Odluka Ustavnog suda o povredi prava na razumni rok u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za pristup informacijama od javnog značaja koji je trajao preko sedam godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok su ostali navodi odbačeni.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić i Miroslav Nikolić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi F. Beograd , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. oktobra 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba F. Beograd i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom odbrane u predmetu broj 4342-2 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo F. Beograd na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. F. Beograd je, 10. decembra 2021. godine, preko punomoćnika M . P, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu izjavio ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 287/21 od 17. novembra 2021. godine, zbog povrede prava iz čl. 32, 46. i 51. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom odbrane u predmetu broj 4342-2. Podnosilac se istovremeno pozvao na povredu prava zajemčenih odredbama čl. 6. i 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Kako je sadržina prava garantovanih označenim odredbama Evropske konvencije zajemčena i odgovarajućim odredbama Ustava, Ustavni sud postojanje njihove povrede ispituje u odnosu na Ustav.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi ukazao da predmetni postupak nije okončan u razumnom roku i postavio je zahtev za naknadu nematerijalne štete. Podnosilac je, takođe, ukazao da mu je povređeno pravo na obrazloženu odluku, da je primena prava bila proizvoljna i arbitrerna, kao i da su mu povređena prava na slobodu izražavanja i na obaveštenost.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 11. septembra 2014. godine podneo Ministarstvu odbrane zahtev za pristup informacijama od javnog značaja, konkretno navedenih u tom zahtevu, koji je odbijen kao neosnovan rešenjem Ministarstva odbrane – Sektor za materijalne resurse broj 4342-2 od 27. oktobra 2014. godine.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je 12. novembra 2014. godine izjavio žalbu.

Rešenjem Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti broj 07-00-04221/2014-03 od 14. marta 2016. godine poništeno je navedeno prvostepeno rešenje i naloženo Ministarstvu odbrane da najkasnije u roku od pet dana dostavi podnosiocu tražene informacije, odnosno kopije dokumenata u kojima su iste sadržane.

Republički javni tužilac je 10. maja 2016. godine podneo tužbu protiv navedenog akta, koja je uvažena presudom Upravnog suda U. 7453/16 od 19. oktobra 2018 . godine, te je poništeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje.

Rešenjem Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti broj 071-01-4067/2018-03 od 12. decembra 2018. godine poništeno je prvostepeno rešenje i naloženo Ministarstvu odbrane da najkasnije u roku od pet dana dostavi podnosiocu tražene informacije, odnosno kopije dokumenata u kojima su iste sadržane.

Republički javni tužilac je 8. februara 2019. godine podneo tužbu protiv navedenog akta, koja je presudom Upravnog suda U. 1945/19 od 5. septembra 2019. godine uvažena, te je poništeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje.

Rešenjem Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti broj 071-01-5177/2019-03 od 20. decembra 2019. godine poništeno je prvostepeno rešenje i naloženo Ministarstvu odbrane da najkasnije u roku od pet dana dostavi podnosiocu tražene informacije, odnosno kopije dokumenata u kojima su iste sadržane.

Republički javni tužilac je 14. februara 2020. godine podneo tužbu protiv navedenog akta, koja je presudom Upravnog suda U. 3056/20 od 30. septembra 2021. godine uvažena, poništeno je drugostepeno rešenje i rešeno tako što je odbijena žalba podnosioca izjavljena protiv rešenja Ministarstva odbrane – Sektor za materijalne resurse broj 4342-2 od 27. oktobra 2014. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je 25. oktobra 2021. godine podneo zahtev za preispitivanje sudske odluke – presude Upravnog suda U. 3056/20 od 30. septembra 2021. godine.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 287/21 od 17. novembra 2021. godine zahtev je odbijen kao neosnovan . U obrazloženju osporene presude je, nakon navođenja odredaba člana 46. Ustava, člana 10. Evropske konvencije, odredaba Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, Zakona o tajnosti podataka, Zakona o odbrani, Zakona o vojnoj, ratnoj i materijalnoj obavezi i Zakonika o krivičnom postupku, između ostalog, navedeno: da pribavljanje informacija značajnih za otkrivanje ratnih zločina nesumnjivo predstavlja cilj koji opravdava pristup informacijama neophodnim za njegovu realizaciju, ali da je neophodno ispitati da li su konkretne informacije bile neophodne podnosiocu za ostvarivanje tog cilja i da li treba prvo da budu dostupne podnosiocu; da se tražene informacije, saglasno navedenim zakonskim odredbama, čuvaju kao tajni podaci i da je njihovo otkrivanje moguće ukoliko je interes javnosti da sazna te podatke pretežniji od prava ili interesa koji se štite tajnom; da je Globalnim principima o nacionalnoj bezbednosti i pravu na pristup informacijama utvrđeno da postoji pretežan javni interes za otkrivanje informacija o grubim kršenjima ljudskih prava ili ozbiljnim povredama međunarodnog humanitarnog prava, uključujući i krivična dela prema međunarodnom pravu, kao i o sistematskom i masovnom kršenju prava na ličnu slobodu i sigurnost, te da pristup takvim informacijama ni u kojim okolnostima ne sme biti uskraćen; da Vrhovni kasacioni sud smatra da se podnosilac može okarakterisati kao „društveni čuvar“ koji ima posebnu ulogu u prikupljanju informacija od javnog značaja i njihovog saopštavanja javnosti; da sud nalazi da činjenice da tražene informacije ispunjavaju test javnog interesa i da podnosilac ima ulogu „društvenog čuvara“, same po sebi, nisu dovoljne da se tražene informacije učine dostupnim upravo podnosiocu, te da je odredbom člana 38. stav 1. Zakona o tajnosti podataka određeno da su državni organi koje bira Narodna skupština, rukovodioci državnih organa koje bira Narodna skupština, sudije Ustavnog suda i sudije, ovlašćeni da pristupe podacima svih stepena tajnosti koji su im potrebni za obavljanje poslova iz njihove nadležnosti, bez bezbednosne provere; da nedostavljanje traženih informacija nije moglo sprečiti podnosioca u istraživanju ratnih zločina tokom sukoba na Kosovu i Metohiji, niti u podnošenju krivične prijave za krivična dela o čijem postojanju je podnosilac stekao saznanja, jer se krivična prijava može podneti i protiv nepoznatog izvršioca, a potrebne podatke o izvršiocu krivičnog dela mogu pribaviti nadležni državni organi bez obzira na stepen njihove tajnosti, na osnovu navedenog člana 38. stav 1. Zakona o tajnosti podataka; da, na osnovu navedenih odredaba Zakonika o krivičnom postupku, informacije koje je tražio podnosilac može bez ograničenja pribaviti nadležni tužilac ili sud; da je sud ocenio da pribavljanje traženih informacija nije imalo za cilj obaveštavanje javnosti o pitanjima od opšteg interesa, već „uspostavljanje kažnjivosti za zločine“, što se, kako je već navedeno, moglo postići i bez pribavljanja traženih podataka; da, polazeći od svega izloženog, Vrhovni kasacioni sud smatra da je odsustvo prave svrhe za podnošenje zahteva za pristup informacijama od javnog značaja, te odsustvo uloge koju bi podnosilac zahteva trebalo da ima u omogućavanju pristupa javnosti takvim informacijama, u ovom konkretnom slučaju, opravdalo uskraćivanje pristupa traženim informacijama.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac, pored ostalog, ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Odredbama sada važećeg Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 18/16 i 95/18) propisano je: da kad je postupak pokrenut po zahtevu stranke ili po službenoj dužnosti, a u interesu stranke, i kada se o upravnoj stvari odlučuje u postupku neposrednog odlučivanja, organ je dužan da izda rešenje najkasnije u roku od 30 dana od pokretanja postupka; da kad je postupak pokrenut po zahtevu stranke ili po službenoj dužnosti, a u interesu stranke, i kada se o upravnoj stvari ne odlučuje u postupku neposrednog odlučivanja, organ je dužan da izda rešenje najkasnije u roku od 60 dana od pokretanja postupka (član 145. st. 2. i 3.); da se rešenje kojim se odlučuje o žalbi izdaje bez odlaganja, a najkasnije u roku od 60 dana od kada je predata uredna žalba, izuzev ako zakonom nije propisan kraći rok (član 174.).

Zakonom o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je: da se upravni spor može pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom (član 15.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zaht evanog akta (član 19. stav 1.); da kada nađe da osporeni upravni akt treba poništiti, sud će presudom rešiti upravnu stvar, ako priroda stvari to dozvoljava i ako utvrđeno činjenično stanje pruža pouzdan osnov za to; da takva presuda u svemu zamenjuje poništeni akt (spor pune jurisdikcije) (član 43. stav 1.).

5. Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe da mu je u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarst vom odbrane u predmetu broj 4342-2 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je upravni postupak pokrenut 11. septembra 2014. godine, zahtevom podnosioca, te da je okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 287/21 od 17. novembra 2021. godine . Iz navedenog proizlazi da je osporeni postupak okončan za nešto više od sedam godina.

Navedeno trajanje postupka može ukazivati da prevazilazi standard odlučivanja u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa uprave koji vode postupak, odnosno suda, broja donetih odluka, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom upravnom postupku činjenično stanje nije bilo složeno, ali da su se postavila složena pravna pitanja.

Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se o njegovom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je naročito imao u vidu specifičnost upravnog postupka, čiji tok umnogome zavisi od aktivnosti stranke u tom postupku. Ustavni sud konstatuje da je drugostepeni organ uprave o žalbi podnosioca odlučio u roku od jedne godine i četiri meseca. Podnosilac ustavne žalbe je, saglasno navedenim zakonskim odredbama, mogao već nakon dva meseca da podnese naknadni zahtev za odlučivanje o podnetoj žalbi, te eventualno nakon toga da koristi i druga procesnopravna sredstva protiv ćutanja uprave, a što podnosilac nije učinio.

Ispitujući postupanje organa uprave, odnosno nadležnih sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud ukazuje da je u periodu od sedam godina doneto jedno rešenje prvostepenog i tri rešenja drugostepenog organa uprave, da su vođena tri upravna spora i jedan postupak po zahtevu za preispitivanje sudske odluke. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine , broj 70763/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine, i presudu Cvetković protiv Srbije , broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine). Prvostepeni organ uprave je o podnetom zahtevu odlučio u zakonom propisanom roku. Drugostepeni organ je o žalbi odlučio u roku od jedne godine i četiri meseca. Sud ukazuje da je Upravni sud o tužbi Republičkog javnog tužioca podnetoj 10. maja 2016. godine odlučio 19. oktobra 2018. godine, dakle u roku od dve godine i pet meseci, o tužbi Republičkog javnog tužioca podnetoj 8. februara 2019. godine u roku od šest meseci, a o tužbi Republičkog javnog tužioca podnetoj 14. februara 2020. godine, u sporu pune jurisdikcije, presudom od 30. septembra 2021. godine, odnosno u roku od sedam meseci. Vrhovni kasacioni sud je o podnetom zahtevu za preispitivanje sudske odluke odlučio u roku od kraćem od mesec dana. Dakle, u ovoj pravnoj stvari je Upravni sud dva puta poništavao rešenja Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti i predmet vraćao na ponovno odlučivanje, od toga, drugom po redu presudom, jer nije postupljeno po primedbama iz prethodne presude, a koje su za tuženi organ obavezujuće, da bi, u trećem po redu upravnom sporu u ovoj upravnoj stvari, rešio u sporu pune jurisdikcije.

Ustavnopravna ocena postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnos ioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke, saglasno odredbama člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23).

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka i ponašanje podnosioca tokom postupka, odnosno njegov doprinos trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za po vredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog navedenog postupanja drugostepenog organa uprave i Upravnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije, od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16), i više drugih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog nedelotvornog postupanja organa uprave.

6. Ustavni sud konstatuje da je podnosilac izjavio ustavnu žalbu i protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 287/21 od 17. novembra 2021. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i prava iz čl. 46. i 51. Ustava.

Detaljno obrazloženom ustavnom žalbom podnosilac ustavne žalbe je ukazao na proizvoljnu i arbitrernu primenu prava, te na činjenicu da osporeni akt nije obrazložen.

Polazeći od sadržine ustavne žalbe, u kojoj podnosilac ponavlja razloge već iznete u tužbi, kao i u zahtevu za preispitivanje sudske odluke, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom ispita zakonitost odluka donetih u prethodno vođenom postupku.

Vezano za navode podnosioca da osporena presuda nije obrazložena, Ustavni sud je utvrdio da je osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda doneta po podnetom zahtevu za preispitivanje sudske odluke, da sadrži detaljno i jasno obrazloženje zašto se odbija zahtev podnosioca kao neosnovan, te šta čini suštinske razloge zbog kojih je tako odlučeno . Ustavni sud konstatuje da je u obrazloženju osporene presude Vrhovnog kasacionog suda, nakon navođenja relevantnih propisa, detaljno odgovoreno na sve navode podnosioca i obrazloženo zašto je neosnovan zahtev za preispitivanje sudske odluke kojom je pravnosnažno odlučeno da se odbije zahtev podnosioca za dostavljanje traženih informacija, zbog čega su očigledno neosnovani navodi podnosioca da je ista rezultat proizvoljnog postupanja i pravno neutemeljenog stanovišta suda.

Konačno, kako povrede ostalih prava označenih u ustavnoj žalbi podnosilac, u suštini, izvodi iz povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud polazeći od prethodno iznetog, ove navode nije posebno razmatrao.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao očigledno neosnovanu, rešivši kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je isti stav zauzeo i u Odluci Už-11594/2020 od 19. januara 2023. godine.

7. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u kao u tački 3. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na razumni rok u upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti