sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada. Kod ovako utvrđenog činjeničnog i pravnog stanja, sud je u postupku koji je predmet ove ustavne žalbe tužbeni zahtev odbio, dok je u postupku koji se vodio u predmetu P1. 1079/06 isti zahtev usvojio.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva i na taj način podnositeljku ustavne žalbe doveli u neravnopravan položaj u pružanju sudske zaštite njenog prava na naknadu zarade u odnosu na lice čiji je tužbeni zahtev usvojen. Kako je Okružni sud u Novom Pazaru, kao sud poslednje instance u konkretnom slučaju, doneo potpuno različite presude, Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa suda u pogledu zaštite prava na naknadu zarade suprotna principu pravne sigurnosti. Izneti stav Ustavnog suda potvrđuje i praksa Evropskog suda za ljudska prava (videti Santos Pinto protiv Portugalije od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije od 6. decembra 2007. godine).
7. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravičnu naknadu za rad.
Naime, Ustavni sud je ocenio da je odredbama Zakona o radu napravljena razlika između, sa jedne strane, naknade zarade koja predstavlja pravo iz radnog odnosa koje se ostvaruje umesto zarade, između ostalog i za vreme prekida rada do kojeg je došlo bez krivice zaposlenog i sa druge strane zarade, te činjenice da je poslodavac dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa, isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja, koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru u konkretnom parničnom postupku izveli zaključak da time što podnositeljka ustavne žalbe nema pravo na zaradu (tačka 2. sporazuma) nema ni pravo na naknadu zarade u visini minimalne zarade, uz obrazloženje da se podnositeljka ustavne žalbe u suštini odrekla prava na isplatu zaostale naknade zarade time što je potpisala sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio, da je time što u konkretnom slučaju nadležni sudovi nisu na pravilan način utvrdili da li je podnositeljki ustavne žalbe naknada zarade zaista i isplaćena, povređeno njeno pravo zajemčeno odredbom člana 60. stav 4. Ustava, kojim je na nedvosmislen način utvrđeno da se niko ne može odreći prava na pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa.
Ustavni sud naglašava da naknada zarade zbog plaćenog odsustva sa rada predstavlja pravičnu naknadu za rad u smislu odredbe člana 60. stav 4. Ustava. Naime, podnositeljka ustavne žalbe je bila na plaćenom odsustvu, ne svojom voljom, već odlukom poslodavca. U takvoj pravnoj situaciji, naknada zarade zbog plaćenog odsustva sa rada se ima upodobiti pravičnoj naknadi za rad, koje se zaposleni ne može odreći, jer mu to ne dozvoljava navedena ustavna odredba.
Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te utvrdio da je osporenom presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 665/07 od 31. oktobra 2007. godine i osporenom presudom Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 1251/07 od 27. decembra 2007. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravičnu naknadu za rad zajemčeno odredbom člana 60. stav 4. Ustava.
Ustavni sud ukazuje da je navedeno stanovište zauzeto u ovom predmetu, već iskazano kroz ranije donete odluke Ustavnog suda (videti Odluke Ustavnog suda: Už. 143/2007 od 16. jula 2009. godine i Už. 197/2007 od 16. jula 2009. godine).
Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice povrede prava mogu ukloniti poništajem osporene drugostepene presude, kako bi u ponovnom parničnom postupku bila doneta nova odluka po žalbi, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu odlučeno kao u tački 2. izreke.
8. Imajući u vidu da će osporena presuda Okružnog suda u Novom Pazaru biti predmet ponovnog raspravljanja i odlučivanja po žalbi, Ustavni sud smatra da je zahtev podnosioca ustavne žalbe za utvrđivanje povrede prava iz člana 58. Ustava neosnovan, zbog čega je u tom delu ustavnu žalbu odbio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.
Na osnovu iznetog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. u vezi člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Bosa Nenadić