Odbacivanje ustavne žalbe u sporu o zajedničkoj tekovini i iseljenju

Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu podnetu protiv presuda redovnih sudova u sporu o utvrđivanju prava svojine na zajedničkoj tekovini i iseljenju, utvrdivši da nisu povređena prava na pravično suđenje i pravni lek, jer su odluke detaljno obrazložene.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Mirjane Ćurić iz Zrenjanina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 13. oktobra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

   
Odbacuje se ustavna žalba Mirjane Ćurić izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 2425/05 od 24. septembra 2007. godine, presude Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 1989/07 od 31. marta 2008. godine, presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2190/08 od 6. aprila 2009. godine, presude Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 591/09 od 6. maja 2009. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4258/10 od 2. septembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

   

1. Mirjana Ćurić iz Zrenjanina je 10. septembra 2009. godine, preko punomoćnika Konstantina Rankova, advokata iz Zrenjanina, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 2425/05 od 24. septembra 2007. godine, presude Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 1989/07 od 31. marta 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2190/08 od 6. aprila 2009. godine, zbog povrede načela i prava iz člana 3, člana 15, člana 18, člana 21, člana 26, člana 32. stav 1, člana 36. stav 1, člana 58, člana 62. st. 3. do 5. i člana 66. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije, prava iz čl. 3, 4, 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1, člana 5. Protokola 7. i člana 1. Protokola 12. uz Evropsku konvenciju. Kako su označena prava garantovana Evropskom konvencijom zajemčena i Ustavom Republike Srbije, Ustavni sud njihovu eventualnu povredu ili uskraćivanje ceni u odnosu na odredbe Ustava.
   
U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da su sudovi odbili tužbeni zahtev podnositeljke kojim je traženo da se utvrdi da je stekla vlasništvo na jednoj polovini stambene zgrade u ulici Nikole Tesle broj 4 u Zrenjaninu po osnovu zajedničke tekovine; da su Okružni sud u Zrenjaninu i Vrhovni sud Srbije povredili pravo podnositeljke na delotvorni pravni lek, jer su očigledno postupali protivno članu 382. stav 1. Zakona o parničnom postupku, kojim je propisano da obrazloženje treba da sadrži ocenu bitnih žalbenih navoda; da je apsolutno neprihvatljiv i neutemeljen u materijalnim dokazima stav suda da je sporna kuća kupljena tako što je prodata kuća u ulici Maksima Gorkog, s obzirom na to da je kuća u ulici Maksima Gorkog prodata 16. aprila 1969. godine, a da je kuća u ulici Nikole Tesle, koja je predmet parnice, kupljena 20. maja 1968. godine; da je u ugovoru o kupovini kuće u ulici Nikole Tesle od 20. maja 1968. godine konstatovano da se tim ugovorom vrši uknjižba zaloge u korist „Vetproma“, a to je kredit koji je tuženi dobio za kupovinu kuće u ulici Nikole Tesle; da je kuća u ulici Maksima Gorkog kupljena na kredit na deset godina, te da je ovaj kredit otplaćen tokom trajanja braka; da su ovde u pitanju „krunski“ dokazi, a da ni jedan od sudova ne obrazlaže drugačije činjenične zaključke.
   
2. Podnositeljka ustavne žalbe je podneskom od 11. oktobra 2010. godine osporila i presudu Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 591/09 od 8. septembra 2009. godine i presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4258/10 od 2. septembra 2010. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 18, 21, 26, 32. i 58. Ustava Republike Srbije, kao i prava iz čl. 3, 4, 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 5. Protokola 7. uz Evropsku konvenciju.
   
Podnositeljka ustavne žalbe je navela da je prvostepenom presudom naređeno njene iseljenje iz stambene zgrade u ulici Nikole Tesle broj 4 u Zrenjaninu, a da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu odbijena njena žalba. Dalje je navela da je Apelacioni sud postupio protivno članu 382. stav 1. Zakona o parničnom postupku, jer je paušalno ocenio njene žalbene razloge. Takođe je navela da je u toku suđenja istakla materijalnopravni prigovor da je stekla pravo na službenost stanovanja-habitatio na uličnoj stambenoj zgradi i da se ovde radi o stambeno-pravnim odnosima bračnih drugova, a ne o svojinskopravnim odnosima po Zakonu o osnovnim svojinskopravnim odnosima, te da je očigledno da su sudovi time povredili njena prava na pravično suđenje i na imovinu. Takođe je istakla da ona u spornoj kući živi više od 40 godina, a da odvojeno živi u uličnoj zgradi više od 25 godine, te da je kod takvog stanja stvari apsolutno neprihvatljiv rezon žalbenog suda o teretu dokazivanja, jer su te činjenice bile apsolutno nesporne.
   
3. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
   
Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadrži odredbu koja je istovetna odredbi člana 170. Ustava.
   
Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da Ustavni sud nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi još jednom ceni zakonitost osporenih pojedinačnih akata i radnji, već samo da utvrđuje postojanje povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda na koje se poziva podnosilac ustavne žalbe. Stoga se i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine svakog od označenih prava i sloboda, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.
   
4. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 2425/05 i P. 591/09 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:
   
Opštinski sud u Zrenjaninu je 24. septembra 2007. godine doneo osporenu presudu P. 2425/05 kojom je, pored ostalog, odbio tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je traženo da se utvrdi da je tužilja vlasnik ½ dela nekretnine upisane u zemljišno-knjižni uložak broj 21874 k.o. Zrenjanin, parcela broj 714 u prirodi stambena zgrada u ulici Nikole Tesle broj 4 u Zrenjaninu po pravnom osnovu zajedničke tekovine, te da je tuženi prvog reda dužan trpeti da se u korist tužilje uknjiži pravo vlasništva na ovde označenoj nekretnini u ½ dela. U obrazloženju osporene prvostepene presude sud je detaljno analizirao izvedene dokaze na osnovu kojih je utvrđeno činjenično stanje i dao razloge na kojima se zasniva ocena izvedenih dokaza i pravni stav u odnosu na primenu merodavnog prava.
   
Okružni sud u Zrenjaninu je 31. marta 2008. godine, odlučujući o žalbi tužilje, doneo osporenu presudu Gž. 1989/07 kojom je žalbu odbio i potvrdio presudu Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 2425/05 od 24. septembra 2007. godine u delu kojim su odbijeni svojinski zahtevi tužilje u odnosu na nepokretnosti. Istom presudom žalba tužilje je delimično usvojena i prvostepena presuda je ukinuta u delu kojim je odbijen zahtev za isplatu novčanog iznosa za prodatu vikendicu i u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka i u tom delu predmet je vraćen na ponovno suđenje. Drugostepeni sud obrazlaže da je, suprotno žalbenim navodima, bez obzira što je ugovor o kupoprodaji sporne kuće zaključen kasnije, ispravan zaključak prvostepenog suda da su kupovina sporne ulične kuće i radovi na njoj koji su preduzeti do useljenja finansirani iz posebne imovine tuženog prvog reda. Ovo iz razloga što je u postupku utvrđeno da je ova nepokretnost kupljena i renovirana od novca dobijenog prodajom druge nepokretnosti tuženog prvog reda koja je bila njegova posebna imovina stečena pre braka sa tužiljom i od novca obezbeđenog od strane tuženikovog oca i brata. Stoga je drugostepeni sud našao da je u ovom delu žalba neosnovana.
   
Vrhovni sud Srbije je 6. aprila 2009. godine osporenom presudom Rev. 2190/08 odbio kao neosnovanu reviziju tužilje izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 1989/07 od 31. marta 2008. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da su polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je po osnovu bračne tekovine stekla pravo suvlasništva na uličnom i dvorišnom delu stambenog objekta koji se nalazi u ulici Nikole Tesle broj 4 u Zrenjaninu, jer navedene nepokretnosti predstavljaju posebnu imovinu tuženog prvog reda u smislu člana 168. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, broj 18/05); da s obzirom na to da je ulična kuća kupljena i renovirana od novca koji je dobijen prodajom druge nepokretnosti kao posebne imovine tuženog prvog reda, stečene pre braka sa tužiljom, kao i od novca obezbeđenog od strane oca i brata tuženog koji su kasnije svoje suvlasničke delove preneli tuženom, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da se ulična kuća, kao i radovi koji su do useljenja preduzeti, finansirani od posebne imovine tuženog.
   
Opštinski sud u Zrenjaninu je 6. maja 2009. godine doneo osporenu presudu P. 591/09 kojom je obavezao tuženu, ovde podnositeljku ustavne žalbe, da se u roku od 15 dana pod pretnjom prinudnog izvršenja iseli sa svim licima i stvarima iz stambene zgrade u ulici Nikole Tesle broj 4 u Zrenjaninu, koja se nalazi u uličnom delu placa sa leve strane gledano iz ulice Nikole Tesle, koja zgrada je upisana u vlasništvu tužioca L. Ć, u list nepokretnosti broj 5017 k.o. Zrenjanin I Nikole Tesle kao zgrada broj 1, sagrađena na parceli broj 4438 i to da se iseli iz cele navedene stambene zgrade osim jedne prostorije koja se nalazi odmah do ulice Nikole Tesle u desnom uglu kuće gledano iz iste ulice i da preda tužiocu svojinski posed slobodan od lica i stvari na navedenoj nekretnini, kao i da u istom roku naknadi tužiocu parnične troškove u odgovarajućem novčanom iznosu, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 6. maja 2009. godine pa do isplate. U obrazloženju osporene prvostepene presude je navedeno: da saglasno odredbi člana 37. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa vlasnik može tužbom zahtevati od držaoca povraćaj individualno određene stvari, a da prema stavu 2. istog člana vlasnik mora dokazati da na stvari čiji povraćaj traži ima pravo svojine, kao i da se stvar nalazi u faktičkoj vlasti tuženog; da je u konkretnom slučaju utvrđeno da je tužilac vlasnik nekretnine koja je predmet ovog spora, da je u tekovinskoj parnici tužena odbijena sa zahtevom radi sticanja suvlasničkog dela po osnovu bračne tekovine na istoj nekretnini, da ona nikada nije imala suvlasnički deo na istoj, te je tužbeni zahtev u celini usvojen; da nisu od značaja činjenice da stranke na određeni način koriste nekretninu po osnovu podele korišćenja, s obzirom na to da tužena nije stekla suvlasnički deo na ovoj nekretnini.
   
Apelacioni sud u Novom Sadu je 2. septembra 2010. godine, odlučujući o žalbi tužene, doneo osporenu presudu Gž. 4258/10 kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio presudu Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 591/09 od 6. maja 2009. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je suprotno žalbenim navodima prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je odredio povraćaj predmetne nepokretnosti njenom vlasniku, ovde tužiocu; da su neosnovana žalbena ukazivanja da je tužilja stekla pravo stanovanja (pravo lične službenosti) na predmetnoj nepokretnosti, jer tužena u toku postupka nije u skladu sa pravilom o teretu dokazivanja iz čl. 220. do 223. Zakona o parničnom postupku dokazala ovo svoje pravo.
   
5. Polazeći od navoda ustavne žalbe i prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je ocenio da se navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo. Ovo iz razloga što je Ustavni sud uvidom u obrazloženja kako osporenih prvostepenih presuda, tako i osporenih presuda koje su donete povodom pravnih sredstava koje je podnositeljka ustavne žalbe koristila u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, utvrdio da su postupajući sudovi dali detaljne i jasne razloge zbog čega je bio neosnovan njen tužbeni zahtev da joj se po osnovu zajedničke tekovine utvrdi pravo susvojine na spornoj nepokretnosti, odnosno zbog čega je bio osnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo njeno iseljenje iz predmetne nepokretnosti. Prethodno izneti navodi obrazloženja drugostepenih, kao i revizijskog suda, po oceni Ustavnog suda nedvosmisleno ukazuju na zaključak da su se, odlučujući o izjavljenim pravnim lekovima, nadležni sudovi izjasnili o svim bitnim navodima koje je iznela podnositeljka ustavne žalbe. Pri tome, Ustavni sud nalazi da se zaključivanje sudova u osporenim presudama zasniva na prethodno utvrđenom činjeničnom stanju, oceni svih izvedenih dokaza i relevantnom materijalnom pravu, te se stoga ne može smatrati proizvoljnim i arbitrernim, a što bi upućivalo na povredu zajemčenih prava podnositeljke ustavne žalbe.
   
U vezi sa prethodno iznetim Ustavni sud upućuje i na praksu Evropskog suda za ljudska prava (videti npr. presudu u predmetu Van de Hurk protiv Holandije od 19. aprila 1994. godine), prema kojoj je sud obavezan da obrazloži svoju presudu, ali se ovo ne može tumačiti kao potreba davanja detaljnog odgovora u vezi svakog argumenta.
   
Konačno, Ustavni sud ukazuje i da se pravom na pravno sredstvo jemči pre svega dvostepenost u odlučivanju, koja je u konkretnom slučaju nesporno bila obezbeđena podnositeljki ustavne žalbe, kao i pravo da se povodom izjavljenog pravnog sredstva dobije odluka nadležnog organa više instance, ali da ovo pravo ne znači povoljan ishod postupka po izjavljenom pravnom sredstvu, ako za traženu institucionalnu zaštitu nije bilo pravnog osnova.
   
Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka po ustavnoj žalbi, te je saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu.
  
Kako podnositeljka ustavne žalbe povredu svih ostalih označenih načela i prava zajemčenih Ustavom i garantovanih Evropskom konvencijom zapravo vezuje za po nju nepovoljan ishod parničnih postupaka u kojima su donete osporene presude, dakle za povredu prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, Ustavni sud je utvrdio da ni u ovom delu nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, te je i u tom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu.
   
6. Na osnovu svega navedenog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević