Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi smetanja poseda, koji je trajao šest godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja Osnovnog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. A . iz Vranja , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. novembra 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. A . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 3566/16 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo D. A . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. A . iz Vranja je, 20. februara 2019. godine, preko punomoćnika S. I, advokata iz Vranja, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Vranju Gž. 1295/18 od 24. decembra 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo, iz člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije. Podnosilac ustavne žalbe je istovremeno istakao i povredu prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku u kome je doneto navedeno drugostepeno rešenje.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je podneo tužbu radi smetanja poseda 25. decembra 2012. godine i da postupajući sudovi nisu efikasno postupali u ovoj parnici, zbog čega smatra da je u konkretnom slučaju povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporeno drugostepeno rešenje i utvrdi podnosiocu pravo na naknadu nematerijalne štete i troškova postupka po ovoj žalbi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Vranju P. 3566/16, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac D. A, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 25. decembra 2012. g odine Osnovnom sudu u Vranju tužbu protiv tuženog „O.“ E. d.o.o. Beograd – R . centar Niš – Ogranak u Vranju, radi smetanja poseda. Predmet je zaveden pod brojem P. 4255/12.

Osnovni sud u Vranju je 30. maja 2016. godine doneo rešenje P. 4255/12, kojim je usvojio tužbeni zahtev tužioca i utvrdio da je tuženi smetao tužioca u poslednjem mirnom faktičkom posedu prava korišćenja električne energije preko električnog brojila br. 1301740 sa potrošačkim brojem 7710011247372, koji je kod tuženog evidentiran na sada pok. N.A, tako što je tuženi preko svojih radnika 25. decembra 2012. godine prekinuo dovod električne energije do navedenog brojila, pa je obavezan tuženi da uspostavi pređašnje stanje.

Odlučujući o žalbi tuženog, Viši sud u Vranju je rešenjem Gž. 1767/16 od 25. avgusta 2016. godine ukinuo prvostepeno rešenje i vratio predmet Osnovnom sudu u Vranju na ponovno postupanje i odlučivanje, ističući da se pobijana odluka zasniva na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju, te da će Osnovni sud u Vranju oceniti da li je isključenje objekta tužioca sa elektromreže izvršeno u okviru javnih ovlašćenja koje ima tuženi, odnosno da li ima protivpravnosti u postupanju radnik a tuženog.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 3566/16. Osnovni sud u Vranju je 4. novembra 2016. godine doneo rešenje P. 3566/16, kojim je usvojio navedeni tužbeni zahtev tužioca.

Postupajući po žalbi tuženog, Viši sud u Vranju je 6. novembra 2017. godine doneo rešenje Gž. 553/17, kojim je vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnih nedostataka, nalazeći da je Osnovni sud u Vranju prilikom donošenja pobijanog rešenja načinio tehničku grešku kod označavanja datuma donošenja odluke u grbu, uvodu i na kraju teksta, utoliko što je pogrešno označen datum „7.11.2016“, a treba da stoji „4.11.2016“.

Osnovni sud u Vranju je 31. januara 2018. godine doneo rešenje P. 3566/16, kojim je ispravio pomenuto prvostepeno rešenje tako što je u opisanim delovima označio da je datum donošenja odluke bio 4. novembar 2016. godine i da je to rešenje javno objavljeno 7. novembra 2016. godine.

Nakon otklanjanja navedenih procesnih grešaka, Viši sud u Vranju je 24. decembra 2018. godine doneo osporeno rešenje Gž. 1295/18, kojim je usvojio žalbu tužene i preinačio prvostepeno rešenje tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, istaknuto: da iz spisa predmeta proizlazi da je tužilac podneo tužbu protiv tuženog u kojoj je naveo da je u mirnom i faktičkom posedu prava korišćenja električne energije preko mernog uređaja u porodičnoj kući u Vranju i da se električno brojilo vodi na njegovog oca, sada pok. N.A, a da su radnici tuženog isključili električnu energiju bez prethodnog uručenja opomene, čime je tužilac smetan u korišćenju električne energije; da je tuženi osporio tužbeni zahtev navodeći da je kao kupac električne energije u poslovnim knjigama tužioca evidentiran otac tužioca i da je tuženi shodno odredbama Zakona o energetici i Uredbi o uslovima isporuke električne energije obavezan da sva pismena dostavlja isključivo kupcima električne energije, a ne i korisnicima; da je tuženi na ročištu održanom 12. aprila 2016. godine dostavio izveštaj pošte iz čije sadržine je utvrđeno da opomena pred isključenje nije uručena, već je vraćena pošiljaocu dana 27. novembra 2012. godine; da je kod ovakvog stanja stvari prvostepeni sud ocenio da u radnjama tuženog preduzeća ima protivpravnosti, zbog čega je i doneo pobijanu odluku kojom je usvojio tužbeni zahtev; da je po nalaženju ovog suda prvostepena odluka zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava; da je odredbom člana 62. stav 1. Uredbe o uslovima isporuke i snabdevanja električne energije propisano da je krajnji kupac dužan da operatoru sistema i snabdevaču prijavi promene vlasništva ili promene u pravu korišćenja, promenu imena i druge promene nastale nakon zaključenja ugovora o prodaji električne energije, odnosno ugovora o pristupu sistemu, najkasnije u roku od 15 dana od dana nastale promene; da je drugostepeni sud, imajući u vidu navedenu odredbu i činjenicu da tužilac nije prijavio tuženom promenu prava korišćenja na objektu čiji je držalac i koji se snabdeva električnom energijom preko spornog brojila, ocenio da tuženi nije bio u obavezi da dostavi pisanu opomenu tužiocu, pa da u radnjama tuženog nema protivpravnosti, jer je u svemu postupio u skladu sa važećim propisima; da činjenica da je tužilac korisnik električne energije jeste od uticaja na ocenu o postojanju njegove aktivne legitimacije za vođenje ove parnice, ali da je za ocenu da li u radnjama tuženog ima protivpravnosti prilikom obustave isporuke električne energije od značaja činjenica ko je u ugovornom odnosu sa tuženim; da je u konkretnom slučaju u ugovornom odnosu sa tuženim bilo treće lice, sada pok. otac tuženog N.A, zbog čega je sud odlučio kao u izreci.

Takođe, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta utvrdio da je u prvostepenom postupku zakazano ukupno 17 ročišta za glavnu raspravu ( 22. marta, 5. juna, 14. avgusta, 7. oktobra i 19. novembra 2013, 28. januara, 1. aprila, 5. juna, 25. juna i 1. decembra 2014, 4. februara, 20. marta i 1. aprila 2015 , 12. aprila, 27. maja, 30. maja i 4. novembra 2016. godine), od kojih je sedam ročišta održano. Ročišta za glavnu raspravu zakazana za 5. jun , 7. oktobar i 19. novembar 2013, 28. januar 2014. i 1. april 2015. godine nisu održana zbog nepostojanja procesnih pretpostavki za njihovo održavanje ( tužilac, zakonski zastupnik tuženog i svedoci nisu uredno pozvani), ročište zakazano za 14. avgust 2013. godine nije održano na predlog tužioca, ročišta zakazana za 5. jun 2014 i 20. mart 2015. godine nisu održana zbog nedolaska svedoka B.R i B.P, ročište zakazano za 25. jun 2014. godine nije održano zbog odlaska postupajućeg sudije u penziju, dok ročište zakazano za 1. decembar 2014. godine nije održano zbog štrajka advokata.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13, 74/13, 55/14, 87/18 i 18/20), koji se primenjivao na predmetni parnični postupak, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da prilikom određivanja rokova i ročišta po tužbama zbog smetanja državine sud posebno vodi računa o potrebi hitnog rešavanja ovih sporova (član 449. stav 1.).

5. Analizirajući dužinu trajanja sudskog postupka sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava kojom se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 25. decembra 2012. godine, podnošenjem tužbe podnosioca ustavne žalbe Osnovnom sudu u Vranju i da je predmet pravnosnažno okončan donošenjem osporenog rešenja Višeg suda u Vranju Gž. 1295/18 od 24. decembra 2018. godine. Iz navedenog proizlazi da je ovaj spor radi smetanja poseda trajao šest godina, što bi moglo da ukaže na činjenicu da ova parnica nije okončana u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je zaključio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi se odrazila na dužinu trajanja postupka. Naime, prvostepeni sud je, odlučujući o osnovanosti tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe, trebalo da utvrdi da li je podnosilac bio u državini prava korišćenja električne energije preko brojila u kući u kojoj je živeo i da li je tuženi preko svojih radnika izvršio čin smetanja, odnosno da li je prilikom isključenja objekta podnosioca sa elektromreže bilo protivpravnog postupanja radnika tuženog javnog preduzeća.

Ustavni sud smatra da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se ova parnica radi smetanja poseda okonča u što kraćem roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je on neznatno doprineo dužem trajanju predmetnog parničnog postupka, s obzirom na činjenicu da je jedno ročište za glavnu raspravu odloženo na predlog podnosioca.

Ipak, Ustavni sud nalazi da je nedelotvorno i neažurno postupanje Osnovnog suda u Vranju prvenstveno dovelo do nerazumno dugog trajanja ove državinske parnice. Najpre, Ustavni sud je konstatovao da je osam ročišta za glavnu raspravu u ovoj pravnoj stvari odloženo iz razloga koji se ne mogu pripisati u krivicu podnosiocu ustavne žalbe. Odgovornost Osnovnog suda u Vranju za prekomerno dugo trajanje predmetnog parničnog postupka se, po oceni Ustavnog suda, pre svega ogleda u činjenici da je taj sud imao dva perioda neaktivnosti (jedan period u trajanju od pet meseci i drugi period koji je trajao više od godinu dana) u kojima nije održao nijedno ročište za glavnu raspravu, a radi se o državinskom sporu u kome je sud dužan da vodi računa o potrebi njegovog hitnog rešavanja u skladu sa odredbom člana 449. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine. Ustavni sud je dalje zaključio da je Osnovni sud u Vranju doneo rešenje P. 4255/12 od 30. maja 2016, kojim je usvojio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, ne utvrđujući da li u ponašanju radnika tuženog ima elementa protivpravnog postupanja. Ovakvo postupanje prvostepenog suda je imalo za pravnu posledicu donošenje rešenja Višeg suda u Vranju Gž. 1767/16 od 25. avgusta 2016. godine, kojim je ukinuto pomenuto rešenje i vraćen predmet prvostepenom sudu na ponovno postupanje i odlučivanje. U tom smislu, Ustavni sud je konstatovao da je postupajući prvostepeni sud ispoljio nedelotvorno postupanje i u daljem toku postupka, imajući u vidu da je Osnovni sud u Vranju u rešenju P. 3566/16 pogrešno označio datum donošenja odluke, što je neminovno dovelo do dužeg trajanja drugog po redu drugostepenog postupka u ovoj pravnoj stvari zbog potrebe da se predmet vrati prvostepenom sudu radi otklanjanja opisanih procesnih grešaka.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je zaključio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 , 10/23 i 92/23 ), te je odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kome se osporava rešenje Višeg suda u Vranju Gž. 1295/18 od 24. decembra 2018. godine, Ustavni sud je ocenio da podnosilac u ustavnoj žalbi, osim iskazanog nezadovoljstva ishodom konkretnog parničnog postupka i kontriranja žalbenim navodima tuženog koji su doveli do negativnog ishoda postupka po njega, nije naveo ustavnopravne razloge koji bi opravdali tvrdnju da je osporenim drugostepenim rešenjem povređeno njegovo pravo na pravično suđenje.

Ovo iz razloga što podnosilac ustavne žalbe prvenstveno osporava navedeno rešenje, u pogledu ocene izvedenih dokaza od strane drugostepenog suda i pravnog stava o nepostojanju protivpravnog postupanja radnika tuženog, a što ne predstavljaju ustavnopravne razloge zbog kojih se može pobijati osporeno rešenje sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava. U tom kontekstu, Ustavni sud ukazuje da odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnog suda u pogledu utvrđenih činjenica i primene materijalnog prava ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, a što nije bilo reč u konkretnom slučaju.

Navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo u predmetnom parničnom postupku se, po oceni Ustavnog suda, ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom odredaba člana 36. Ustava, kojima se prvenstveno jemči zaštita stranaka od različitog odlučivanja sudova najviše instance u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, kao i dvostepenost odlučivanja o pravima i obavezama stranaka.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti koje su od uticaja u ovoj ustavnopravnoj stvari. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti