Nasleđivanje imovinskih prava u stečajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbe tri naslednika bivših radnika preduzeća „J.“ a.d. Beograd. Utvrđena je povreda prava na imovinu i naložena isplata nenamirenih radnih potraživanja na teret budžetskih sredstava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-16966/2023
24.09.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, dr Tijana Šurlan i Miroslav Nikolić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. T, I. J, S. A. i D. P, svih iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. septembra 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Obustavlja se postupak po ustavnoj žalbi M. T.

2. Usvaja se ustavna žalba I. J, S. A. i D. P. i utvrđuje da im je povređeno pravo na imovinu, zajemčeno odredbom člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 160/15.

3. Utvrđuje se pravo I. J, S. A. i D. P. na naknadu materijalne štete, svakom u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 160/15, umanjenih za iznose koji su im po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

4. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. T, S. A. i D. P, svi iz Beograda, su 14. marta 2023. godine, preko punomoćnika J. M, advokata iz Čačka, na osnovu člana 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), Trećem osnovnom sudu u Beogradu podneli tužbu protiv Republike Srbije, radi naknade materijalne štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku.

Imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, te da je odredbom člana 16. stav 4. istog zakona propisano da se tužba za naknadu imovinske štete koja je podneta u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona po kojoj nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom, Treći osnovni sud u Beogradu je dostavio predmet Ustavnom sudu na dalji postupak i odlučivanje.

Podnosioci su u predmetnoj tužbi, koja se u smislu citiranih odredaba Zakona smatra ustavnom žalbom (u daljem tekstu: ustavna žalba), kao i dopuni ustavne žalbe od 21. decembra 2023. godine, istakli da su M. T. i S. A, kao i J. P, pravni prethodnik jednog od podnosilaca – D. P, radi naplate neisplaćenih zarada vodili parnični postupak pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu P1. 2976/12, te izvršni postupak radi prinudne naplate dosuđenih potraživanja pred istim sudom u predmetu I. 12662/13, kada je isti prekinut zbog otvaranja stečajnog postupka nad izvršnim dužnikom. U spornom stečajnom postupku podnete su prijave potraživanja ranijih tužilaca i izvršnih poverilaca, pa i po ovom osnovu, koja su im u tom postupku priznata, ali koja nisu naplatili, iako postupak traje više godina. Iz tog razloga su podnosioci ustavne žalbe podneli prigovor radi ubrzavanja postupka, koji je usvojen rešenjem nadležnog privrednog suda.

M. T, S. A. i D. P. su tužbom zahtevali da im budu dosuđene naknade materijalne štete u iznosima priznatih, a nenaplaćenih novčanih potraživanja u predmetnom stečajnom postupku, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i troškove postupka. Podnosioci su isto zahtevali u dopuni ustavne žalbi od 21. decembra 2023. godine.

Punomoćnik podnosioca M. T. je podneskom od 2. aprila 2025. godine obavestila Sud o smrti podnosioca, kao i o tome da njegova naslednica I. J. iz Beograda preuzima postupak ustavnopravne zaštite i dostavila specijalno punomoćje za zastupanje pred Ustavnim sudom, dopunsko rešenje o nasleđivanju javnog beležnika i rešenje Privrednog suda u Beogradu St. 6/24 (ranije St. 160/15) od 27. marta 2025. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u priloženu dokumentaciju, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Privrednog suda u Beogradu St. 160/15 od 20. maja 2015. godine otvoren je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom H. „J.“ a.d. Beograd, a za stečajnog upravnika je imenovana Agencija za privatizaciju. Na osnovu rešenja Privrednog suda u Beogradu St. 160/15 od 30. novembra 2023. godine, stečajni postupak je obustavljen i konstatovano je da će isti biti nastavljen prema stečajnoj masi. Sada se postupak vodi pod brojem St. 6/24.

Stečajni dužnik nikada nije privatizovan, tako da i dalje posluje sa društvenim kapitalom.

M. T. i S. A, te J. P, pravni prethodnik podnosioca ustavne žalbe D. P, prijavili su u predmetnom stečajnom postupku svoja potraživanja iz radnog odnosa, koja su im i utvrđena.

Rešenjem Javnog beležnika Ane Perović iz Beograda UPP: 565-2017 Veza: O. 5531/17 od 29. decembra 2017. godine, za naslednika zaostavštine pok. J. P, između ostalog i prava na potraživanja od dužnika H. „J.“ a.d. Beograd, oglašen je D. P, ovde podnosilac ustavne žalbe.

Rešenjem Privrednog u Beogradu R4 St. 1658/22 od 26. oktobra 2022. godine (koje je postalo pravnosnažno 16. novembra 2022. godine) su M. T. i S. A, te J. P, između ostalog, usvojeni prigovori radi ubrzavanja postupka i utvrđeno da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi nad stečajnim dužnikom H. „J.“ a.d. Beograd u stečaju pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 160/15, te je naloženo postupajućem sudiji da u roku od četiri meseca od dana prijema ovog rešenja preduzme neophodne mere i radnje u cilju okončanja stečajnog postupka.

Na osnovu dopunskog rešenja o nasleđivanju javnog beležnika Gorana Andrića, sa sedištem u Beogradu UPP: 88-2024, O.br. 414/24 od 29. avgusta 2024. godine, utvrđeno je da zaostavštinu pok. M. T, (preminulog 29. decembra 2023. godine) sačinjava i naknadno pronađena imovina i to sva prava po osnovu zaključka o listi potraživanja Privrednog suda u Beogradu od 8. februara 2017. godine, te da je naslednik ove naknadno pronađene imovine na osnovu zakona I. J. iz Beograda, odnosno novooznačena podnositeljka ustavne žalbe, sa obimom udela 1/1.

Rešenjem Privrednog suda u Beogradu St. 6/24 (ranije St. 160/15) od 27. marta 2025. godine menja se konačna lista prijavljenih potraživanja razlučnih i stečajnih poverilaca u postupku nad stečajnim dužnikom, sada stečajnom masom H. „J.“ a.d. Beograd, utoliko što se pod rednim brojem prijave potraživanja 62. umesto prethodnog poverioca pok. M. T. biv. iz Beograda za iznos obezbeđenog potraživanja u visini od 3.233.01520 dinara (od kog iznosa je poveriocu isplaćen iznos od 976.357,28 dinara; 260.625,63 dinara i 1.187.665,95 dinara), nakon čega preostaje za uplatu iznos u visini od 1.148.034, 74 dinara u III isplatnom redu, upisuje poverilac I. J. iz Beograda.

4. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.”

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom. Odredbom člana 16. stav 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se tužba za naknadu imovinske štete koja je podneta u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona po kojoj nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom.

Odredbom člana 3. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) je propisano da stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku i da su oni hitni i imaju prvenstvo u odlučivanju.

5. Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da je Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku stupio na snagu 1. januara 2016. godine i da je njime predviđeno da zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku pruža nadležni sud, a ne Ustavni sud. Takođe, iz odredbe člana 31. stav 1. ovog zakona proizlazi da se zaštita prava na imovinu u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvaruje pred nadležnim sudovima, i to podnošenjem tužbe protiv Republike Srbije, sa zahtevom za naknadu materijalne štete.

Međutim, citiranim odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku isključena je primena predmetnog zakona u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, što znači da u ovoj vrsti postupaka sudovi više nisu nadležni za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, već je to postala isključiva nadležnost Ustavnog suda, bez obzira na to da li je predmetni postupak u toku ili je okončan.

Imajući navedeno u vidu, a posebno odredbu člana 16. stav 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da se tužba podnosilaca, podneta nadležnom sudu radi naknade materijalne štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, smatra ustavnom žalbom.

6. U odnosu na prvobitno označenog podnosioca ustavne žalbe M. T, koji je preminuo 29. decembra 2023. godine, nakon podnošenja ustavne žalbe, Ustavni sud je saglasno odredbi člana 88. tačka 3. Zakona o Ustavnom sudu, obustavio postupak, rešavajući kao u tački 1. izreke.

7. U vezi sa zahtevom podnositeljke I. J, Ustavni sud nalazi da je ona, kao zakonska naslednica preuzela postupak ustavnopravne zaštite iza smrti pok. M. T. Ustavni sud ukazuje da se ovde svojstvo stranke u postupku po ustavnoj žalbi priznaje podnositeljki u cilju zaštite ljudskih prava licima koja su trenutkom smrti ostavioca ušla u njegova prava i obaveze, jer se radi o imovinskim pravima koja se nasleđuju. Prilikom priznavanja svojstva stranke u postupku po ustavnoj žalbi u ovom konkretnom slučaju, Sud je uzeo u obzir i to da se poštuju prava nekoga ko bi mogao biti žrtva kršenja prava, kao i da postoji legitiman interes na strani podnositeljke (videti mutatis mutandis presudu Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Marie-Louise Loyen i Bruneel protiv Francuske, predstavka broj 55929/00, od 5. jula 2005. godine, stav 29.).

8. Ustavni sud je u ovoj ustavnosudskoj stvari odlučivao o tome da li je podnosiocima povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, zbog kašnjenja u namirenju i isplati pravnosnažno utvrđenih potraživanja iz radnog odnosa kako samih podnosilaca, tako i njihovih pravnih sledbenika, koji su stupili u stečajni postupak vođen prema preduzeću sa većinskim društvenim kapitalom, kao i o zahtevima podnosilaca za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenih potraživanja u stečajnom postupku.

S tim u vezi, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim/društvenim kapitalom, a koju prihvata i Ustavni sud. U više presuda koje su u ovoj vrsti predmeta donete protiv Republike Srbije, Evropski sud je zauzeo stav da je tužena država odgovorna ratione personae za neizvršenje odluka donetih protiv preduzeća sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim sudskim odlukama (videti presude u predmetima: Kačapor i drugi protiv Srbije, predstavke br. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 i 3046/06, od 15. januara 2008. godine, st. 96-99. i Crnišanin i drugi protiv Srbije, predstavke br. 35835/05, 43548/05, 43569/05 i 36986/06, od 13. januara 2009. godine, st. 110 i 111.). Navedeno stanovište prihvatio je i Ustavni sud u svojoj praksi (videti, pored drugih, odluke Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine i Už-7134/2017 od 8. novembra 2018. godine - dostupno na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu svoj stav da je utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku preduslov isticanja povrede prava na imovinu i zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog potraživanja, te da je pravnosnažnim rešenjima nadležnog privrednog suda usvojen prigovor podnosilaca ustavne žalbe i utvrđeno da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u spornom stečajnom postupku, u kome su podnosioci M. T. i S. A, te J. P, čiji je pravni sledbenik podnosilac D. P, prijavili svoja potraživanja iz radnog odnosa prema stečajnom dužniku, a koja su im u tom postupku priznata, ali nisu namirena.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da propust Privrednog suda u Beogradu da obezbedi namirenje potraživanja podnosilaca koja potiču iz radnog odnosa, bilo sopstvenog, bilo njihovih pravnih prethodnika, u stečajnom postupku u predmetu St. 160/15, prema stečajnom dužniku sa većinskim društvenim kapitalom, predstavlja povredu prava podnosilaca na imovinu iz člana 58. Ustava (videti Odluku Už-14178/2023 od 8. februara 2024. godine). Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu podnosilaca, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u tački 2. izreke.

9. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, a uzimajući u obzir da Ustavni sud prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke utvrdio pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete, svakom u visini iznosa potraživanja koja su im utvrđena u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 160/15, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Kako su podnosioci istakli i zahteve za isplatu zakonske zatezne kamate, Ustavni sud s tim u vezi ukazuje na stavove Evropskog suda izražene u presudi Stevanović i drugi protiv Srbije (broj predstavke 43815/17 i 15 drugih, od 27. avgusta 2019. godine, stav 17.) koji se tiču zahteva za obračunavanje i isplatu zakonske zatezne kamate za period trajanja stečajnog postupka. Naime, u navedenoj presudi je konstatovano da su podnosioci predstavki imali pravo na glavni dug i zakonsku zateznu kamatu do pokretanja stečajnog postupka, što im je i isplaćeno, a da im nakon tog datuma kamata nije isplaćena, jer na to nisu imali pravo, te je stoga zaključeno da su osporene domaće odluke u potpunosti izvršene. U tom kontekstu, Evropski sud je dalje izneo da se, iako je tužena država odgovorna za dugove društvenih, odnosno državnih preduzeća, koji su utvrđeni pravnosnažnim presudama, opšta pravila domaćeg prava i dalje primenjuju na bilo koji izvršni, odnosno stečajni postupak protiv takvog preduzeća.

10. U pogledu zahteva podnosilaca za naknadu troškova parničnog postupka koji je pred nadležnim sudom vođen do stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (a koji je nakon toga ustupljen na nadležnost Ustavnom sudu), Ustavni sud najpre ukazuje da je članom 3. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano da stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku, zbog čega svakako nema osnova za naknadu troškova po navedenom osnovu, tj. sudske takse. Dalje, imajući u vidu da se tužba podnosilaca u smislu citiranih izmena zakona smatra ustavnom žalbom, Ustavni sud je zahteve podnosilaca za naknadu troškova parničnih postupaka, razmatrao u smislu odredaba o troškovima postupka pred Ustavnim sudom iz člana 6. Zakona o Ustavnom sudu.

Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, pri čemu u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.).

Ustavni sud, takođe, ukazuje da je pred ovim sudom u toku veliki broj postupaka po ustupljenim predmetima - ustavnim žalbama podnosilaca sa zahtevima za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu zbog kašnjenja u naplati potraživanja prema preduzećima sa većinskim državnim/društvenim kapitalom, a koji se nalaze u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji i koji su podnosili posebne, pojedinačne ustavne žalbe preko istih advokata, pri čemu su i ove ustavne žalbe dodatno veštački fragmentisane tako što su podnošene posebne ustavne žalbe (ranije tužbe) sa zahtevom za naknadu nematerijalne štete, a posebne ustavne žalbe (ranije tužbe) sa zahtevom za naknadu materijalne štete.

Ustavni sud smatra da ovakav način fragmentisanja postupaka ne može doprineti ekonomičnosti, niti efikasnosti odlučivanja u predmetima u kojima stranka već duži vremenski period čeka namirenje svog potraživanja iz radnog odnosa, a što je primarni cilj delotvorne zaštite prava. Istovremeno, ovakvo postupanje dovodi do rasta ukupnog broja sudskih predmeta i može negativno da utiče na organizaciju i opterećenost u radu sudova, a što dalje može dovesti do dužeg trajanja sudskih postupaka uopšte i usporiti proces odlučivanja (videti odluku Evropskog suda u predmetu Alessandro Ferrara protiv Italije i 18 drugih predstavki, predstavke br. 2394/22 i dr, od 16. maja 2023. godine, st. 45-68.) .

Pored toga, Ustavni sud naglašava da je usvojenim izmenama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i ovom odlukom Ustavnog suda obezbeđena delotvorna zaštita prava podnosilaca ustavne žalbe, koji će u skladu sa poštovanjem principa supsidijarnosti, kao i praksom Evropskog suda, traženu zaštitu prava brže ostvariti u okvirima nacionalnog pravnog sistema.

Imajući navedeno u vidu, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom na ime zastupanja od strane advokata u svakom pojedinačnom predmetu, budući da ti troškovi nisu bili opravdani, niti nužni. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev podnosilaca, rešavajući kao u tački 4. izreke.

11. S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 7) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Nasleđivanje imovinskih prava u stečajnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti