Odluka Ustavnog suda o povredi prava u sporu za naknadu štete zbog neiskorišćenog odmora

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje i jednaku zaštitu prava. Sudovi su pogrešno odbili zahtev za naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora, a Apelacioni sud je u identičnim slučajevima odlučivao drugačije.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1698/2011
23.01.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić , dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić , Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi G. J. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. januara 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. J. i utvrđuje da su presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6056/08 od 19. marta 2009. godine i presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3612/10 od 9. februara 2011. godine povređena prav a podnosi oca ustavne žalbe na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčen a odredb ama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u u Beogradu Gž1. 3612/10 od 9. februara 2011. godine i određuje da Apelacioni sud u Beogradu donese novu odluku o žalbi koju je podnosi lac ustavne žalbe izjavi o protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6056/08 od 19. marta 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. J. iz B. je 18. aprila 2011. godine Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu, koja je dopunjena podnescima od 20. marta i 17. jula 2012. godine, protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6056/08 od 19. marta 2009. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3612/10 od 9. februara 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na naknadu štete i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 35. stav 2. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je podnosiocu radni odnos u Vrhovnom sudu Srbije prestao 31. januara 2008 godine, prihvatanjem Akcionog programa za rešavanje viška zaposlen ih u pravosudnim organima i da pre prestanka radnog odnosa nije iskoristio godišnji odmor za 2007 . i 2008. godinu. Podnosilac je naveo da je u osporenim sudskim presudama zauzeto pravno stanovište da podnosiocu ne pripada pravo na naknadu za neiskorišćeni godišnji odmor , jer on pre prestanka radnog odnosa nije podneo zahtev za korišćenja godišnjeg odmora. Za donošenje osporenih presuda sudovi su se po zvali na primenu odred aba čl. 75. i 76. Zakona o radu . Međutim, po shvatanju podnosioca, sudovi su pogrešno primen ili materijalno prav o i to upravo navedene odredbe tog zakona (koji se primenjuje i na državne službenike kakav status je tužilac imao pre prestanka radnog odnosa). Istakao je da tužena nije postupila u skladu sa citiranim odredbama navedenog zakona, odnosno nije donela rešenje o korišćenju godišnjeg odmora , a bila je dužna da mu pre prestanka radnog odnosa omogući korišćenje godišnjeg odmora za 2007. i 2008. godinu ili da mu umesto toga isplati naknadu štete za neiskorišćeni god išnji odmor. Na kraju, podnosilac ustavne žalbe je naveo da su redovni sudovi u drugim predmetima u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji usvajili tužbene zahteve tamo tužilaca, čime je povređeno njegovo pravo na jednaku zaštitu prava . U prilog navedenoj tvrdnji, podnosilac je uz ustavnu žalbu dostavio presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 7458/10 od 13. januara 2011. godine, Gž1. 1795/12 od 11. april a 2012. godine , Gž1. 2019/11 od 19. maja 2011. godine i Gž1. 4707/11 od 23. novembra 2011. godin e.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku, uvidom u priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe bio je u radnom odnosu u Vrhovnom sudu Srbije i navedeni sud je 26. decembra 2007. godine uputio javni poziv zaposlenim licima u vezi sa Akcionim planom za rešavanje viška zaposlenih u cilju sprovođenja racionalizacije u pravosudnim organima. Podnosilac je 23. januara 2008. godine prihvatio ponuđenu opciju iz Akcionog plana za rešavanje socijalno-ekonomskog položaja uz isplatu otpremnine i uz ostvarivanje prava na novčanu naknadu. Sporazum sa Vrhovnim sudom Srbije zaključen je 31. januara 2008. godine, a na osnovu kog a je doneto rešenje Su. 74/08 od 31. januara 2008. godine o prestanku radnog odnosa podnosioca , zbog prestanka potrebe za njegovim radom. Pre prestanka radnog odnosa, 31. januara 2008. godine, podnosilac je za 2007. godinu imao 22 dana neiskorišćenog godišnjeg odmora, a za 2008. godinu godišnji odmor nije ni utvrđen . Preostali deo godišnjeg odmora za 2007. godinu podnosilac je mogao da koristi do 30. juna 2008. godine, a godišnji odmor za 2008. godinu mogao je da koristi do 30. juna 2009. godine. Podnosilac ustavne žalbe je od Vrhovnog suda Srbije podneskom zahtevao isplatu naknade štete za neiskorišćeni godišnji odmor , koji ga je dopisom Su. 110/08 od 8. aprila 2008. godine obavestio da nema mesta usvajanju navedenog zahteva. Podnosilac je p rotiv navedenog dopisa Žalbenoj komisiji podneo žalbu , koja je rešenjem od 12. maja 2008. godine odbačena kao ned opuštena.

Nakon toga, podnosilac ustavne žalbe je 31. jula 2008. godine podneo tužbu protiv Republike Srbije, kojim je traženo da se tužena obaveže da mu isplati naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora u trajanju od 22 dana za 2007. godinu i 30 dana za 2008. godinu, kao i da mu uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje.

Prvi opštinski sud u Beogradu je osporenom presudom P. 6056/08 od 19. marta 2009. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev.

Odlučujući o žalbi podnosioca ustavne žalbe, Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž1. 3612/10 od 9. februara 2011. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno da je podnosiocu radni odnos kod tužene prestao 31. januara 2008. godine sporazumom - prihvatanjem ponude iz Akcionog plana za rešavanje socijalno-ekonomskog položaja, odnosno uz isplatu otpremnine u vezi sa Akcionim planom za rešavanje viška zaposlenih u cilju sprovođenja racionalizacije na bazi dobrovoljnosti u pravosudnim organima, pa kako se tužilac pre toga nije obraćao tuženoj sa zahtevom za korišćenje preostalog godišnjeg odmora za 2007. godinu i za korišćenje godišnjeg odmora za 2008. godine, na strani tužene nema krivice za nekorišćenje godišnjeg odmora, te tužiocu i ne pripada pravo na naknadu štete po tom osnovu , kako to pravilno zaključuje prvostepeni sud. S toga su neosnovani navodi žalbe da su se stekli uslovi za građanskopravnu odgovornost države, s obzirom na to da nema nezakonitog i nepravilnog rada organa države, kao osnova odgovornosti države za štetu u smislu člana 172 , a u vezi člana 154 . stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Na osnovu svega iznetog, zahtev tužioca za isplatu naknade štete za neiskorišćeni godišnji odmor, po oceni toga suda, nije osnovan.

Kao dokaz različitog postupanja podnosilac ustavne žalbe je dostavio presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 7458/10 od 13. januara 2011. godine, Gž1. 1795/12 od 11. aprila 2012. godine , Gž1. 2019/11 od 19. maja 2011. godine i Gž1. 4707/11 od 23. novembra 2011. godine . Ustavni sud je izvršio uvid u dostavljene presude i povodom njih utvrdio da su navedenim drugostepenim presudama potvrđene prvostepene presude kojima je, između ostalog, usvojen tužbeni zahtev tamo tužilaca za naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2007. i 2008. godinu . U navedenim predmetima radi se o licima kojima je radni odnos u Vrhovnom suda Srbije prestao 31. januara 2008. godine , prihv atanjem Akcionog programa za rešavanje viška zaposlenih u pravosudnim organima i koji pre prestanka radnog odnosa nisu iskoristili godišnji odmor za 2007. i 2008. godinu i nisu podneli zahteve za korišćenje godišnjeg odmora poslodavcu pre prestanka radnog odnosa.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu u ustavnoj žalbi ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.).

Zakonom o državnim službenicima („Službeni glasnik RS“, br. 79/05, 81/05, 83/05, 64/07, 67/07, 116/08 i 104/09 ) je propisano: da na prava i dužnosti državnih službenika koji nisu uređeni ovim ili posebnim zakonom ili drugim propisom primenjuju se opšti propisi o radu i poseban kolektivni ugovor za državne organe (član 4. stav 1.); da državni službenik ima pravo na odmore i odsustva prema opštim propisima o radu i posebnom kolektivnom ugovoru (član 14. stav 1 .).

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09 i 32/ 13) je propisano: da u zavisnosti od potrebe posla, poslodavac odlučuje o vremenu korišćenja godišnjeg odmora, uz pret hodnu konsultaciju zaposlenog, da rešenje o korišćenju godišnjeg odmora zaposlenom se dostavlja najkasnije 15 dana pre datuma određenog za početak korišćenja godišnjeg odmora, da ako poslodavac ne dostavi zaposlenom rešenje, smatra se da je zaposlenom uskratio pravo na godišnji odmor, da poslodavac može da izmeni vreme određeno za korišćenje godišnjeg odmora ako to zahtevaju potrebe posla, najkasnije pet radnih dana pre dana određenog za korišćenje godišnjeg odmora (član 75.); da ako krivicom poslodavca zaposleni ne koristi godišnji odmor, ima pravo na naknadu štete u visini prosečne zarade u prethodna tri meseca utvrđene opštim aktom i ugovorom o radu (član 76.).

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

5. Razmatrajući ustavnu žalbe sa aspekta povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da povreda navedenog ustavnog prava postoji u slučaju različitog postupanja sudova poslednje instance u suštinsk i identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji. U konkretnom slučaju , sud poslednje instance je Apelacioni sud u Beogradu. U tom smislu Sud je ispitao da li postoji suštinski identitet činjeničnih i pravnih pitanja koja su postavljena u drugostepenoj presud i osporenoj ustavnom žalbom i dostavljenim drugostepenim presudama .

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž1. 3612/10 od 9. februara 2011. godine potvrdio osporenu prvostepenu presudu kojom je odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2007. godinu i 2008. godinu . Radi se o licu kome je radni odnos u Vrhovnom sudu Srbije prestao 31. januara 2008. godine , prihvatanjem Akcionog programa za reševanje viška zaposlenih u pravosudnim organima , koji pre prestanka radnog odnosa nije iskoristio godišnji odmor za 2007. i 2008. godinu i koji nije podneo zahtev za korišćenje godišnjeg odmora poslodavcu pre prestanka radnog odnosa. Presudama Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 7458/10 od 13. januara 2011. godine, Gž1. 1795/12 od 11. aprila 2012. godine , Gž1. 2019/11 od 19. maja 2011. godine i Gž1. 4707/11 od 23. novembra 2011. godine, dostavljeni m uz ustavnu žalbu, potvrđene su prvostepene presude kojima je , između ostalog, usvojen tužbeni zahtev tužilaca za naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2007. i 2008. godinu . Takođe, radi se o licima kojim a je radni odnos u Vrhovnom sudu Srbije prestao 31. januara 2008. godine , prihvatanjem Akcionog programa za reš avanje viška zaposlenih u pravosudnim organima, koji pre prestanka radnog odnosa nisu iskoristili godišnji odmor za 2007. i 2008. godinu, niti su podneli zahteve za korišćenje godišnjeg odmora poslodavcu pre prestanka radnog odnosa.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sud u Beogradu u navedenim predmetima u kojima postoji suštinski identitet činjeničnih i pravnih pitanja donosio različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva i da je na taj način podnosioca ustavne žalbe, potvrđujući odbijajuću prvostepenu presudu, doveo u bitno različit položaj od onog a u kome su bili tužioci čiji su istovetni tužbeni zahtev i pravnosnažno usvojeni. Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3612/10 od 9. februara 2011. godine, a time i presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6056/08 od 19. marta 2009. godine, povređeno pravo podnosioca na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava , te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da, saglasno odredbi člana 32. stav 1. Ustava, kao i praksi Evropskog suda za ljudska prava, postoji obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da, između ostalog, argumentovano i dovoljno obrazlože svoje odluke. Ova obaveza ne može biti shvaćena tako da se u odluci moraju izneti svi detalji i dati odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene činjenične i pravne tvrdnje stranaka. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali sudovi moraju obrazložiti svoju odluku na taj način što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali (videti, između ostalih, presudu ESLjP u predmetu Ruiz Torija protiv Španije , od 9. decembra 1994. godine).

Ustavni sud ocenjuje da upravo u u konkretnom slučaju u kome je redovni sud odbio tužbeni zahtev podnosioca iz razloga što nije poštavo zakonom propisanu proceduru u ostvarivanju svojih prava iz radnog odnosa, nije se obratio poslodavcu sa zahtevom za korišćenje godišnjeg odmora pre prestanka radnog odnosa, postojao je i veći stepen obaveze redovnog suda da obrazloži svoju odluku u tom delu , a ta obaveza bi se ogledala u navođenju merodavnog propisa i konkretne odredbe takvog merodavnog propisa, koja nalaže obavezu zaposlenog da se obrati poslodavcu sa zahtevom za korišćenje godišnjeg odmora, a što redovni sud nije učinio.

Sa druge strane, iz odredbe člana 75. stav 1. Zakona o radu nesumnjivo proizlazi da odluku o vremenu korišćenja godišnjih odmora i rešenje o korišćenju godišnjih odmora donosi polodavac, nezavisno od zahteva zaposlenog za korišćenje godišnjeg odmora, što potvrđuje i sama zakonska terminologija „uz prethodnu konsultaciju zaposlenog“, što se nikako ne može smatrati kao zahtev koji zaposleni mora da uputi poslodavcu radi korišćenja godišnjeg odmora.

Polazeći od svega izloženog, a saglasno odredbi člana 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvoj io, te je utvrdio da je osporenim presudama Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6056/08 od 19. marta 2009. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3612/10 od 9. februara 2011. godine povređeno pravo podnosi ocu ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava , odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

7. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede navedenih ustavnih prava mogu otkloniti samo poništajem ospo rene drugostepene presude i određivanjem da Apelacioni sud u Beogradu ponovo odlučio o izjavljenoj žalbi podnosioca ustavne žalbe protiv osporene prvostepene presude , pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.

8. S obzirom na to da će zahtev za naknadu materijalne štete podnosioca ustavne žalbe biti predmet ponovnog razmatranja u žalbenom postupku pred redovnim sudom, Ustavni sud smatra da je odlučivanje o ustavnoj žalbi u delu kojim se ističe povreda prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava za sada preuranjen, zbog čega je ustavnu žalbu u tom delu odbacio, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava u sporu za naknadu štete zbog neiskorišćenog odmora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti