Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u imovinskopravnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda u imovinskom sporu. Sud je ocenio da podnosioci ponavljaju navode iz redovnog pravnog leka, osporavajući utvrđeno činjenično stanje i ocenu dokaza, što ne spada u nadležnost Ustavnog suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-17/2011
05.05.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Jožefa Sotera i Danice Soter, oboje iz Subotice, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 5. maja 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Jožefa Sotera i Danice Soter izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Subotici P. 525/07 od 27. maja 2009. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4593/10 od 21. oktobra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jožef Soter i Danica Soter, oboje iz Subotice su 30. decembra 2010. godine, preko punomoćnika Miodrga Batinića, advokata iz Subotice, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Subotici P. 525/07 od 27. maja 2009. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4593/10 od 21. oktobra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, čl. 36. i 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi da je u suštini predmet tužbe bio ''zahtev za upis nevlasnika u zemljišne knjige i za priznavanje statusa pravnih prethodnika licima koja nikada nisu bili vlasnici nekretnine'', da je sud doneo presudu na osnovu ''očigledno neosnovanih činjenica'' i da nije imao u vidu da su podnosioci postali vlasnici garaže koja je sagrađena na predmetnoj parceli na osnovu rešenja o odobrenju za izgradnju i upotrebu objekta Opštine Subotica-Odelenja za građevinarstvo II-02-351-56/05 od 17. februara 2005. godine i rešenja Opštinskog suda u Subotici Dn. br. 9071/08 od 29. decembra 2008. godine. Navodi se da je tužilac zaključivao ugovore sa nevlasnicima, te da opština Subotica, a ni tužilac nisu prikazali ni jedan dokaz koji bi predstavljao osnov za upis prava svojine (korišćenje i raspolaganje) u korist opštine Subotica, pa sudovi svoje odluke ''sasvim očigledno nisu zasnivali na dokazima''.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, saglasno odredbi člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i priloženih dokaza, Ustavni sud je utvrdio da se pred Opštinskim sudom u Subotici vodio parnični postupak po tužbi tužioca Marjana Banjca protiv tuženih Grada Subotice, Republike Srbije, Darka Babića, Mihaia Pasku, Jožefa Sotera i Danice Soter, radi utvrđenja prava svojine na stanu.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Subotici P. 525/07 od 27. maja 2009. godine, u stavu prvom izreke, utvrđeno je da je tužilac Marjan Banjac vlasnik stana broj tri, u dvorišnom delu zgrade u Zlatarićevoj ulici broj 22 u Subotici, petosoban, sa bližim oznakama kao u izreci rešenja, i stana broj dva, na istoj adresi, dvosobnog, sa bližim oznakama kao u izreci presude, i tuženi, ovde podnosioci ustavne žalbe, vlasnici stana broj jedan u prizemlju, trosoban u uličnom delu zgrade u Zlatarićevoj ulici broj 22 sagrađene na katastarskoj parceli broj 6979, upisanoj u zemljišnoknjižnom ulošku br. 5267 KO Donji Grad na osnovu Plana posebnih delova zgrade i Potvrde Opštine Subotica Odelenja za imovinsko pravne poslove i pravnu pomoć III-03-350-05/2003 od 20. februara 2003. godine, a u stavu drugom izreke obavezani su tuženi Grad Subotica, Republika Srbija, Darko Babić, Mihai Pasku, Jožef Soter i Danica Soter da trpe da se bez ikakvog njihovog daljeg pitanja ili odobrenja po pravnosnažnosti presude u zemljišnim knjigama upiše pravo svojine na stanu broj dva i stanu broj tri, u dvorišnom delu zgrade sagrađene na parceli 6979 u korist Banjac Marjana i na stanu broj jedan u prizemlju u uličnom delu zgrade u korist Jožefa Sotera i Danice Soter, sve upisane u zemljišnoknjižnom ulošku broj 5267 KO Donji Grad, dok su trećim stavom izreke obavezani tuženi, ovde podnosioci ustavne žalbe, da tužiocu nadoknade troškove parničnog postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4593/10 od 21. oktobra 2010. godine odbijena je žalba tuženih, ovde podnosilaca ustavne žalbe, i potvrđena prvostepena presuda. U obrazloženju ove presude navedeno je da je predmet spora u konkretnom slučaju bilo utvrđivanje prava vlasništva i deoba zajedničke imovine, da je prema utvrđenom činjeničnom stanju, u zemljišnim knjigama kao zemljišnoknjižno telo upisana kuća u Zlatarićevoj 22 u Subotici, u društvenoj svojini, a u kojoj su tužilac i tuženi petog i šestog reda, ovde podnosioci ustavne žalbe, u posedu stanova, koje su u svojinu stekli zakonom dozvoljenim pravnim poslovima, pri čemu se na osnovu same činjenice korišćenja realnih delova nepokretnosti može zaključiti da je faktička deoba nekretnine prećutno i izvršena, da su oni u svojinu stekli tačno opredeljene delove predmetne nekretnine, a ne suvlasničke delove, da su neosnovani navodi žalbe da je tužilac ugovore zaključivao sa nevlasnicima, obzirom da je prvostepeni sud na pravilan i potpun način utvrdio vlasništvo tužioca na spornoj nepokretnosti, da je tužilac dokazao svoje pravo vlasništva, a da mu pravni prethodnici ne osporavaju pravo svojine.

4. Podnosioci ustavne žalbe smatraju da su osporenim sudskim presudama povređene odredbe člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava jemči se svakome pravo da nezavistan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog pokretanja postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Odredbama člana 58. Ustava je utvrđeno: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).

5. Ustavni sud je ocenio da iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da podnosioci ustavne žalbe, nezadovoljni ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, ponavljaju navode iznete u žalbi na prvostepenu presudu, koji su bili predmet razmatranja drugostepenog suda, i u suštini osporavaju zakonitost navedenih sudskih presuda, ukazujući, pre svega, na pogrešno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu dokaza.

Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da utvrđuje postojanje povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, a ne da kao instancioni sud ispituje zakonitost pojedinačnih akata donetih u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe. Stoga se i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima, kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine određenog prava ili slobode, ukazuje na njegovu povredu odnosno uskraćivanje. Ustavni sud je utvrdio da se navodi ustavne žalbe ne zasnivaju na ustavnopravnim razlozima, već podnosioci ustavne žalbe pred Ustavnim sudom osporavaju pravnosnažno utvrđeno činjenično stanje i ocenu izvedenih dokaza na kojima se zasnivaju osporene presude, očekujući od Ustavnog suda da još jednom preispita njihovu zakonitost.

Ustavni sud je zaključio da su parnični sudovi u obrazloženju osporenih presuda naveli detaljne razloge za svoju odluku i zauzet stav zbog čega je osnovan zahtev za utvrđenje prava svojine na stanu broj dva i stanu broj tri, pri čemu nije odlučivano o svojinskim ovlašćenjima na garaži, čiji su vlasnici podnosioci ustavne žalbe. Stoga je Ustavni sud ocenio da razlozi navedeni u ustavnoj žalbi ne daju dovoljno osnova za sumnju da su osporene presude donete proizvoljnom primenom materijalnog prava, te da je njima povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud konstatuje da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u imovinu pojedinca, u konkretnom slučaju, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da nisu prihvatljivi navodi podnosioca o tome da im je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje, ne postoje ni ustavnopravi razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnosiocima povređeno pravo na imovinu.

Takođe, Ustavni sud konstatuje da podnosioci ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava nisu potkrepili dostavljanjem dokaza o različitom postupanju sudova u istim činjeničnim i pravnim situacijama, što je osnovna pretpostavka da se navod o povredi tog prava učini ustavnopravno utemeljenim.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje po podnetoj ustavnoj žalbi.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u imovinskopravnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti