Odluka Ustavnog suda o neustavnosti odredbe kolektivnog ugovora GSP „Beograd“

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio da odredba Kolektivnog ugovora GSP „Beograd“ nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom. Osporenom odredbom se sindikatima sa manje od 7,5% članova od ukupnog broja zaposlenih uskraćuje pravo na plaćene časove za sindikalne aktivnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Aleksandra Đorđevića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. novembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Aleksandra Đorđevića i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji se vodio pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 591/07 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u “Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Aleksandar Đorđević iz Beograda je 25. marta 2010. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 591/07 od 14. juna 2007. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 12217/07 od 24. marta 2009. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2894/09 od 1. oktobra 2009. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije i prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. On je 22. marta 2011. godine podneo dopunu ustavne žalbe, kojom je osporio zaključak Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 39078/2010 od 14. decembra 2010. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, prava na život iz člana 24. Ustava i prava na nepovredivost psihičkog i fizičkog integriteta iz člana 25. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe navodi “da je osporenu prvostepenu presudu doneo sudija K.M.V. apsolutno bitnom povredom pravila parničnog postupka i lažnim konstatacijama činjenica u zapisniku sa glavne rasprave održane 23. januara 2007. godine“. On ističe da je dvadesetogodišnje trajanje predmetnog parničnog postupka imalo za posledicu povredu njegovog psihičkog i fizičkog integriteta iz člana 25. stav 1. Ustava, jer je “usled brojnih izmena postupajućih sudija i bezrazložnih prekida doživeo jednu vrstu psihičkog maltretiranja“. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava iz člana 25. stav 1. Ustava u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je ocenio da podnosilac u suštini smatra da je povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku, pa je, u tom kontekstu, isključivo cenio razumnost dužine trajanja parnice sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 591/07 i ostalu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac “Jugobanka“ d.d. iz Beograda je 15. novembra 1989. godine podneo Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog Aleksandra Đorđevića, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi duga.

Treći opštinski sud u Beogradu je 15. novembra 1996. godine doneo presudu P. 3950/89-97, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca “Komercijalna banka“ a.d. iz Beograda (pravni sledbenik “Jugobanke“ d.d. iz Beograda).

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 5786/97 od 18. jula 1997. godine ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet Trećem opštinskom sudu u Beogradu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 2383/97-99. Prvostepeni sud je 2. juna 1999. godine doneo presudu P. 2383/97-99, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 990/2000 od 21. marta 2000. godine ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet Trećem opštinskom sudu u Beogradu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku, tuženi – protivtužilac je podneo protivtužbu protiv tužioca – protivtuženog, radi naknade materijalne štete. Treći opštinski sud u Beogradu je 14. juna 2007. godine doneo osporenu presudu P. 591/07, kojom je: u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca – protivtuženog, te je obavezao tuženog – protivtužioca da mu isplati iznos od 12.649,79 USD, u dinarskoj protivvrednosti; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca – protivtuženog kojim je tražio da sud obaveže tuženog – protivtužioca da mu isplati iznos od 13.079,44 USD, u dinarskoj protivvrednosti i kamatu na glavni dug u iznosu od 791,91 USD, u dinarskoj protivvrednosti; u stavu trećem izreke odbio kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog – protivtužioca kojim je tražio da sud obaveže tužioca – protivtuženog da mu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 870,00 USD, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu četvrtom izreke odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Okružni sud u Beogradu je 24. marta 2009. godine doneo osporenu presudu Gž. 12217/07, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu žalbu tuženog – protivtužioca i potvrdio prvostepenu presudu u stavu prvom, trećem i četvrtom izreke; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovanu žalbu tužioca – protivtuženog i potvrdio prvostepenu presudu u stavu drugom i četvrtom izreke; u stavu trećem izreke odbacio kao nedozvoljenu žalbu tuženog – protivtužioca izjavljenu protiv stava drugog prvostepene presude.

Odlučujući o reviziji tuženog – protivtužioca izjavljenoj protiv drugostepene presude, Vrhovni sud Srbije je 1. oktobra 2009. godine doneo osporenu presudu Rev. 2894/09, kojom je odbio reviziju kao neosnovanu.

Izvršni poverilac “Komercijalna banka“ a.d. iz Beograda je 29. jula 2009. godine podneo Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika, ovde podnosioca ustavne žalbe, a na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 591/07 od 14. juna 2007. godine, kojom je dužnik obavezan da na ime duga isplati poveriocu iznos od 12.649,79 USD, u dinarskoj protivvrednosti. Predložio je da se izvršenje sprovede zabranom na dve trećine penzije izvršnog dužnika koju prima kod Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje i prenosom navedenog potraživanja na tekući račun poverioca. Prvostepeni sud je rešenjem I. 10002/09 od 31. jula 2009. godine usvojio predlog izvršnog poverioca i odredio prinudno izvršenje.

Osporenim zaključkom Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 39078/2010 od 14. decembra 2010. godine je naloženo Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje da sprovede postupak prinudne naplate po rešenju o izvršenju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 10002/09 od 31. jula 2009. godine.

4. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj obligacionopravni spor pokrenut 15. novembra 1989. godine, podnošenjem tužbe Trećem opštinskom sudu u Beogradu i da je predmet okončan donošenjem presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2894/09 od 1. oktobra 2009. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica trajala nepunih 20 godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, dvadesetogodišnje trajanje ove parnice ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na to koliko su složena činjenična pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti (a kojih je u konkretnom slučaju nesporno bilo), ne može prihvatiti da je razumno da se parnica okonča nakon nepunih 20 godina, te da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati nedelotvornosti nadležnih sudova, pre svega Trećeg opštinskog suda u Beogradu. Odgovornost navedenog suda za prekomerno dugo trajanje ovog parničnog postupka se prvenstveno ogleda u činjenici da su dve prvostepene presude u ovoj pravnoj stvari bile ukinute, što je imalo za posledicu vraćanje predmeta prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Zauzimanje pogrešnog pravnog stanovišta u ovom predmetu i nepostupanje Trećeg opštinskog suda u Beogradu po nalozima Okružnog suda u Beogradu, po oceni Ustavnog suda, predstavljaju presudne razloge za nerazumnu dužinu trajanja parničnog postupka koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe. S tim u vezi, Ustavni sud je imao u vidu i stav Evropskog suda za ljudska prava, po kome činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljni nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine od 6. septembra 2005. godine).

Polazeći od iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te je odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

5. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenim presudama povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i vrši ocenu utvrđenih činjenica i dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, a na kojima se zasnivaju osporene presude. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je parnični postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

U suštini, podnosilac ustavne žalbe smatra da je nepravilno utvrđeno činjenično stanje u predmetnom parničnom postupku i traži da se ispita zakonitost osporenih presuda, a ne navodi razloge koji bi, po oceni Ustavnog suda, ukazivali na to da su mu postupajući sudovi uskratili neku od procesnih garancija pravičnog suđenja ili da su doneli osporene presude bez valjanog obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno pravo. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da tvrdnje podnosioca ustavne žalbe o pristrasnom postupanju predsednika veća prvostepenog suda nisu potkrepljene konkretnim dokazima koji bi ukazivali na njegovu pristrasnost, bilo subjektivne, bilo objektivne prirode. Stoga je Ustavni sud ocenio da se izneti navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnje o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kojem se podnosilac poziva da je u predmetnom parničnom postupku povređeno načelo zabrane diskriminacije na njegovu štetu, Ustavni sud nalazi da podnosilac nije pružio ustavnopravno prihvatljive argumente i odgovarajuće dokaze koji bi ukazali na to da je njemu po bilo kom osnovu povređeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, a što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela iz člana 21. Ustava.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je zaključio da je ustavna žalba nedozvoljena u delu kojim se osporavaju presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 591/07 od 14. juna 2007. godine, presuda Okružnog suda u Beogradu Gž. 12217/07 od 24. marta 2009. godine i presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. 2894/09 od 1. oktobra 2009. godine, pa je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, te je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. Razmatrajući dozvoljenost ustavne žalbe u delu kojim se osporava zaključak Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 39078/2010 od 14. decembra 2010. godine, Ustavni sud je imao u vidu prirodu osporenog akta koji je donet u izvršnom postupku. Po oceni Ustavnog suda, osporenim zaključkom nije odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, već je navedenim aktom procesnog karaktera samo naloženo Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje da sprovede postupak prinudnog izvršenja na penziji podnosioca. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u ovom delu nedozvoljena, jer osporeni zaključak ne predstavlja pojedinačni akt protiv koga se, u smislu odredaba člana 170. Ustava i člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, može podneti ustavna žalba. Iz iznetih razloga, Sud je odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporava zaključak Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 39078/2010 od 14. decembra 2010. godine, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, pa je rešio takođe kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Uzimajući u obzir da podnosilac ustavne žalbe nije zahtevao naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se pravično zadovoljenje podnosioca zbog konstatovane povrede ustavnog prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju ostvari objavljivanjem ove odluke u “Službenom glasniku Republike Srbije“, te je odlučio kao u tački 2. izreke.

8. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o neustavnosti odredbe kolektivnog ugovora GSP „Beograd“

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti