Odbacivanje ustavne žalbe zbog osporavanja zakonitosti umesto ustavnosti sudske odluke

Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu podnetu protiv presude Okružnog suda u Šapcu. Sud je zaključio da podnosilac ne navodi ustavnopravne razloge, već osporava zakonitost odluke i tumačenje prava, što nije u nadležnosti Ustavnog suda kao instancionog organa.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Svetislava Kovića iz Bogatića, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2010. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

 

Odbacuje se ustavna žalba Svetislava Kovića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Šapcu Gž. 2198/07 od 23. decembra 2008. godine.

 

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Svetislav Ković iz Bogatića je, preko punomoćnika Miroslava Čvorkova, advokata iz Bogatića, 3. februara 2009. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Šapcu Gž. 2198/07 od 23. decembra 2008. godine, zbog povrede prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenom presudom Okružnog suda u Šapcu preinačena prvostepena sudska odluka i odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, radi naknade štete po osnovu osiguranja putnika – nastupanja osiguranog slučaja, protiv Udruženja osiguravača Srbije – Garantni fond Beograd. Prema navodima podnosioca ustavne žalbe, sud se u obrazloženju osporene presude nije pozvao ni na jedan član zakona po kome smatra da tužilac nema pravo na traženu naknadu. Podnosilac ustavne žalbe osporava tumačenje prava izneto u obrazloženju osporene presude, ističući da „ovakvo tumačenje kompletnog pravnog pitanja predstavlja takvu nebulozu, koju ne bi izrekao ni neko manje kvalifikovan od sudija drugostepenog veća Okružnog suda u Šapcu“. Takođe, podnosilac ustavne žalbe ističe da svaka država primenjuje zakone koji važe na njenoj teritoriji, a ne zakone drugih država, jer „u suprotnom bi nastupio pravni haos“. Navodeći da je drugostepeni sud tako postupio pošto je prvo utvrdio da zbog vrednosti predmeta spora nije dozvoljeno izjavljivanje revizije u konkretnom predmetu, podnosilac ustavne žalbe je istakao da „ako je ovakva presuda tendenciozna onda je svakako povređeno pravo na pravično suđenje“. Iz navedenih razloga podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenom presudom povređeno Ustavom zajemčeno pravo na imovinu i zahteva da Ustavni sud poništi osporenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) po svojoj sadržini istovetna je odredbi člana 170. Ustava.

3. U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe Ustavni sud je utvrdio da je po tužbi podnosioca ustavne žalbe radi naknade štete protiv tuženih „Drina osiguranje“ AD Milići, Republika Bosna i Hercegovina, i Udruženja osiguravača Srbije – Garantni fond Beograd vođen parnični postupak pred Opštinskim sudom u Bogatiću u predmetu P. 482/06.

Presudom Opštinskog suda u Bogatiću P. 482/06 od 14. maja 2007. godine u stavu prvom izreke obavezan je tuženi „Drina osiguranje“ AD Milići da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, isplati na ime osiguranog slučaja iznos od 1500 KM (konvertibilnih maraka) sa zakonskom zateznom kamatom, a u stavu drugom izreke obavezan je tuženi Udruženje osiguravača Srbije – Garantni fond Beograd da tužiocu isplati na ime naknade štete po osnovu osiguranja putnika – nastupanja osiguranog slučaja iznos od 120.660,00 dinara (razlika između 3000 USA dolara i 1500 KM) sa zakonskom zateznom kamatom.

Osporenom presudom Okružnog suda u Šapcu Gž. 2198/07 od 23. decembra 2008. godine preinačena je presuda Opštinskog suda u Bogatiću P. 482/06 od 14. maja 2007. godine u drugom stavu izreke presude tako što je odbijen kao neosnovan tužebeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se tuženi Udruženje osiguravača Srbije – Garantni fond Beograd obaveže da mu na ime naknade štete po osnovu osiguranja putnika – nastupanja osiguranog slučaja isplati iznos od 120.660,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom.

4. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na povredu ili uskrađivanje označenog Ustavom zajamčenog prava, već iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da podnosilac, nezadovoljan ishodom okončanog parničnog postupka, osporava zakonitost osporene presude. Ovakav zaključak Ustavni sud zasniva na samim navodima ustavne žalbe da se u osporenoj presudi sud „nije pozvao ni na jedan član zakona po kome smatra da tužilac nema pravo na traženu naknadu“, da „ovakvo tumačenje kompletnog pravnog pitanja predstavlja takvu nebulozu“, te da država može da primenjuje samo zakone koji važe na njenoj teritoriji. Prema tome, podnosilac ustavne žalbe nije naveo argumente koji bi bili potkrepljeni dokazima da je u sprovedenom postupku došlo do povrede njegovog prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. Ustava. Ustavni sud je, pri tom, imao u vidu da osporenom presudom nije odlučivano o pravu svojine ili drugim imovinskim pravima podnosioca ustavne žalbe, već o njegovom zahtevu za naknadu štete. Formalno pozivanje na povredu Ustavom zajemčenih prava, bez navođenja ustavnopravnih razloga kojima se sa stanovišta sadržine zajemčenog prava potvrđuju navodi ustavne žalbe, ne čini po sebi ustavnu žalbu dopuštenim pravnim sredstvom.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i pojedinačnih akata i radnji drugih državnih organa, niti se može smatrati pravnim sredstvom kojim se pritužuje na rad sudova i državnih organa. U postupku pružanja ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud u granicama zahteva istaknutog u ustavnoj žalbi jedino utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe došlo do njihove povrede i uskraćivanja.

Pored toga, iako u ustavnoj žalbi nije izričito istaknuta povreda prava na pravično suđenje, Ustavni sud je imao u vidu da je podnosilac u ustavnoj žalbi, između ostalog, naveo da „ako je ovakva presuda tendenciozna onda je svakako povređeno pravo na pravično suđenje“. Međutim, kako se žalbeni navodi o eventualnoj povredi prava na pravično suđenje svode samo na konstataciju da je osporena drugostepena presuda doneta pošto je sud prvo utvrdio da zbog vrednosti predmeta spora nije dozvoljeno izjavljivanje revizije, Ustavni sud je ocenio da se izneti navodi ne mogu smatrati ustavnopravnim razlogom na kome bi se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine prava na pravično suđenje, mogla zasnivati tvrdnja o povredi označenog prava.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

5. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić