Odbijanje ustavne žalbe protiv odluke Vrhovnog suda o odgovornosti investitora

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije. Utvrđeno je da Vrhovni sud nije proizvoljno primenio materijalno pravo kada je oslobodio investitora obaveze vraćanja novca kupcu stana nakon raskida ugovora o kupoprodaji.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Stanka Milanović, mr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Nevenke Došenović iz Kule, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 30. aprila 2009. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Nevenke Došenović izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1392/07 od 3. oktobra 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nevenka Došenović iz Kule, preko punomoćnika Predraga Savića, advokata iz Beograda, podnela je Ustavnom sudu 31. decembra 2007. godine blagovremenu i dopuštenu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1392/07 od 3. oktobra 2007. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava.
U ustavnoj žalbi se navodi da je osporenom presudom usvojena revizija drugotuženog, DOO ''Holtech-gradnja'' iz Novog Sada, i preinačena prvostepena i drugostepena presuda na taj način što je tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe u odnosu na drugotuženog odbijen kao neosnovan. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je Vrhovni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je ''izolovanom'' primenom odredbe člana 997. Zakona o obligacionim odnosima utvrdio da se investitor (drugotuženi) nije obavezao prema kupcu stana (podnosiocu ustavne žalbe), iako je ugovor o kupoprodaji stana, koji je predmet ovog parničnog postupka, potpisao i drugotuženi kao investitor. Na taj način nadležni sud je pružio pravnu zaštitu nezakonitom i nemoralnom ponašanju investitora. Vrhovni sud je, prema mišljenju podnosioca ustavne žalbe, morao da ceni pravni položaj drugotuženog u smislu odredaba Zakona o izgradnji objekta i Zakona o planiranju i izgradnji, jer je upravo drugotuženi garantovao izvršenje predmetnog ugovora. Podnosilac ustavne žalbe dalje navodi da je ''revizijski sud doneo pravosnažnu i konačnu presudu'', bez održavanja rasprave, a protiv koje odluke podnosilac nije imao pravo na delotvorni pravni lek, čime mu je povređeno njegovo pravo na pravično suđenje i pravo na pravno sredstvo. Primenom samo odredaba Zakona o obligacionim odnosima povređeno je i pravo podnosioca ustavne žalbe na mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona. Predlaže se da Ustavni sud donese odluku kojom se ustavna žalba usvaja, utvrđuje da su osporenim pojedinačnim aktom povređena navedena prava zajemčena Ustavom, a osporeni akt poništava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P 245/05 i dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:
Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P 245/05 od 19. maja 2006. godine usvojen je u celini tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe podnet radi raskida ugovora i isplate. Ovom presudom raskinut je ugovor o prodaji stana zaključen 22. novembra 2001. godine, kao i aneks ugovora od 16. maja 2002. godine, između tuženog prvog reda DOO ''Kibitz-fenster'' iz Novog Sada, kao prodavca i podnosioca ustavne žalbe, kao kupca, a čiji je investitor tuženi drugog reda DOO ''Holtech-gradnja'' iz Novog Sada, koji je dao saglasnost na ovaj ugovor i aneks ugovora. Stavom III izreke presude obavezani su tuženi prvog i drugog reda da podnosiocu ustavne žalbe isplate iznos od 14.500 eura u dinarskoj protivvrednosti po kursu na dan isplate sa domicilnom kamatom koju isplaćuje Evropska centralna banka počev od 23. decembra 2001. godine pa do isplate, za stan koji je predmet ugovora o prodaji. U stavu IV izreke obavezani su tuženi prvog i drugog reda da podnosiocu ustavne žalbe isplate iznos od 6.000 eura na ime kašnjenja u izgradnji, shodno članu 5. stav 2. aneksa ugovora, sa domicilnom kamatom koju isplaćuje Evropska centralna banka, počev od 17. januara 2005. godine pa do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po kursu na dan isplate, kao i da joj isplate troškove parničnog postupka.
Presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž 4507/06 od 7. februara 2007. godine žalba tuženog drugog reda je delimično usvojena, pa je navedena presuda Opštinskog suda u Novom Sadu preinačena u odnosu na tuženog drugog reda u delu u kome je odlučeno o isplati ugovorne kazne, tako što je odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe da joj tuženi drugog reda isplati novčani iznos na ime kašnjenja u izgradnji, shodno članu 5. stav 2. aneksa ugovora, dok je u preostalom delu žalba odbijena i prvostepena presuda potvrđena.
Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 1392/07 usvojena je revizija drugotuženog i preinačene su navedene presude na taj način što je tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe u odnosu na drugotuženog (podnosioca revizije) odbijen u celini.
U obrazloženju osporene presude se navodi da u postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9) Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, ali da je na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenjeno materijalno pravo. Naime, po oceni Vrhovnog suda, u ovoj pravnoj stvari je došlo do raskida ugovora o kupoprodaji stana u izgradnji zbog neizvršenja u smislu člana 124. Zakona o obigacionim odnosima, te je prvotuženi ispravno obavezan da podnosiocu ustavne žalbe, kao kupcu, vrati deo ugovorene cene koji predstavlja utuženi iznos. Međutim, iz sadržine ugovora proizlazi da drugotuženi nije od podnosioca ustavne žalbe primio bilo kakvu sumu novca u vezi realizacije ovog pravnog posla, niti se obavezao da joj novac koji je dala prodavcu, u slučaju raskida ugovora, vrati. Kako je drugotuženi svojim potpisom na ugovoru prihvatio samo obaveze koje se odnose na njega kao investitora, Vrhovni sud je zaključio da se u konkretnom slučaju ne radi o ugovoru o jemstvu iz člana 997. Zakona o obigacionim odnosima, jer nema akcesornosti koja je osnovna karakteristika jemstva, odnosno drugotuženi nije preuzeo ni solidarnu, ni supsidijarnu obavezu da sa prvotuženim, ukoliko dođe do raskida ugovora, vrati podnosiocu ustavne žalbe ono što je primio prodavac na ime dela kupoprodajne cene.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbom člana 36. stav 2. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.
Odredbama člana 58. Ustava utvrđuje se: da se jemči pravo na mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).
Odredbama člana 20. Ustava utvrđeno je: da ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava (stav 1.); da se dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati (stav 2.); da su pri ograničavanju ljudskih i manjinskih prava, svi državni organi, a naročito sudovi, dužni da vode računa o suštini prava koje se ograničava, važnosti svrhe ograničenja, prirodi i obimu ograničenja, odnosu ograničenja sa svrhom ograničenja i o tome da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava (stav 3.).
Odredbama Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', broj 125/04), (u daljem tekstu: ZPP) propisano je: da revizijski sud o reviziji odlučuje bez rasprave (član 403.); da ako revizijski sud utvrdi da je materijalno pravo pogrešno primenjeno, presudom će usvojiti reviziju i preinačiti pobijanu presudu (član 407. stav 1.).
Zakonom o obligacionim odnosima (''Službeni list SFRJ'', br. 29/78, 39/85, 2/89, 45/89 i 57/89 i ''Službeni list SRJ'', broj 31/93) propisano je: da se ugovorom o prodaji obavezuje prodavac da prenese na kupca pravo svojine na prodatu stvar i da mu je u tu svrhu preda, a kupac se obavezuje da plati cenu u novcu i preuzme stvar (član 454. stav 1.); da u dvostranim ugovorima, kad jedna strana ne ispuni svoju obavezu, druga strana može, ako nije što drugo određeno, zahtevati ispunjenje obaveza ili, pod uslovima predviđenim u idućim članovima, raskinuti ugovor prostom izjavom, ako raskid ugovora ne nastupa po samom zakonu, a u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete (član 124.); da su raskidom ugovora obe strane oslobođene svojih obaveza, izuzev obaveze na naknadu eventualne štete, a ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala (član 132. st. 1. i 2.); da se ugovorom o jemstvu jemac obavezuje prema poveriocu da će ispuniti punovažnu i dospelu obavezu dužnika, ako to ovaj ne učini (član 997.).
Prema odredbi člana 2. tačka 30) Zakona o planiranju i izgradnji (''Službeni glsnik RS'', br. 47/03 i 34/06) ''investitor'' je lice za čije se potrebe gradi objekat, odnosno koje finansira izgradnju objekta i na čije ime se izdaje odobrenje za izgradnju.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustava, na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje, Ustavni sud je zaključio:
O reviziji podnosioca ustavne žalbe odlučivao je Ustavom i zakonom ustanovljeni organ sudske vlasti - Vrhovni sud Srbije, koji je sproveo postupak na način propisan odredbama Zakona o parničnom postupku. Ovim zakonom uređeno je, pored ostalog, kada i protiv kojih odluka se može podneti revizija, kao i način odlučivanja revizijskog suda o izjavljenom pravnom sredstvu. Imajući u vidu da je Vrhovni sud Srbije utvrdio da je tokom prvostepenog parničnog postupka činjenično stanje potpuno utvrđeno, ali da su prvostepeni i drugostepeni sud pogrešno primenili materijalno pravo, taj sud je, polazeći od ovlašćenja sadržanog u odredbi člana 407. stav 1. ZPP, osporenom presudom usvojio reviziju i preinačio prvostepenu i drugostepenu presudu. Ustavni sud je ocenio da osporena revizijska presuda nije zasnovana na proizvoljnom tumačenju ili neprihvatljivoj primeni merodavnog materijalnog prava. Kako revizijski sud odlučuje o reviziji bez rasprave (član 403. ZPP), to podnosiocu ustavne žalbe nije moglo biti omogućeno raspravljanje u postupku povodom ovog vanrednog pravnog sredstva. Međutim, Ustavni sud smatra da time nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe da se o njegovom pravu javno raspravi pred sudom, jer se prilikom razmatranja eventualne povrede ovog prava mora imati u vidu parnični postupak u celini. Načelo raspravljanja u suštini znači postojanje mogućnosti za svaku stranku u sudskom postupku da iznosi činjenice i tvrdnje koje mogu biti od uticaja na odlučivanje, da predlaže dokaze radi utvrđivanja tih činjenica i da pobija tačnost navoda druge stranke u postupku sa kojima se ne slaže. Podnosiocu ustavne žalbe je u prvostepenom parničnom postupku bilo omogućeno da javno raspravlja, a u postupku po žalbi i reviziji data mogućnost da se izjasni o navodima, odnosno da osporava navode drugotuženog iz žalbe i revizije, koje su punomoćniku podnosioca ustavne žalbe dostavljene na odgovor. U postupku po reviziji nisu izvođeni dokazi, već je Vrhovni sud Srbije osporenu presudu zasnovao na neizmenjenom činjeničnom stanju utvrđenom u dokaznom postupku pred prvostepenim sudom. Iz iznetih razloga, Ustavni sud ocenjuje da osporenom presudom nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.
U pogledu tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da joj je osporenom presudom revizijskog suda, koja je pravosnažna i konačna, povređeno pravo na delotvoran pravni lek, Ustavni sud smatra da je navedena tvrdnja neosnovana. Naime, pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava podrazumeva pravo svakog lica da odluku suda kojom je odlučeno o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu tog lica preispita viši sud. S obzirom na to da je osporenu revizijsku presudu doneo Vrhovni sud Srbije, kao najviši sud u državi, Zakonom o parničnom postupku nije predviđena mogućnost izjavljivanja žalbe ili drugog pravnog sredstva protiv ove odluke, bez obzira na to što su revizijskom presudom preinačene prvostepena i drugostepena presuda. Po oceni Ustavnog suda, navedeno ograničenje prava na žalbu saglasno je odredbama člana 20. Ustava, jer se njime ne zadire u suštinu prava zajemčenog članom 36. stav 2. Ustava. Suština prava na žalbu ili drugo pravno sredstvo je u tome da odluku suda preispita viši sud, kao stručniji i kompetentniji. Kako se stručnost i kompetentnost sudija najvišeg suda u državi predpostavlja, to sama priroda prava na žalbu ne ostavlja mogućnost podnošenja žalbe protiv revizijske presude Vrhovnog suda Srbije.
Razmatrajući navode iz ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 58. Ustava, koja utvrđuje pravo na mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, Sud zaključuje da podnosilac ustavne žalbe nije stekla pravo svojine na stanu u izgradnji, već je u parničnom postupku odlučivano o raskidu ugovora o kupoprodaji stana koji je tek trebalo izgraditi. Kako je predmet parnice bio obigacionopravni odnos između parničnih stranaka, a ne imovinski spor, osporena presuda doneta je primenom odredaba Zakona o obligacionim odnosima. Ustavni sud naglašava da se zaštita prava na mirno uživanje imovine obezbeđuje na taj način da se spreče organi državne vlasti u ograničavanju ili oduzimanju navedenog prava, osim ako je to ograničenje zasnovano na zakonu. U konkretnom slučaju ne radi se o ograničenju bilo kakvog imovinskog prava stranke, pa je osporena presuda Vrhovnog suda utemeljena na merodavnim odredbama Zakona o obligacionim odnosima, jer odredbe Zakona o planiranju i izgradnji ne uređuju pitanja koja se odnose na zaključenje i raskid ugovora o kupoprodaji stana u izgradnji i jemstva investitora da ispuni obaveze prodavca iz takvog ugovora. Stoga je Ustavni sud ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo garantovano odredbama člana 58. Ustava.

6. Na osnovu izloženog, u skladu sa odredbom člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), odlučeno je kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Bosa Nenadić

Odbijanje ustavne žalbe protiv odluke Vrhovnog suda o odgovornosti investitora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti