Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u obligacionom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko deset godina. Glavni uzroci kašnjenja bili su pogrešno postupanje sudova, višestruko ukidanje presuda i neblagovremeno zakazivanje ročišta.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. V . iz Vranja , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. februara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba M. V . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 117/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. V . iz Vranja je , 10. marta 2012. godine , podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 117/10.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 78/11 od 14. decembra 2011. godine pravnosnažno odbijen kao neosnovan njegov tužbeni zahtev kojim je tražio da mu tuženi M.K. zbog neosnovanog obogaćenja isplati odgovarajući novčani iznos, te da “mu je povređeno ustavno pravo na jednakost iz razloga što je u tri pravnosnažne presude iz istog građanskopravnog odnosa utvrđeno da su fizička lica učesnici u tom odnosu“.

Imajući u vidu suštinu navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da se podnosilac u ovoj ustavnopravnoj stvari poziva i na povredu prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava, zbog postojanja različite sudske prakse u predmetima sa istom činjeničnom i pravnom situacijom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Vranju P. 117/10, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac M. V, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 16. oktobra 2001. godine Opštinskom sudu u Vranju tužbu protiv tuženog M.K, radi sticanja bez osnova. Predmet je zaveden pod brojem P. 1646/01.

Prvostepeni sud je u ovom predmetu zakazao ukupno 24 ročišta za glavnu raspravu (4. decembra 2001, 18. januara i 6. marta 2002, 11. marta, 28. marta, 9. aprila, 6. juna i 2. jula 2003, 20. septembra i 23. novembra 2005, 8. februara, 23. marta, 3. maja, 15. juna, 21. septembra, 19. oktobra i 6. decembra 2006, 22. januara, 22. marta, 17. maja, 14. juna i 10. septembra 2007, 29. aprila i 25. avgusta 2010. godine), od kojih je 14 održano. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 4. decembar 2001. godine nije održano, jer nisu bile ispunjene procesne pretpostavke za njegovo održavanje pošto tuženi nije bio uredno pozvan, ročišta zakazana za 11. mart 2003. i 19. oktobar 2006. godine nisu održana na predlog tuženog, ročište zakazano za 20. septembar 2005. godine nije održano na predlog tužioca, ročišta zakazana za 8. februar i 3. maj 2006. godine nisu održana radi pribavljanja određenih pismenih dokaza, ročište zakazano za 21. septembar 2006. godine nije održano iz nepoznatih razloga, ročišta zakazana za 6. decembar 2006. i 22. mart 2007. godine nisu održana zbog nedolaska tužioca, a ročište zakazano za 17. maj 2007. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Tužilac je na ročištu za glavnu raspravu održanom 6. marta 2002. godine predložio da se prekine ova parnica do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka koji se vodio pred Opštinskim sudom u Vranju u predmetu P. 1165/01. Prvostepeni sud je istog dana doneo rešenje P. 1646/01, kojim je prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari.

Tužilac je podneskom od 4. februara 2003. godine tražio od prvostepenog suda da nastavi s postupanjem u ovom predmetu. U nastavku postupka, Opštinski sud u Vranju je 2. jula 2003. godine doneo presudu P. 1646/01, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da na ime sticanja bez osnova isplati tužiocu odgovarajući novčani iznos. Prvostepena presuda je 24. septembra 2003. godine otpravljena parničnim strankama.

Okružni sud u Vranju je presudom Gž. 2869/03 od 25. decembra 2003. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu.

Odlučujući o reviziji tuženog i zahtevu za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca izjavljenim protiv presude Opštinskog suda u Vranju P. 1646/01 od 2. jula 2003. godine i presude Okružnog suda u Vranju Gž. 2869/03 od 25. decembra 2003. godine, Vrhovni sud Srbije je 18. novembra 2004. godine doneo rešenje Rev. 1786/04 Gzz. 71/04, kojim je ukinuo nižestepene presude i vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Vrhovni sud Srbije je 18. februara 2005. godine, preko Okružnog suda u Vranju , prosledio Opštinskom sudu u Vranju spise predmeta, sa pismenim otpravcima navedenog rešenja.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 262/05, a prvo ročište za glavnu raspravu je zakazano za 20. septembar 2005. godine. Opštinski sud u Vranju je 10. septembra 2007. godine doneo presudu P. 262/05, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca. Prvostepena presuda je 4. avgusta 2008. godine otpravljena parničnim strankama.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Vranju je 9. septembra 2009. godine doneo rešenje Gž. 1512/08, kojim je ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet Opštinskom sudu u Vranju na ponovni postupak i odlučivanje. Drugostepeni sud je 2. oktobra 2009. godine vratio prvostepenom sudu spise predmeta, sa otpravcima navedenog rešenja.

U ponovnom postupku, Osnovni sud u Vranju je preuzeo prvostepenu nadležnost za postupanje u ovom predmetu, a prvo ročište za glavnu raspravu je zakazano za 29. april 2010. godine. Predmet je zaveden pod brojem P. 117/10.

Osnovni sud u Vranju je 25. avgusta 2010. godine doneo presudu P. 117/10, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je sud na osnovu sprovedenog dokaznog postupka zaključio da je 4. aprila 1991. godine zaključen ugovor o kupovini poslovnog prostora između prodavca, preduzeća “A.“ iz Vranja, čiji su osnivači bili tužilac, koji je bio i direktor preduzeća i B.C, i kupca, preduzeća “M.“ iz Vranja, čiji je osnivač i direktor tuženi; da je preduzeće “M.“ iz Vranja u cilju ispunjenja ugovorom preuzete obaveze uzelo kredit od “J.“; da su nakon toga navedene stranke raskinule ugovor o kupoprodaji poslovnog prostora i da preduzeće “M.“ iz Vranja nije isplatilo sve dospele rate kredita, pa je taj iznos za njegov račun isplatilo preduzeće “A.“ iz Vranja; da je, polazeći od navedenog, sud ocenio da se sporni odnosi ne mogu tretirati kao odnosi između tužioca i tuženog, već kao odnosi između preduzeća “A .“ iz Vranja i preduzeća “M.“ iz Vranja, te stoga tužilac nema aktivnu legitimaciju za vođenje ovog spora, dok tuženi nema pasivnu legitimaciju za vođenje ovog spora.

Apelacioni sud u Nišu je 14. decembra 2011. godine doneo osporenu presudu Gž. 78/11, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, istaknuto: da je pravilan zaključak prvostepenog suda o nepostojanju aktivne i pasivne legitimacije stranaka u ovoj pravnoj stvari; da je odredbom člana 187a stav 2. Zakona o preduzećima predviđeno da preduzeća nastala podelom, spajanjem sa drugim preduzećima ili pripajanjem drugom preduzeću, solidarno odgovaraju za obaveze preduzeća koja su prestala da postoje, te da preduzeće prema odredbi člana 188. Zakona o preduzećima , može prestati usled likvidacije ili stečaja, kao i usled statusnih promena podelom preduzeća na dva ili više preduzeća ili pripajanjem drugom preduzeću; da u slučaju prestanka preduzeća usled podele, imovina preduzeća koje prestaje se deli na novoosnovana preduzeća nastala takvom podelom, pa se zato takva imovina i ne vraća osnivačima podeljenog preduzeća; da su u konkretnom slučaju, nakon prestanka preduzeća “A .“ iz Vranja, osnovana dva nova preduzeća i da tužilac po nalogu suda nije dostavio deobni bilans iz koga bi se utvrdilo na koji način je izvršena podela imovine preduzeća; da kako novoosnovana preduzeća preuzimaju prava i obaveze ranijeg preduzeća, to znači da je u konkretnom slučaju novoosnovano preduzeće čiji je vlasnik tužilac aktivno legitimisano u ovoj pravnoj stvari, a ne tužilac kao fizičko lice.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se j emči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničnom postupku, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja (član 337. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao na predmetni parnični postupak od 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja i da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.); da je prvostepeni sud dužan da odmah po prijemu rešenja drugostepenog suda zakaže ročište za glavnu raspravu u roku do 30 dana od dana prijema rešenja drugostepenog suda (član 384. stav 1.); da ako u čl. 394 – 410. ovog zakona nije što drugo određeno, u postupku povodom revizije shodno će se primenjivati odredbe ovog zakona o žalbi protiv presude iz člana 342, 356. st. 2. i 3, čl. 357, 358. i 363, člana 366. st. 2. i 3, člana 367. stav 2, čl. 368, 373, 378. i čl. 381 - 384 ovog zakona (član 411.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 16. oktobra 2001. godine, podnošenjem tužbe podnosioca Opštinskom sudu u Vranju i da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 78/11 od 14. decembra 2011. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period, od podnošenja tužbe pa do okončanja postupka.

U tom kontekstu, Ustavni sud je zaključio da je ovaj obligacioni spor trajao više od deset godina, što bi moglo ukazati na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Razmatrajući kriterijume za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je zaključio da je u ovom predmetu bilo određenih složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su se odrazila na dužinu trajanja parnice. Naime, prvostepeni sud je, odlučujući o osnovanosti tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe, trebalo da utvrdi da li su u ugovornom odnosu bile parnične stranke ili preduzeća čiji su oni osnivači, te da ispita da li je imovina preduzeća “A.“ iz Vranja po njegovom prestanku prešla na podnosioca ustavne žalbe kao osnivača ili na novoosnovana preduzeća, u smislu odredaba Zakona o preduzećima. Ipak, Ustavni sud smatra da neophodnost izvođenja većeg broja dokaza radi utvrđenja aktivne i pasivne legitimacije parničnih stranaka, ne predstavlja opravdani razlog za toliko dugo trajanje ovog parničnog postupka.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je on u određenoj meri doprineo dužem trajanju parničnog postupka. U tom kontekstu, Ustavni sud je primetio da su tri ročišta za glavnu raspravu u ovom predmetu odložena iz razloga koji se mogu pripisati u krivicu podnosiocu ustavne žalbe i da je ova parnica na predlog podnosioca bila u prekidu nepunih godinu dana.

Ustavni sud je našao da je podnosilac ustavne žalbe imao nesumnjivi interes da se efikasno okonča ovaj parnični postupak radi sticanja bez osnova.

Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje sudova prvenstveno dovelo do nerazumno dugog trajanja predmetnog parničnog postupka. Odgovornost Opštinskog suda u Vranju za prekomerno dugo trajanje ovog obligacionog spora se najpre ogleda u tome što je u ovoj pravnoj stvari odloženo sedam ročišta za glavnu raspravu iz razloga koji se ne mogu pripisati u krivicu podnosiocu ustavne žalbe. Neuredno pozivanje parničnih stranaka, nepribavljanje pismenih dokaza, sprečenost postupajućeg sudije i dr, po oceni Ustavnog suda, ne predstavljaju objektivne razloge koji bi opravdali prolongiranje ovog postupka i direktno se mogu pripisati u odgovornost prvostepenom sudu. Ustavni sud dalje konstatuje da odgovornost Opštinskog suda u Vranju za dugo trajanje parničnog postupka leži i u činjenici da su dve prvostepene presude u ovoj pravnoj stvari bile ukinute, što je imalo za posledicu vraćanje predmeta prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Zauzimanje pogrešnog pravnog stanovišta u ovom predmetu i nepostupanje Opštinskog suda u Vranju po nalozima revizijskog suda, po oceni Ustavnog suda, predstavljaju odlučne razloge za prekomernu dužinu trajanja parničnog postupka koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu i stav Evropskog suda za ljudska prava po kome činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljni nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu u slučaju „Pavlyulynets protiv Ukrajine “, od 6. septembra 2005. godine). Pored toga, Opštinski sud u Vranju je prekoračio rok za izradu pismenog otpravka presuda P. 1646/01 i P. 262/05 koje su donete 2. jula 2003. i 10. septembra 2007. godine, a koje su otpravljene parničnim strankama tek 24. septembra 2003. i 4. avgusta 2008. godine, uzimajući u obzir odredbe čl ana 337. st av 1. Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine i čl ana 341. st av 1. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine. S tim u vezi, Ustavni sud je zaključio da postoji doprinos Vrhovnog suda Srbije za neopravdano dugo trajanje predmetnog parničnog postupka, jer je vratio spise predmeta prvostepenom sudu, preko drugostepenog suda, tek nakon tri meseca od dana donošenja rešenja Rev. 1786/04 Gzz. 71/04. Ustavni sud nalazi da se odgovornost Opštinskog suda u Vranju i Osnovnog suda u Vranju za prekomernu dužinu trajanja ovog obligacionog spora ogleda i u činjenici da su navedeni sudovi tek nakon sedam meseci od dana prijema rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 1786/04 Gzz. 71/04 od 18. novembra 2004. godine, odnosno četiri meseca od dana prijema rešenja Okružnog suda u Vranju Gž. 1512/08 od 9. septembra 2009. godine zakazali prvo ročište u ponovnom postupku, iako su, prema odredbama člana 384. stav 1. i člana 411. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, bili dužni da to učine u roku do 30 dana od dana prijema navedenih rešenja.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u prvom delu izreke.

Budući da podnosilac ustavne žalbe nije podneo zahtev za naknadu nematerijalne štete, Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, našao da je usvajanje ustavne žalbe, samo po sebi, dovoljno kako bi se postiglo pravično zadovoljenje podnosioca zbog povrede njegovog prava na suđenje u razumnom roku.

6. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kome se podnosilac poziva na povredu prava na jednaku zaštitu prava u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da su ustavnopravno neargumentovani navodi podnosioca ustavne žalbe da je u konkretnom slučaju povređeno njegovo pravo zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava, te da su ti navodi zapravo posledica pogrešne percepcije podnosioca o postojanju pravnog identiteta u predmetu povodom koga je podneta ustavna žalba i predmetu u kome je doneta presuda Okružnog suda u Vranju Gž. 661/2000 od 25. aprila 2000. godine. Naime, ne radi se o istoj pravnoj situaciji, jer je u predmetnom parničnom postupku postupao Vrhovni sud Srbije, te je u skladu sa pravnim stavom tog suda odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, za razliku od druge parnice koja je okončana pred Okružnim sudom u Vranju.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u delu u kome je istaknuta povreda prava na jednaku zaštitu prava, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, te je odlučio kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.