Povreda prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro devet godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra zbog prekomerne dužine postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Nataša Plavšić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalb i B. S . iz Bečeja , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republ ike Srbije, na sednici Veća održanoj 1. aprila 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. S . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju, kasnije pred Osnovnim sudom u Bečeju u predmetu P. 2/18 (prvobitno P. 7649/11), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. S . iz Bečeja je , 8. februara 2018. godine, preko punomoćnika N . K, advokata iz Bečeja, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2484/17 od 14. decembra 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na žalbu ili drugo pravno sredstvo zajemčenog članom 36. stav 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi da je parnični postupak u pravnosnažno i pretežno presuđenom delu trajao šest godina i četiri meseca, što je van svakog razumnog roka, čime je povređeno ustavno pravo podnosioca na pravično suđenje i u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava; da je drugostepeni sud prilikom donošenja osporene presude arbitrerno primenio merodavno procesno i materijalno pravo i nije savesno razmotrio žalbene razloge podnosioca, čime je povredio njegovo ustavno pravo na pravično suđenje i pravo na žalbu. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih ustavnih prava podnosioca, poništi presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2484/17 od 14. decembra 2017. godine u celosti ili samo u delu kojim se prvostepena presuda potvrđuje i naloži istom sudu da ponovo odluči o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv prvostepene presude i da podnosiocu dosudi naknadu nematerijalne štete zbog povrede navedenih ustavnih prava u iznosu od 2.000.000,00 dinara i troškove postupka pred Ustavnim sudom u iznosu od 45.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom opredeljenom u ustavnoj žalbi.

Podnosilac je 21. avgusta 2020. godine, preko istog punomoćnika, podneo dopunu ustavne žalbe kojom je proširio ustavnu žalbu i na pravnosnažno rešenje Višeg suda u Zrenjaninu Gž. 689/18 od 15. jula 2020. godine kojim je odlučeno o troškovima predmetnog parničnog postupka, i to „iz istih razloga zbog kojih je podneo ustavnu žalbu 8. februara 2018. godine i zbog odugovlačenja postupka “, sa predlogom da Ustavni sud poništi u celini rešenje Višeg suda u Zrenjaninu i prvostepeno rešenje Osnovnog suda u Bečeju P. 2/18 od 11. jula 2018. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u dokumentaciju priložen u uz ustavnu žalbu i spise predmeta Osnovnog suda u Bečeju P. 2/18, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporeni parnični postupak je započet 29. avgusta 2011. godine podnošenjem tužbe Osnovnom sudu u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju od strane tužilje S. G . iz Begeja protiv tuženog – ovde podnosioca ustavne žalbe, radi predaje ili isplate, koja je bila zavedena pod brojem P. 7649/11.

Do donošenja prvostepene presude 18. aprila 2016. godine Osnovni sud u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju, kasnije Osnovni sud u Bečeju, je zakazao 13 ročišta (22. februara, 14. maja i 24. oktobra 2012. godine, 26. marta i 10. oktobra 2013. godine, 12. maja, 3. septembra i 19. novembra 2014. godine, 15. aprila, 22. juna i 20. oktobra 2015. godine, 29. januara i 18. aprila 2016. godine) , od kojih ročište 19. novembra 2014. godine nije održano zbog štrajka advokata.

Tuženi je 17. oktobra 2011. godine dostavio odgovor na tužbu, na koji se tužilja izjasnila podneskom od 20. januara 2012. godine u kome je precizirala tužbeni zahtev.

Na ročištu od 22. februara 2012. godine prvostepeni sud je dozvolio predloženo preinačenje tužbe i ostavio rok punomoćniku tuženog da se o njemu izjasni.

Tuženi se 2. aprila 2012. godine izjasnio o preinačenom tužbenom zahtevu i dostavio protivtužbu.

Na ročištu 14. maja 2012. godine prvostepeni sud je odredio spajanje postupka po tužbi i po protivtužbi, radi zajedničkog rešavanja i zatražio priključenje spisa parničnog predmeta Opštinskog suda u Bečeju navedenog u protivtužbi radi uvida.

Prvostepeni sud je na ročištu 24. oktobra 2012. godine odredio finansijsko veštačenje putem veštaka Agencije „C.“ Bečej, vlasnik P. G , radi utvrđivanja dinarske protivvrednosti opredeljenih količina spornih poljoprivrednih proizvoda. Veštak je nalaz i mišljenje dostavio sudu 30. novembra 2012. godine, a tužilja je podneskom od 30. januara 2013. godine precizirala tužbeni zahtev.

Na ročištu 26. marta 2013. godine prvostepeni sud je saslušao veštak a i dozvolio preinačenje tužbe kao u podnesku od 30. januara 2013. godine.

Na ročištu 10. oktobra 2013. godine zbog promene postupajućeg sudije, postupak je ponovljen čitanjem svih zapisnika i podnesaka.

Rešenjem od 29. aprila 2015. godine, prvostepeni sud je, na predlog tuženog, odredio veštačenje na okolnosti iz protivtužbe putem veštaka poljoprivredne struke S. S, koji je dostavio nalaz i mišljenje 4. juna 2015. godine.

Do zaključenja glavne rasprave, prvostepeni sud je izveo dokaze saslušanjem veštaka S. S, saslušanjem jednog svedoka i saslušanjem tužilje i tuženog u svojstvu parničnih stranaka.

Presudom Osnovnog suda u Bečeju P. 7649/2011 od 18. aprila 2016. godine, ispravljenom rešenjem istog suda P. 7649/11 od 18. aprila 2016. godine, delimično je usvojen preinačeni tužbeni zahtev i obavezan tuženi-protivtužilac da tužilji-prot ivtuženoj na ime suvlasničkog udela zajedničke imovine isplati ukupan iznos od 1.738.229,25 dinara, i to: iznos od 162.500,00 dinara za 5.000kg krompira, iznos od 21.428,25 dinara za 750kg zobi, iznos od 665.775,00 dinara za 27.500kg krunjenog kukuruza, iznos od 358.050,00 dinara za 82.500kg šećerne repe, iznos od 430.476,00 dinara za 15.000kg industrijske paprike, iznos od 100.000,00 dinara kao dinarsku protivvrednost ¼ dela čardaka od metalne žice dužine 21m i širine 1,9m, sve u roku od 15 dana, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom od dana presuđe nja, pa do konačne isplate i odbio višak tužbenog zahteva preko dosuđenog iznosa , tj. deo zahteva za isplatu 200.000,00 dinara kao vrednost zlatnog nakita. Navedenom prvostepenom presudom je odbijen u celosti protivtužbeni zahtev kojim je traženo da sud utvrdi da troškovi proizvodnje, transporta i skladištenja poljoprivrednih proizvoda iz izreke presude Opštinskog suda u Bečeju P. 137/04 od 20. decembra 2015. godine čine bračnu sutekovinu parničnih stranaka, te da se obaveže tužilja-protivtužena da tuženom-protivtužiocu na ime tih troškova isplati iznos od 800.000,00 dinara, sa zateznom kamatom od dana podnošenja protivtužbe do isplate, kao i da se utvrdi da je delimično ništav m eđusobni sporazum stranaka od 13. jula 2010. godine u tač. 4. do 8. i da u tom delu ne proizvodi pravno dejstvo. Prvostepenom presudom obavezan je tuženi-protivtužilac da tužilji- protivtuženoj na ime troškova postupka isplati iznos od 391.100,00 dinara. Presuda je dostavljena punomoćniku podnosioca 21. decembra 2016. godine.

Protiv navedene prvostepene presude, tuženi-protivtužilac je izjavio žalbu 10. januara 2017. godine

Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 1152/17 od 6. aprila 2017. godine vratio spise prvostepenom sudu radi izviđaja o blagovremenosti žalbe tuženog-protivtužioca.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2484/17 od 14. decembra 2017. godine žalba tuženog-protivtužioca je delimično usvojena, a delimično odbijena, pa je presuda Osnovnog suda u Bečeju P. 7649/11 od 18. aprila 2016. godine potvrđena u pobijanom usvajajućem delu kojim je obavezan tuženi-protivtužilac da tužilji-protivtuženoj na ime suvlasničkog udela zajedničke imovine isplati naknadu za krompir, zob, krunjeni kukuruz, šećernu repu i industrijsku papriku, ko i u delu odluke o protivtužbenom zahtevu (stav prvi izreke presude ), a u delu kojim je tuženi-protivtužilac obavezan da tužilji-protivtuženoj isplati 100.000,00 dinara kao dinarsku protivvrednost ¼ dela čardaka od metalne žice dužine 21m i širine 1,9m, sa z ateznom kamatom od dana presuđenja do isplate, presuda je ukinuta i u tom delu i u delu odluke o troškovima pos tupka, predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje (stav dugi izreke).

U ponovnom prvostepenom postupku održano je jedno ročište, 20. juna 2018. godine, na kome su parnične stranke sklopile sudsko poravnanje P. 2/18 u pogledu isplate tužilji-protivtuženoj ¼ dela čardaka od metalne žice, koje je ispravljeno rešenjem prvostepenog suda P. 2/18 od 11. jula 2018. godine.

Osnovni sud u Bečeju je, rešenjem P. 2/18 od 11. jula 2018. godine , obavezao tuženog-protivtužioca da tužilji-protivtuženoj isplati troškove parničnog pos tupka u iznosu od 391.700,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 20. juna 2018. godine do isplate.

Protiv navedenog rešenja tuženi-protivtužilac je izjavio žalbu 31. jula 2018. godine.

Viši sud u Zrenjaninu je, osporenim rešenjem Gž. 689/18 od 15. jula 2020. godine, žalbu delimično usvojio, delimično odbio i rešenjem Osnovnog suda u Bečeju P. 2/18 od 11. jula 2018. godine preinačio tako što je dosuđeni iznos troškova postupka snizio sa iznosa od 391.700,00 dinara na iznos od 358.700,00 dinara, te odbio zahtev u delu kojim je tražena zakonska zatezna kamata na utvrđeni iznos troškova parničnog postupka počev od 20. juna 2018. godine do dana izvršnosti rešenja (stav prvi izreke) i odbio zahtev tuženog-protivtužioca za dosudom troškova žalbenog postupka (stav drugi izreke).

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Članom 10. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Služben i glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14) propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku. Odgovarajuća odredba bila je sadržana i u članu 10. stav 1. prethodnog Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 125/04 i 111/09).

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak započet podnošenjem tužbe, 29. avgusta 2011. godine, a da je okončan donošenjem rešenja Višeg suda u Zrenjaninu od 15. jula 2020. godine.

Parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, trajao je skoro punih devet godina, što prelazi standarde razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava i može ukazivati na to da je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno oceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se ovde radilo o složenijem sporu u kome je sud trebalo da odluči o tužbenom i protivtužbenom zahtevu, da je podnosilac imao opravdani interes da se postupak efikasno okonča, kao i da sam nije doprineo trajanju postupka.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je ocenio da su nadležni sudovi dali odlučujući doprinos prekoračenju prihvaćenih standarda razumnog trajanja sudskog postupka. Ovde se ima u vidu da činjenična i pravna pitanja na koja je sud trebalo da odgovori, kao ni sprovedeni dokazni postupak ne mogu opravdati prekoračenje navedenih standarda, da je prvostepeni sud održavao ročišta u relativno dugim rokovima ( dva ili tri ročišta godišnje), a pismeni otpravak prvostepene presude je dostavljen podnosiocu osam meseci nakon donošenja, da je postupak odlučivanja o troškovima trajao pune dve godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u osporenom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, koja će se isplatiti na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a pre svega dužinu postupka. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15), i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. U vezi sa navodima ustavne žalb e koji se odnose na to da su osporenim aktima povređena ustavn a prava podnosioca na pravično suđenje i na žalbu, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je konstatovao da podnosilac u ustavnoj žalb i u osnovi ponavlja navode koje je iznosio u toku parničnog postupka i u žalbi protiv prvostepene presude, o kojima se Apelacioni sud u Novom Sadu već izjasnio, dajući dovoljne, jasne i obrazložene razloge za done tu odluku, a koje obrazloženje Ustavni sud ne smatra arbitrernim, ni proizvoljnim, dok se tvrdnja o povredi ovog ustavnog prava rešenjem Višeg suda u Zrenjaninu kojim je odlučeno o troškovima postupka, izvodi iz tvrdnje o povredi istih ustavnih prava osporenom presudom. Stoga je Ustavni sud ocenio da se razlozi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno osnovani razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , već se ustavnom žalbom od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni parnični sud oceni zakonitost i pravilnost osporenih akata.

U vezi sa istaknutom povredom prava na žalbu iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da s obzirom na to da su ustavnom žalbom osporeni drugostepena presuda i rešenje, to je očigledno da je podnosilac imao pravo na žalbu, koje je u konkretnom slučaju i iskoristio, a navedeno ustavno pravo ne garantuje pravo na povoljan ishod postupka po pravnom sredstvu ukoliko za to nisu ispunjeni propisani uslovi.

Polazeći od svega napred navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti