Odluka Ustavnog suda o preobražaju radnog odnosa i značaju prekida rada dužem od 30 dana
Kratak pregled
Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda redovnih sudova u radnom sporu. Sud je potvrdio da nisu ispunjeni uslovi za preobražaj radnog odnosa na neodređeno vreme, jer je postojao prekid rada duži od 30 dana.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, Sabahudin Tahirović i Tamaš Korhec ( Korhecz Tam ás), članovi Veća, u postupku po ustavn oj žalb i M. M . iz Vladičinog Hana , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. jula 201 8. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. M . izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Surdulici – Sudska jedinica u Vladičinom Hanu P1. 19/14 od 16. juna 2014. godine, presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 3506/14 od 5. decembra 2014. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 562/15 od 25. novembra 2015. godine, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
O b r a z l o ž e nj e
1. M. M . iz Vladičinog Hana je , 1. marta 2016. godine, preko punomoćnika S . P . i S . S, advokata iz Vladičinog Hana, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Surdulici – Sudska jedinica u Vladičinom Hanu P1. 19/14 od 16. juna 2014. godine, presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 3506/ od 5. decembra 2014. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 562/15 od 25. novembra 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju – Sudska jedinica u Vladičinom Hanu u predmetu P1. 341/13, a zatim pred Osnovnim sudom u Surdulici – Sudska jedinica u Vladičinom Hanu u predmetu P1. 19/14.
Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 5. aprila 2013. godine podneo tužbu Osnovnom sudu u Vranju – Sudska jedinica u Vladičinom Hanu protiv tuženog poslodavca „I.“ d.o.o. Beograd, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i utvrđivanja postojanja radnog odnosa i da je postupak trajao dve i po godine, dakle duže od šest meseci , iako se radi o radnom sporu , te mu je zbog dužine trajanja predmetnog postupk a povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je sa tuženim poslodavcem zaključio prvi ugovor o radu na određeno vreme, počev od 14. marta 2011. do 13. aprila 2011. godine za poslove prodavca – kasira u poslovnim prostorijama tuženog a nakon isteka ovog ugovora , podnosilac je sa tuženim zaključio nove ugovore o radu; da je podnosilac bez prekida radio na poslovima u poslovnom objektu tuženog u periodu od 14. marta 2011. do 13. februara 2013. godine na istovrsnim poslovima prodavca – kasira, sa istim opisom poslova, i uredno je primao platu koja mu je isplaćivana redovno na tekući račun, od strane istog poslodavca; da je tužilac nastavio da radi na istovrsnim poslovima kod istog poslodavca sve do 13. februara 2013. godine kada mu je prestao radni odnos, a to je neprekidan rad u trajanju od 1 godine i 11 meseci; da je u osporenim presudama pogrešno primenjeno materijalno pravo i to član 37. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05), jer je tužilac zaključio ugovore na određeno vreme, sukcesivno u ukupnom trajanju dužem od jedne godine, a tuženi je na kraju prv e godine, zloupotrebljavajući član 37. Zakona o radu, papirološki, a ne faktički doneo rešenje o otkazu ugovora o radu sa tužiocem, koristeći usluge preduzeća „T.“; da sudovi ovu činjenicu nisu tretira li kao zloupotrebu, već su naveli da je tužilac zasnovao radni odnos kod drugog poslodavca i pored toga što je tužilac radio na istim i istovrsnim poslovima u istom maloprodajnom objektu u Vladičinom Hanu ; da je u osporenim presudama pogrešno primenjen i član 185. Zakona o radu jer se prema tom članu ugovor o radu ot kazuje pismenim rešenjem koje mora da se dostavi zaposlenom lično u prostorijama poslodavca, odnosno na adresu prebivališta ili boravišta zaposlenog, dok je suprotno ovim odredbama Zakona, rešenje o prestanku rada zbog isteka roka iz ugovora, kao i radna knjižica, poslato poštom na adresu maloprodajnog o bjekta „I.“ u Vladičinom Hanu.
Predložio je da Ustavni sud utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporene presude.
Zahtevao je naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u ustavnu žalbu i priloženu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Podnosilac ustavne žalbe je 5. aprila 2013. godine podneo tužbu Osnovnom sudu u Vranju – Sudska jedinica u Vladičinom Hanu protiv tuženog poslodavca „I.“ d.o.o. Beograd, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i utvrđivanju postojanja radnog odnosa.
Osporenom presudom Osnovnog suda u Surdulici – Sudska jedinica u Vladičinom Hanu P1. 19/14 od 16. juna 2014. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se poništi kao nezakonito rešenje tuženog od 13. februara 2013. godine o otkazu ugovora o radu br oj 7456 od 14. januara 2013. godine, da se utvrdi da je tužilac u stalnom radnom odnosu na neodređeno vreme počev od 19. marta 2012. godine, i da se tuženom naloži d a tužioca vrati na rad na radno mest o prodavca – kasira u poslovnim prostorijama tuženog u MP . … „V .“ u Vladičinom Hanu i poveže mu radni staž počev od 13. februara 2013. godine pa ubuduće; u stavu drugom izreke obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova postupka plati iznos od 190.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom.
Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 3506/14 od 5. decembra 2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Surdulici – Sudska jedinica u Vladičinom Hanu P1. 19/14 od 16. juna 2014. godine.
U obrazloženju presude je navedeno: da je prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog na osnovu više zaključenih ugovora o radu na određeno vreme počev od 14. marta 2011. do 13. marta 2012. godine, u ukupnom trajanju od 11 meseci, na poslovima prodavca – kasira, u prodajnom objektu u Vladičinom Hanu; da je tužilac dana 14. marta 2012. godine, zaključio ugovor o radu na određeno vreme za period od 14. marta 2012. do 13. maja 2012. godine, sa firmom „T.“ Kadrovske usluge d.o.o. Beograd, na istim poslovima, u objektu tuženog „I .“ u Vladičinom Hanu, MP. …, a na osnovu Ugovora o poslovno tehničkoj saradnji između tuženog i navedene firme; da je tužiocu , za vreme važenja tog ugovora, od navedene firme isplaćivana zarada i uplaćeni su mu doprinosi za period važenja ugovora o radu; da je nakon isteka ugovora o radu, tuženi sa tužiocem zaključio više novih ugovora o radu na određeno vreme počev od 14. maja 2012. do 13. februara 2013. godine, u ukupnom trajanju od osam meseci, kada je tužiocu rešenjem, otkazan ugovor o radu br. 7456 od 14. januara 2013. godin e, koji je zaključen sa tuženim na određeno vreme za period od 14. januara 2013. do 13. februara 2013. godine, i prestao mu je radni odnos sa 13. februarom 2013. godine, zbog isteka roka na koji je zasnovan; da je na osnovu potpuno i pravilno utvrđenog činjeničnog stanja, nasuprot navodima žalbe tužioca, pravilno prvostepeni sud primenio materijalno pravo, kada je odbio tužbeni zahtev, dajući razloge koje prihvata i ovaj sud; da je odredbom člana 37. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05) propisano da se radni odnos zasniva na vreme čije je trajanje unapred određeno kada su u pitanju sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima poslova koji traje određeno vreme i sl., za vreme trajanja tih potreba, s tim što tako zasnovan radi odnos neprekidno ili s prekidima ne može trajati duže od 12 meseci (stav 1.), da se pod prekidom iz stava 1. ovog člana ne smatra prekid rada kraći od 30 radnih dana (stav 2.) , te da radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme, ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radi odnos (stav 4.) ; da je u konkretnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, pravilan zaključak prvostepenog suda da nisu ispunjeni uslovi iz člana 37. stav 4. Zakona o radu za preobražaj radnog odnosa kod tužen og sa određenog na neodređeno vreme, jer upra vo je tužilac radio kod tuženog na istovetnim poslovima kasir-prodavac, po više sukcesivnih ugovora o radu na određeno vreme u periodu od 14. marta 2011. godine do 13. marta 2012. godine, ukupno 11 meseci, i da je tada došlo do prekida rada kod istog poslodavca duže od 30 dana, s obzirom na to da je tužilac u periodu od 14. marta 2012. godine do 13. maja 2012. godine bio u radnom odnosu kod drugog poslodavca, na osnovu govora o radu na određeno vreme sa poslodavcem „T.“ – Kadrovske usluge DOO Beograd, a na osnovu ugovora o poslovnoj saradnji sa tuženim, koji se po tom ugovoru javlja kao naručilac posla, i da je za to vreme taj poslodavac tužiocu isplaćivao zaradu i uplaćivao obračunate socijalne doprinose, a u radnoj knjižici tužioca upisao mu je radni staž; da je tužilac, nakon isteka roka na koji je zaključne ugovor o radu na određeno vreme sa tim poslodavcem, ponovo zaključio više ugovora o radu na određeno vreme sa tuženim za period od 14. maja 2012. do 13. februara 2013. godine, u ukupnom trajanju od osam meseci; da i z navedenog proizlazi da je zakonito rešenje tuženog od 13. februara 2013. godine, kojim je tužiocu prestao radni odnos i otkazan ugovor o radu br. 7456 od 14. januara 2013. godine, zaključen na određeno vreme od 14. januara 2013. godine do 13. februara 2013. godine, zbog isteka roka na koji je zaključen; da iz navedenog proizlazi da tužilac nakon isteka roka o ugovoru o radu sa tuženi m, koji je bio zaključen do 13. marta 2012. godine, nije nastavio da radi najmanje pet radnih dana kod istog poslodavca, ovde tuženog, već je 14. marta 2012. godine, zasnovao radni odnos kod drugog poslodavca, te je na taj način došlo do prekida u kontinuitetu rada kod tuženog u trajanju od dva meseca; da kako je tužiocu zakonito prestao radni odnos, otkazom ugovora o radu zbog isteka roka za koji je zasnovan i da nije nastavio da radi kod istog poslodavca – tuženog najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovao radni odnos, to mu nije prerastao radni odnos sa određenog na neodređeno vreme, pa je i neosnovan njegov zahtev da se utvrdi da je od tada zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog.
Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev 2. 562/15 do 25. novembra 2015. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 3506/14 od 5. decembra 2014. godine .
U obrazloženju osporene revizijske presude je navedeno: da je tužilac počev od 2011. godine zaključio više sukcesivnih ugovora sa tuženim čije ukupno trajanje nije bilo duže od jedne godine a p o prestanku tih ugovora tužilac je zaključio ugovor kod drugog poslodavca na period od dva meseca radi zasnivanja radnog odnosa na određeno vreme i ostvarivao je prava i obaveze kod tog poslodavca (rad i isplata zarade) a p osle toga je ponovo zaključio ugovor o radu na određeno vreme sa tuženim čije je ukupno trajanje takođe manje od jedne godine; da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je tužilac kod tuženog poslodavca imao prekid rada od 30 dana, pa se vreme provedeno u režimu rada na određeno vreme u toku 2011. i 2012. godine ne može sabirati sa vremenom koje je tužilac proveo u istom režimu kod tuženog u periodu od 2012 – 2013. godina; da je o tkaz ugovora o radu zakonit jer je dat po isteku roka za koji je zasnovan (član 175. stav 1. tačka 1) Zakona o radu) ; da radni odnos zasnovan na određeno vreme ne može da preraste u radni odnos na neodređeno vreme po članu 37. stav 4. Zakona o radu koji je važio u spornom periodu jer zaposleni nije nastavio da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovao radni odnos kod istog poslodavca ; da su neosnovani revizijski navodi kojima se ističe da je u parnici pogrešno primenjeno materijalno pravo, zbog navodne zloupotrebe prava od strane tuženog, iz razloga što sud ne može da ispituje celishodnost statusnih promena i celishodnost zaključenja ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji, a s ama činjenica da je tužilac u stvarnosti faktički obavljao iste poslove kod oba poslodavca nije od značaja za prerastanje radnog odnosa jer poslodavci nisu isti, te sledi da tužilac nije u toku postupka dokazao da postoji zloupotreba prava od stane tuženog (da je pravo vršeno protivno cilju zbog koga je ustanovljeno); da d ostavljanje radne knjižice nema značaja za otkaz ugovora, niti za prerastanje radnog odnosa, pa su irelevantni revizijski navodi kojima se ističe da je dostavljanje rešenja o prestanku radnog odnosa i radne knjižice vršeno suprotno pravilima o dostavljanju (na adresu maloprodajnog objekta umesto na adresu tužioca) jer je tužba blagovremena, te su eventualne greške u pogledu dostavljanja bez uticaja za presuđenje ove parnice.
4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).
Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14 ) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud posebno vodi računa o potrebi hitnog rešavanja radnih sporova (član 438.).
Odredbama člana 37. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09) propisano je da se radni odnos zasniva na vreme čije je trajanje unapred određeno kada su u pitanju: sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima posla koji traje određeno vreme i slično, za vreme trajanja tih potreba, s tim što tako zasnovan radni odnos neprekidno ili sa prekidima ne može trajati duže od 12 meseci (stav 1.); da se pod prekidom iz stava 1. ovog člana ne smatra prekid rada kraći od 30 radnih dana (stav 2.); da se radni odnos na određeno vreme radi zamene privremeno odsutnog zaposlenog može zasnovati do povratka privremeno odsutnog zaposlenog (stav 3.); da radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovao radni odnos (stav 4.); da se ugovor o radu zaključuje pre stupanja zaposlenog na rad, u pisanom obliku (člana 32. stav 1.); da ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu u skladu sa stavom 1. ovog člana, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad (član 32. stav 2.); da se protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kada je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član, ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, u roku od 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava (član 195. st. 1. i 2.).
5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje, Ustavni sud nalazi da podnosilac povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava obrazlaže navodima o pogrešnoj primeni materijalnog prava. Ustavni sud, pre svega, ukazuje da nije nadležan da preispituje zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primene materijalnog prava. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja ustavnih prava usled proizvoljne ili arbitrerne primene merodavnog prava od strane redovnih sudova. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da su prvostepeni, drugostepeni i revizijski sud dali ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za svoje odluke kojima je odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, nalazeći da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi da tužiocu radni odnos na određeno vreme preraste u radni odnos na neodređeno vreme.
Ustavni sud nalazi da je osnovno pravno pitanje u ovom slučaju da li je radni odnos podnosioca zaključen na određeno vreme mogao da preraste u radni odnos na neodređeno vreme saglasno odredbi člana 37. stav 4. Zakona o radu. U vezi sa ovim pitanjem, Ustavni sud je pošao od odredaba člana 37. st. 1. i 4. Zakona o radu kojima je propisano da se radni odnos zasniva na vreme čije je trajanje unapred određeno kada su u pitanju: sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima posla koji traje određeno vreme i slično, za vreme trajanja tih potreba, s tim što tako zasnovan radni odnos, neprekidno ili sa prekidima ne može trajati duže od 12 meseci (stav 1.); da se pod prekidom iz stava 1. ovog člana ne smatra prekid rada kraći od 30 radnih dana (stav 2.); da se radni odnos na određeno vreme radi zamene privremeno odsutnog zaposlenog, može zasnovati do povratka privremeno odsutnog zaposlenog (član 3.); da radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme, ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovao radni odnos (stav 4.).
Takođe, Ustavni sud je pošao i od odredaba člana 32. istog zakona kojima je propisano da se ugovor o radu zaključuje pre stupanja zaposlenog na rad, u pisanom obliku (stav 1.); da ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu u skladu sa stavom 1. ovog člana, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad (stav 2.), dok prema odredbama člana 195. stav 1. Zakona o radu protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kada je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, s tim što je rok za pokretanje spora 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava.
Po oceni Ustavnog suda, ustavnopravno je prihvatljivo stanovište prvostepenog, drugostepenog i revizijskog suda u osporenim odlukama da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za preobražaj radnog odnosa na određeno vreme podnosioca u radni odnos na neodređeno vreme u smislu odredaba člana 37. st. 1. i 4. Zakona o radu, imajući u vidu da je podnosilac radio kod tuženog na istovetnim poslovima po više sukcesivnih ugovora o radu na određeno vreme u periodu od 14. marta 2011. do 13. marta 2012. godine, ukupno 11 meseci, i da je tada došlo do prekida rada kod istog poslodavca duže od 30 dana, s obzirom na to da je podnosilac u periodu od 14. marta 2012. do 13. maja 2012. godine bio u radnom odnosu kod drugog poslodavca, na osnovu ugovora o radu na određeno vreme sa poslodavcem „T.“ – Kadrovske usluge DOO Beograd, a na osnovu U govora o poslovnoj saradnji sa tuženim i da je za to vreme rada taj poslodavac tužiocu isplaćivao zaradu i uplaćivao obračunate socijalne doprinose .
Po oceni Suda, ustavnopravno je prihvatljiv stav prvostepenog, drugostepenog i revizijskog suda da je tužiocu zakonito prestao radni odnos, otkazom ugovora o radu zbog isteka roka za koji je zasnovan jer podnosilac nije nastavio da radi kod istog poslodavca – tuženog najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovao radni odnos, te time radni odnos podnosioca na određeno vreme nije postao radni odnos na neodređeno vreme.
Ustavni suda nalazi da je prihvatljivo obrazloženje iz osporenih presuda da s obzirom na to da je podnosilac kod tuženog poslodavca imao prekid rada duži od 30 dana , to je zakonit otkaz ugovora o radu koji mu je da t po isteku roka za koji je zasnovan u smislu člana 175. stav 1. tačka 1 ) Zakona o radu, imajući u vidu da radni odnos zasnovan na određeno vreme ne može da preraste u radni odnos na neodređeno vreme prema članu 37. stav 4. Zakona o radu jer zaposleni nije nastavio da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovao radni odnos kod poslodavca.
Ustavni sud ukazuje da je ustavnopravno prihvatljivo i obrazloženje iz revizijske presude da dostavljanje radne knjižice nema značaja za otkaz ugovora, niti za preobražaj radnog odnosa, pa su irelevantni revizijski navodi u kojima se ističe da je dostavljanje rešenja o prestanku i radne knjižice vršeno suprotno pravilima dostavljanju (na adresu maloprodajnog objekta umesto na adresu tužioca) jer je tužba blagovremena.
Dakle, Ustavni sud ocenjuje da je ustavnopravno prihvatljivo i potpuno obrazloženo stanovište prvostepenog, drugostepenog i revizijskog suda u osporenim presudama kojima je odbijen tužbeni zahtev podnosioca, imajući u vidu da u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi iz člana 37. st. 1. i 4. Zakona o radu za preobražaj radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik PC“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) , u tački 1. izreke ustavnu žalbu izj avljenu protiv osporenih presuda odbio kao neosnovanu.
6. U pogledu navoda podnosioca o povredi prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju – Sudska jedinica u Vladičinom Hanu u predmetu P1. 341/13, a zatim pred Osnovnim sudom u Surdulici – Sudska jedinica Vladičnom Hanu u predmetu P1. 19/14, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac podneo tužbu 5. aprila 2013. godine, prvostepeni sud je prv u meritornu odluku doneo nakon pet meseci, prvi žalbeni postupak kojim je ukinuta prvostepen a presud a i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak trajao je tri meseca, zatim je u ponovnom prvostepenom postupku odlučeno za šest meseci, drugi žalbeni postupak je takođe trajao šest meseci, a revizijski sud je odlučio za nepunih godinu dana. Dakle, postupak pred prvostepenim, drugostepeni i revizijskim sudom je ukupno trajao dve godine i sedam meseci, što ne predstavlja nerazumno trajanje postupka kako po praksi Ustavnog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.
Ustavni sud ukazuje da ne stoje navodi podnosioca da radni sporovi moraju da se okončaju u roku od šest meseci, jer je navedeni rok od šest meseci za okončanje radnog spora, prema Zakonu o radu samo instrukcionog karaktera , a ne prekluzivnog.
Stoga je ustavna žalba u delu izjavljenom zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju – Sudska jedinica u Vladičinom Hanu u predmetu P1. 341/13, a zatim pred Osnovnim sudom u Surdulici – Sudska jedinica Vladičnom Hanu u predmetu P1. 19/14, odbačena u drugom delu izreke kao očigledno neosnovana, u skladu sa članom 36. stav 1. tačka 5 ) Zakona o Ustavnom sudu.
7. Saglasno svemu iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. t ačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.