Rešenje Ustavnog suda o pokretanju postupka za ocenu ustavnosti odredaba Zakona

Kratak pregled

Ustavni sud je pokrenuo postupak za ocenu ustavnosti odredaba člana 103. stav 1. i čl. 105. i 106. Zakona o planiranju i izgradnji, koje regulišu konverziju prava korišćenja u pravo svojine uz naknadu za privatizovana preduzeća.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-17/2015
26.05.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi O . K . iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba O. K . i utvrđuje da je u stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 12/2010 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na imovinu, zajemčeno odredbom člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenih u stečajnom postupku iz tačke 1, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba O. K . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 12/2010.

4. Odbacuje se ustavna žalba O. K . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnim postupcima koji su vođeni pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetima I. 819/2002 i I. 824/2002.

O b r a z l o ž e nj e

1. O. K . iz Leskovca izjavila je Ustavnom sudu, 18. marta 2014. godine, preko punomoćnika T . S, advokata iz Leskovca, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajamčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, u izvršnim postupcima vođenim najpre pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetima I. 819/2002 i I. 824/2002, a zatim u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 12/2010. Predmet je u Ustavnom sudu bio zaveden pod brojem Už-2945/2014.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da kako poslodavac Društveno preduzeće „S.“ Leskovac, nije dobrovoljno izmirio potraživanja prema podnositeljki ustavne žalbe, koja su utvrđena pravnosnažnim i izvršnim presudama, ona je pokrenula dva izvršna postupka pred Opštinskim sudom u Leskovcu (predmeti I. 819/2002 i I. 824/2002); da u tim postupcima izvršenja nisu sprovedena, a u međuvremenu je otvoren postupak stečaja nad izvršnim dužnikom; da postupak stečaja nije okončan, te kako se radi o društvenom preduzeću za čije dugove odgovara država, podnositeljka predlaže da joj Sud dosudi ukupan iznos od 290.480,11 dinara na ime naknade materijalne štete, kao i da joj dosudi naknadu nematerijalne štete zbog dugog trajanja izvršnih postupaka i stečajnog postupka, kao i advokatske troškova. Formiran je predmet pod brojem Už-2495/2014.

Nakon početka primene odredaba člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), kojima je za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji još uvek nije okončan predviđeno posebno, novo pravno sredstvo, prema kome o učinjenoj povredi prava, pre Ustavnog suda, odlučuje nadležni redovni sud, Ustavni sud je ustavnu žalbu ustupio na nadležnost redovnom sudu.

Rešenjem Privrednog apelacionog suda R4. St. 760/14 od 24. decembra 2014. godine spisi predmeta Už-2495/2014 vraćeni su Ustavnom sudu, s obzirom na to da je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom okončan. Predmet je, nakon vraćanja spisa Ustavnom sudu, dobio broj Už-17/2015, pa je, primenom odredaba člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), spojen sa ranijim predmetom Už-4495/2014).

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu ustavne žalbe, dokaza dostavljenih uz ustavnu žalbu i dopisa Privrednog suda u Leskovcu (u daljem tekstu: Privredni sud) II Su. 15/2016-16-1 od 31. marta 2016. godine i dopisa Osnovnog suda u Leskovcu VIII Su. 205/2016 od 1. aprila 2016. godine, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Podnositeljka ustavne žalbe je podnela 18. aprila 2002. godine u svojstvu izvršnog poverioca, Opštinskom sudu u Leskovcu (u daljem tekstu: Opštinski sud) predlog za izvršenje na osnovu izvršne isprave - presude istog suda P. 1293/01. Opštinski sud je doneo rešenje I. 819/2002 od 19. aprila 2002. godine, kojim je dozvolio predloženo izvršenje protiv DP „S.“, Leskovac. Sud je 23. septembra 2003. godine doneo rešenje o obustavi postupka. Predmet je arhiviran 1. decembra 2003. godine.

Podnositeljka ustavne žalbe je podnela18. aprila 2002. godine u svojstvu izvršnog poverioca, Opštinskom sudu predlog za izvršenje na osnovu izvršne isprave - presude istog suda P. 3652/98. Opštinski sud je doneo rešenje I. 824/2002 od 17. juna 2002. godine, kojim je dozvolio predloženo izvršenje protiv DP „S.“, Leskovac. Sud je 12. januara 2004. godine doneo rešenje o obustavi postupka. Predmet je arhiviran 1. decembra 2003. godine.

Navedeni predmeti nisu dostavljeni Ustavnom sudu, jer iz dopisa Osnovnog suda u Leskovcu VIII Su. 205/2016 od 1. aprila 2016. godine proizlazi da su „izlučeni po proteku čuvanja“.

3.2. Rešenjem Trgovinskog suda u Leskovcu (u daljem tekstu: Trgovinski sud) St. 8/2009 od 9. aprila 2009. godine otvoren je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom DP „S.“, Leskovac.

Prvo poverilačko ročište je održano 28. maja 2009. godine, a narednog dana sud je doneo rešenje kojim je određena prodaja imovine stečajnog dužnika DP „S.“ u stečaju. Ispitno ročište je održano 30. oktobra 2009. godine, a nakon toga je doneto rešenje o unovčenju stečajne mase stečajnog dužnika. Stečajni upravnik Agencija za privatizaciju - Centar za stečaj je pristupio prodaji imovine stečajnog dužnika.

Stečajni upravnik je 27. juna 2012. godine, nakon prodaje celokupne imovine, sačinio nacrt rešenja za glavnu deobu, koji je istog dana dostavljen sudu, a 18. septembra 2012. godine sud je doneo rešenje kojim je određena glavna deoba unovčene stečajne mase stečajnog dužnika, s obzirom na to da nije bilo prigovora na nacrt rešenja za glavnu deobu.

Stečajni upravnik je 30. oktobra 2013. godine podneo sudu izveštaj o toku stečajnog postupka i završni račun za stečajnog dužnika. Završno ročište je održano 24. januara 2014. godine, kada je i doneto rešenje kojim je zaključen stečajni postupak nad stečajnim dužnikom. Navedeno rešenje je postalo pravnosnažno.

U predmetnom stečajnom postupku je bilo 199 prijava potraživanja stečajnih poverioca. U toku postupka izvršena je procena imovine stečajnog dužnika od strane stručnih lica koje je angažovao poverenik stečajnog upravnika. Stečajni dužnik je imao nepokretnu imovinu, koja je prodata iz više pokušaja. Prva prodaja je održana 19. septembra 2009. godine, i to metodom javnog nadmetanja, kada je i prodat veći deo nepokretnosti stečajnog dužnika.

Prodaja akcija je izvršena 10. juna 2010. godine, a nakon toga je stečajni upravnik, preko poverenika, prodao 15. juna 2010. godine i deo nepokretne imovine metodom neposredne pogodbe. Poverenik stečajnog upravnika je 3. marta 2011. godine izvršio prodaju preostalog dela nepokretne imovine neposrednom pogodbom, uz saglasnost Odbora poverilaca. Ukupno ostvareni priliv po osnovu prodaje nepokretnosti, opreme, zaliha i akcija iznosio je 27.573.241,58 dinara.

Stečajni dužnik tokom postupka nije prodat kao pravno lice. Stečajni postupak je okončan 24. januara 2014. godine, kada je održano završno ročište i kada je doneto rešenje kojim je zaključen stečajni postupak nad stečajnim dužnikom. Navedeno rešenje je postalo pravnosnažno.

Pored navedenog, iz dopisa Privrednog suda II Su. 15/2016-16-1 od 31. marta 2016. godine, dalje proizlazi da je podnositeljka ustavne žalbe prijavila potraživanje u ukupnom iznosu od 714.494,99 dinara, da je to potraživanje svrstano u četvrti isplatni red, da je od prijavljenog potraživanja podnositeljki priznat iznos od 141.972,28 dinara, dok je u preostalom iznosu potraživanje osporeno, da je podnositeljki isplaćen iznos od 17.892,95 dinara, što predstavlja 12,6%, koliko je isplaćeno poveriocima četvrtog isplatnog reda.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede pozivaju podnosioci ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

5. Razmatrajući najpre osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 12/2010, Ustavni sud najpre konstatuje da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju prema njihovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj prava za podnosioca ustavne žalbe, kriterijumi su koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Analizirajući dužinu trajanja osporenog stečajnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak započeo 9. aprila 2009. godine, kada je rešenjem Trgovinskog suda otvoren postupak stečaja nad stečajnim dužnikom DP „S.“ u stečaju, a da je okončan 24. januara 2014. godine kada je zaključen stečajni postupak nad stečajnim dužnikom. Iz navedenog proizlazi da je postupak trajao četiri godine i devet meseci.

Ustavni sud nalazi da je podnositeljka ustavne žalbe imala opravdan interes da se u što kraćem roku i u što većoj meri namiri njeno potraživanje prema stečajnom dužniku proisteklo iz radnog odnosa.

Ustavni sud je ocenio da je dužnost organa u stečajnom postupku bila da se održe ispitna ročišta radi utvrđenja prijava potraživanja stečajnih poverilaca, izvrši unovčenje imovine stečajnog dužnika i prodaja pokretne i nepokretne imovine stečajnog dužnika. Ustavni sud, pri tome, ukazuje da dužina trajanja stečajnog postupka ne zavisi uvek od postupanja organa koji ga sprovode, već i od drugih objektivnih okolnosti, poput one da se na dinamiku prodaje nepokretne i pokretne imovine stečajnog dužnika, odnosno postupak unovčenja njegove imovine u nekim situacijama ne može uticati.

Imajući u vidu navedeno, posebno složenost stečajnog postupka koji se ogleda kroz veliki broj prijava potraživanja stečajnih poverioca o čijoj se osnovanosti trebalo izjasniti, kao i postojanje nepokretne imovinu čija prodaja, po pravilu, zahteva nešto duži vremenski period, Ustavni sud smatra da se, u konkretnom slučaju, dužina stečajnog postupka od četiri godine i devet meseci, ne može smatrati nerazumnom za okončanje.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u predmetu St. 12/2010.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u tački 3. izreke odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu.

6. Ustavni sud je, ceneći istaknutu povredu prava na imovinu podnositeljke ustavne žalbe, zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava, pošao od stava da svako novčano potraživanje dosuđeno pravnosnažnom sudskom odlukom ulazi u imovinu poverioca, te da, stoga, nesprovođenje namirenja potraživanje koja su sudskim odlukama dosuđena, predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-1499/2008 od 16. jula 2009. godine). Ustavni sud ukazuje da i prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, propust države da izvrši pravnosnažnu sudsku odluku izrečenu u korist podnosioca, predstavlja mešanje u njegovo pravo na mirno uživanje imovine (videti odluke istog suda u predmetima Kačapor i dr. protiv Srbije i Burdov protiv Rusije).

Takođe, Ustavni sud je imao u vidu da je Evropski sud za ljudska prava 29. januara 2013. godine doneo odluku o dopuštenosti predstavke u predmetu Marinković protiv Srbije, a 22. oktobra 2013. godine i presudu u istom predmetu, u kojima je podsetio na svoju ustaljenu sudsku praksu prema kojoj se tužena država dosledno smatra odgovornom ratione personae za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, što podrazumeva da srpski organi mogu, a fortiori, biti odgovorni i u vezi sa onim preduzećima gde je kasnije došlo do promene akcijskog kapitala, što za posledicu ima pretežan državni ili društveni kapital, te da se podnosiocima predstavki, kad god se utvrde povrede Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i/ili Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, dosuđuje naknada i materijalne i nematerijalne štete, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim domaćim presudama.

Sledom izloženog, u situaciji kada podnositeljka ustavne žalbe nije u celini naplatila potraživanje priznato u stečajnom postupku, ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda i standardima Evropskog suda za ljudska prava, te imajući u vidu da je stečajni dužnik bio pravno lice sa većinskim društvenim kapitalom, potvrđuje da je u stečajnom postupku povređeno i njeno pravo na imovinu, zajemčeno odredbom člana 58. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

7. Razmatrajući zahtev za naknadu materijalne štete, a imajući u vidu stav Evropskog suda za ljudska prava u navedenoj presudi Marinković protiv Srbije, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 18. stav 3. Ustava, uvažio praksu toga suda, kao međunarodne institucije za zaštitu ljudskih prava, te na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke utvrdio pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa koji su utvrđeni u stečajnom postupku, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni (videti Odluku Ustavnog suda Už-5551/2011 od 20. juna 2013. godine, koja je objavljena na internet stranici www.ustavni.sud.rs, kao i Odluku Už-11100/2013 od 23. decembra 2015. godine). Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

8. Što se tiče ustavne žalbe izjavljene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u izvršnim postupcima koji su vođeni pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetima I. 819/2002 i I. 824/2002, Ustavni sud podseća da je ustavna žalba kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Prema članu 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, koji je stupio na snagu 6. decembra 2007. godine, ustavna žalba se može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Odredbama člana 113. Zakona, propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojom je povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, ako je taj akt ili radnja izvršena od dana proglašenja Ustava do dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 2.). Ustavna žalba se u slučaju iz stava 2. ovog člana može izjaviti u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 3.).

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da se ustavna žalba može izjaviti samo protiv pojedinačnog akta koji je donet ili radnje koja je izvršena nakon proglašenja Ustava Republike Srbije 8. novembra 2006. godine.

Imajući u vidu da je ustavna žalba izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnim postupcima koji su vođeni pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetima I. 819/2002 i I. 824/2002, a koji su prema navodima Osnovnog suda u Leskovcu iz dopisa VIII Su. 205/2016 od 1. aprila 2016. godine, pravnosnažno okončani rešenjima o obustavi 23. septembra 2003. godine, odnosno 12. januara 2004. godine – pre stupanja na snagu Ustava, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

9. Što se tiče zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu advokatskih troškova nastalih pokretanjem postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema osnova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti Odluku Ustavnog suda Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

10. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka ), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Rešenje Ustavnog suda o pokretanju postupka za ocenu ustavnosti odredaba Zakona

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti