Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv pravnosnažnih krivičnih presuda. Navodi o povredi prava na ispitivanje svedoka, prava na podrobno obaveštenje o optužbi i prava na pravično suđenje ocenjeni su kao ustavnopravno neutemeljeni i odbačeni su.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1697/2009
14.10.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković i Sabahudin Tahirović, u postupku po ustavnoj žalbi Ivice Dimovića i Jožefa Dimovića, obojice iz Hajdukova, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 14. oktobra 2010. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

 

Odbacuje se ustavna žalba Ivice Dimovića i Jožefa Dimovića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Subotici K. 350/08 od 19. februara 2009. godine i presude Okružnog suda u Subotici Kž. 331/09 od 29. jula 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Ivica Dimović i Jožef Dimović, obojica iz Hajdukova, su 11. septembra 2009. godine, preko punomoćnika Viktora Juhasa Đurića, advokata iz Subotice, Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Subotici K. 350/08 od 19. februara 2009. godine i presude Okružnog suda u Subotici Kž. 331/09 od 29. jula 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i posebnih prava okrivljenog zajemčenih odredbama člana 33. st. 1, 2. i 5. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi da je osporena presuda doneta „isključivo ili pretežno“ na osnovu zapisnika o saslušanju saoptuženog Stevana Korheca koji je pročitan na glavnom pretresu 19. februara 2009. godine, a kome podnosioci ustavne žalbe, niti njihov branilac nisu mogli postavljati pitanja, jer je pre početka ponovnog glavnog pretresa umro. Dalje se obrazlaže iz kojih razloga ovom licu podnosioci ustavne žalbe nisu mogli postavljati pitanja ni u fazi krivičnog postupka koji je prethodio ukidanju prve donete prvostepene presude (u istrazi se odmah nakon izjašnjenja o iskazu datom u pretkrivičnom postupku branio ćutanjem, a na glavnom pretresu zapisnik o saslušanju Korheca u pretkrivičnom postupku nije pročitan „tako da nije bilo potrebe da mu se postavljaju pitanja“). Na osnovu navedenog, podnosioci ustavne žalbe smatraju da im je osporenim presudama donetim u ponovnom krivičnom postupku povređeno pravo iz člana 33. stav 5. Ustava, kojim se svakome kome se sudi za krivično delo jemči pravo da sam ili preko branioca, između ostalog, ispituje svedoke optužbe, ističući da je, s obzirom na sadržinu datog iskaza navedeno lice, iako saokrivljeni, u odnosu na njih bio svedok optužbe.

Povreda prava iz člana 33. st. 1. i 2. Ustava, kojima se svakome ko je okrivljen za krivično delo, pored ostalog, jemči da ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti i da ima pravo da dobije primereno vreme za odbranu, obrazlaže se time što u optužnom aktu nije bio naveden tačan datum izvršenja krivičnog dela koje je podnosiocima ustavne žalbe stavljeno na teret, pa stoga podnosiocima ustavne žalbe „nije pruženo podrobno obaveštenje o prirodi i razlozima dela za koje se terete“, niti im je pruženo „dovoljno mogućnosti za pripremu odbrane u odnosu na ovako neodređenu optužnicu“.

U vezi istaknute povrede prava na pravično suđenje navodi se da prvobitno podneti optužni akt nije sadržao opis krivice podnosilaca ustavne žalbe, već je javni tužilac tek tokom glavnog pretresa, pre donošenja prve prvostepene presude precizirao svoj optužni predlog. Takođe, povreda prava na pravično suđenje obrazlaže se i detaljnim osporavanjem pravilnosti utvrđenog činjeničnog stanja.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije je utvrđeno da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, saglasno odredbi člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) istovetna je odredbi člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenih prava i sloboda, ukazuje na njihovu povredu ili uskraćivanje.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio da je protiv podnosilaca ustavne žalbe i Stevana Korheca vođen krivični postupak pred Opštinskim sudom u Subotici zbog osnovane sumnje da su kao saizvršioci učinili krivično delo krađe iz člana 230. stav 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09). U tom postupku doneta je presuda K. 147/07 od 25. januara 2008. godine, koja je u postupku po žalbi koju je izjavio Opštinski javni tužilac u Subotici ukinuta rešenjem Okružnog suda u Subotici Kž. 230/08 od 12. maja 2008. godine. Kako je okrivljeni Stevan Korhec preminuo pre otpočinjanja glavnog pretresa u ponovnom postupku, Opštinski sud u Subotici je 29. decembra 2008. godine doneo rešenje K. 350/08 kojim je prema njemu obustavio krivični postupak. Nakon održanog glavnog pretresa, Opštinski sud u Subotici je 19. februara 2009. godine doneo osporenu presudu K. 350/08. Navedena presuda potvrđena je osporenom presudom Okružnog suda u Subotici Kž. 331/09 od 29. jula 2009. godine, kojom je žalba branioca okrivljenih odbijena kao neosnovana.

4. Polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je ocenio da se navodi ustavne žalbe koji se odnose na postavljanje pitanja saokrivljenom Stevanu Korhecu u toku postupka koji je završen donošenjem prve prvostepene presude ne mogu dovesti u vezu sa osporenim aktima, jer je ta presuda ukinuta. Sa druge strane, Ustavni sud ukazuje da smrt saokrivljenog tokom krivičnog postupka predstavlja objektivnu okolnost koja je imala za posledicu da podnosioci ustavne žalbe, odnosno njihov branilac u krivičnom postupku, tom licu nisu mogli postavljati pitanja, a na koju postupajući sud ni na koji način nije mogao da utiče. Stoga je Ustavni sud ocenio da se izneti navodi ne zasnivaju na ustavnopravnim razlozima koji se mogu dovesti u vezu sa istaknutom povredom prava zajemčenog odredbom člana 33. stav 5. Ustava.

U vezi navoda podnosilaca ustavne žalbe na povrede prava zajemčenih odredbama člana 33. st. 1. i 2. Ustava, Ustavni sud ističe da je suština prava garantovanog članom 33. stav 1. Ustava da okrivljeni u najkraćem roku bude obavešten o tome koje krivično delo mu se stavlja na teret, iz kojih razloga se tereti i na kojim dokazima se zasnivaju sumnje da je on izvršilac tog krivičnog dela. U tom smislu, navođenje vremenskog perioda za koji postoji osnovana sumnja da je delo izvršeno, umesto tačnog datuma izvršenja, po oceni Ustavnog suda, ne može predstavljati ustavnopravni razlog za tvrdnju o povredi označenog ustavnog prava. Takođe, garancija primerenog vremena i odgovarajućih uslova za pripremu odbrane iz člana 33. stav 2. Ustava znači da će okrivljeni imati dovoljno vremena za pripremu svoje odbrane i da će moći, pre svega ukoliko je lišen slobode, da ima adekvatne uslove da je pripremi, te se stoga izneti navodi ustavne žalbe ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom ovog prava.

Konačno, ni navod koji se odnosi na preciziranje optužnog akta se ne može dovesti u vezu sa osporenim presudama, koje u tom delu ni sami podnosioci ustavne žalbe ne osporavaju. Što se pak tiče osporavanja pravilnosti utvrđenog činjeničnog stanja, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom postupku ukazuje da nije nadležan da postupajući po ustavnoj žalbi ocenjuje da li je u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe činjenično stanje pravilno i potpuno utvrđeno i da time kao viši sud u odnosu na redovne sudove koji su doneli osporene akte ispituje njihovu zakonitost. Stoga Ustavni sud ocenjuje da se ni navodi o povredi prava na pravično suđenje ne zasnivaju na ustavnopravnim razlozima koji bi bili osnov za postupanje po ustavnoj žalbi.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

5. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Slični dokumenti

• Už 125/2010: Odbijanje ustavne žalbe u predmetu za organizovani kriminal
• Už 1303/2008: Odluka Ustavnog suda o pravu okrivljenog da ne daje iskaz
• Už 2065/2011: Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe osuđenog za teško ubistvo
• Už 5271/2010: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 6677/2012: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku
• Už 2768/2009: Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe u predmetu trgovine ljudima
• Už 255/2009: Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u složenom krivičnom postupku