Odluka Ustavnog suda o povredi prava u dugotrajnom izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu u izvršnom postupku koji traje preko pet godina. Podnositeljkama je dosuđena naknada nematerijalne štete i naloženo je hitno okončanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić , dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović , dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milice Gomilanović i Nade Trnavac, obe iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. novembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milice Gomilanović i Nade Trnavac i utvrđuje da su u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu I. 1239/07, a sada pred Osnovnim sudom u Čačku, povređena prava podnositeljkama ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku i na imovinu, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu nema terijalne štete, svakom u iznosu od po 500 eura, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Nalaže se Osnovnom sudu u Čačku da preduzme sve neophodne mere kako bi se izvršni postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milica Gomilanović i Nada Trnavac, obe iz Čačka , podnele su 26. marta 2010. godine, preko punomoćnika Snežane Jokić, advokata iz Čačka, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Čačku pod brojem I. 1239/07.

Podnositeljke ustavne žalbe su navel e da su u svojstvu izvršni h poveri laca podnel e Opštinskom sudu u Čačku 20. septembra 2007. godine predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika Kompanije „Sloboda Aparati“ a.d Čačak na osnovu pravnosnažn e i izvršne presude Opštinskog suda u Čačku P1. 106/07 od 13. aprila 2007. godine ; da je Opštinski sud u Čačku 21. septembra 2007. godine doneo rešenje o izvršenju I. 1239/07; da izvršenje nije sprovedeno već je Opštinski sud u Čačku rešenjem I. 1239/07 od 20. oktobra 2009. godine po predlogu izvršnog dužnika prekinuo postupak izvršenja iz razloga što je nad dužnik om otvoren postupak restrukturiranja po osnovu odluke Agencije za privatizaciju od 8. oktobra 2009. godine ; da su na to rešenje podnositeljke uložil e žalbu koju je Viši sud u Čačku odbio kao neosnovanu; da im je u navedenom postupku izvršenja povređeno pravo na suđenje u razumnom roku jer izvršenje traje više godin a, kao i da im je povređeno i pravo na imovinu jer im je takvim postupanjem suda onemogućeno da naplate svoja potraživanja. Predl ožile su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da im je u izvršnom postupku Opštinskog suda u Čačku I. 1239/07 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i pravo na imovinu i da naloži nadležnom sudu da okonča izvršni postupak. Tražile su i naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) je po sadržini identična odredbi člana 170. Ustava. Odredbom člana 82. stav 2. Zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni s ud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta ranijeg Opštinskog suda u Čačku I. 1239/07, a sada Osnovnog suda u Čačku utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljke ustavne žalbe su 20. septembra 2007. godine podnele Opštinskom sudu u Čačku predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika Kompanije „Sloboda“, ad „Sloboda Aparati“, Čačak , radi naplate novčanih potraživanja, na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Čačku P1. 106/07 od 13. aprila 200 7. godine. Opštinski sud u Čačku je rešenjem I. 1239/07 od 21. septembra 200 7. godine dozvolio predloženo izvršenje.

Rešenjem Opštinskog suda u Čačku I. 1239/07 od 30. oktobra 2007. godine odbijen je predlog izvršnog dužnika za odlaganje izvršenja po rešenju tog suda I. 1239/07 od 21. septembra 2007. godine kao neosno van i predmet j e 22. novembra 2007. godine dostavljen sudskom izvršitelju u rad, radi sprovođenja dozvoljenog izvršenja . Prva sledeća radnja , a ujedno i jedina radnja sudskog izvršitelja u osporenom izvršnom postupku, preduzeta je 19. oktobra 2009. godine, međutim izvršenje nije sprovedeno.

Rešenjem Opštinskog suda u Čačku I. 1239/07 od 20. oktobra 2009. godine prekinut je postupak izvršenja po rešenju I. 1239/07 od 21. septembra 2007. godine zbog pokretanja postupka restrukturiranja nad izvršnim dužnikom Kompanija Sloboda ad „Sloboda Aparati“, Čačak. U obrazloženju tog rešenja navedeno je: da se prema odredbi čl. 31. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Sl. glasnik RS“, broj 45/05), protiv subjekta privatizacije , odnosno nad njegovom imovinom, za koju je do dana stupanja na snagu ovog zakona doneta odluka o restrukturiranju ne može odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja, radi namirenja potraživanja u roku od godinu dana od dana njegovog stupanja na snagu; da je odredbom člana 31. stav 2. tog zakona propisano da ako odluka o restrukturiranju subjekta nije doneta do dana stupanja na snagu ovog zakona protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, prinudno izvršenje ne može se odrediti ni sprovesti u roku od dve godine od dana donošenja odluke o restrukturiranju; da prema odredbi člana 20ž stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 123/07) od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranja ne može se protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja, radi namirenja potraživanja; da je članom 20ž stav 7. istog zakona propisano da se postupak prinudnog izvršenja koji je u toku prekida.

Rešenjem Višeg suda u Čačku Gž. 176/10 od 10. februara 2010. godine potvrđeno je rešenje Opštinskog suda u Čačku I. 1239/07 od 20. oktobra 2009. godine, a žalba izvršnih poverilaca je odbijena kao neosnovana.

Osnovni sud u Čačku je dana 17. maja 2010. godine Narodnoj banci Srbije dostavio pravnosnažno rešenje o prekidu izvršenja I. 1239/07 od 20. oktobra 2009. godine, a predmtet I. 1239/07 arhivirao.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbama Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je važio u vreme podnošenja predloga za izvršenje u ovoj pravnoj stvari, bilo je propisano: da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno i da je sud dužan da o predlogu za izvršenje odluči u roku od tri dana od dana podnošenja predloga (član 5. st. 1. i 2.); da rokovi koje određuje sud za preduzimanje određenih radnji ne mogu biti duži od tri dana, osim ako ovim zakonom nije drugačije predviđeno (član 5. stav 3.); da se postupanje protivno odredbama st. 1. i 2. ovog člana smatra nesavesnim i nestručnim postupanjem sudije, u smislu odredaba Zakona o sudijama (član 5. stav 5.); da je sud dužan da donese rešenje o izvršenju i preduzima radnje sprovođenja izvršenja, kada su ispunjeni uslovi za donošenje rešenja o izvršenju i za sprovođenje izvršenja (član 7.).

Zakon o izvršenju i obezbeđenju („Služeni glasnik RS“, broj 31/11), koji se primenjuje od 17. septembra 2011. godine, u članu 358. stav 1. propisuje da će se postupak izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona. Takođe, i odredbom člana 6. stav 1. ovog Zakona propisano je da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan.

5. Ustavni sud, najpre, konstatuje da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanj e podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca ustavne žalbe su kriterijumi koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Analizirajući dužinu trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da osporeni izvršni postupak do dana odlučivanja o ustavnoj žalbi traje duže od pet godin a i da još uvek nije okončan.

Na osnovu navedenog, kako je izvršni sud bio dužan da saglasno odredbi člana 4. stav 1. ranijeg Zakona o izvršnom postupku i odredbi člana 6. stav 1. važećeg Zakona o izvršenju i obezbeđenju postupka hitno, Ustavni sud nalazi da raniji Opštinski sud u Čačku, a zatim Osnovni sud u Čačku nisu postupali efikasno u skladu sa zakonskim ovlašćenjima da bi se izvršni postupak koji je po svojoj prirodi hitnog karaktera, okončao u najkraćem roku kako bi izvršni poverioci namirili svoja potraživanja zasnovana na pravnossnažnoj i izvršnoj presudi parničnog suda .

Po oceni Ustavnog sud a, nepostupanje nadležnih izvršnih sudova u rokovima propisanim zakonom je uticalo na neopravdano dugo trajanje konkretnog izvršnog postupka, a ovo iz sledećih razloga.

Naime, nakon donošenja rešenja o izvršenju I. 1239/07 od 21. septembra 2007. godine Opštinski sud u Čačku je rešenjem I. 1239/07 od 30. oktobra 2007. godine odbio predlog izvršnog dužnika za odlaganje izvršenja i nakon toga više nije preduzeo nijednu radnju do 19. oktobra 2009. godine, kada je sudski izvršitelj sač inio zapisnik o popisu i proceni, no izvršenje nije sprovedeno. Nakon toga, narednog dana, sledeća radnja izvršnog suda bila je donošenje rešenja o prekidu izvršenja od 20. oktobra 2009. godine protiv kojeg su izvršni poverioci izjavili blagovremenu žalbu dana 3. novembra 2009. godine, a spisi predmeta I. 1239/07 su radi odlučivanja o izjavljenoj žalbi dostavljeni drugostepenom sudu tek posle tri meseca. Osnovni sud u Čačku je , zatim , Narodnoj banci Srbije dostavio pravnosnažno rešenje o prekidu izvršnog postupka, a predmet I. 1239/07 arhivirao , iako izvršenje nije sprovedeno .

Ustavni sud je, dakle, utvrdio da od donošenja rešenja o izvršenju kojim se dozvoljava sprovođenje izvršenja 21. septembra 2007. godine izvršni postupak i dalje nije okončan, iako je proteklo više od pet godina, što se može smatrati nerazumno dugim trajanjem izršnog postupka koji je po svojoj prirodi hitan.

Bitna karakteristika izvršnog postupka je njegov prinudni karakter koji određuje osnovna načela tog postupka. Jedno od tih načela je načelo oficijelnosti koje od suda zahteva aktivno ponašanje sve do okončanja izvršnog postupka, te je sud dužan hitno da preduzima sve radnje koje treba da dovedu do sprovođenja izvršenja i okončanja izvršnog postupka, što u konkretnoj situaciji nije bio slučaj. Osnovni razlog trajanja predmetnog izvršenja je neefikasno delovanje prvo Opštinskog suda u Čačku a zatim Osnovnog suda u Čačku, njihovo nepostupanje u rokovima propisanim zakonom i nekorišćenje svih procesnih ovlašćenja koja su sudovima stajala na raspolaganju. Umesto toga, Osnovni sud u Čačku je nakon dostavljanja Narodnoj banci Srbije rešenja o prekidu izvršnog postupka predmet arhivirao 17. maja 2010. godine , iako izvršenje nije sprovedeno.

Ustavni sud je ocenio da podnosioci ustavne žalbe nisu doprineli trajanju postupka i nisu zloupotrebljavali svoja procesna ovlašćenja, a takođe i postavljeni zahtev u izvršnom postupku za podnosioce ustavne žalbe je bio od značaja, s obzirom na to da je postupak pokrenut radi namirenja novčanog potraživanja podnosilaca prema izvršnom dužniku. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da ovaj predmet nije bio ni posebno činjenično i pravno složen.

Ovaj sud je odlučivao o ustavnosti odredaba člana 20ž Zakona o privatizaciji koje su od značaja u ovom izvršnom postupku , imajući u vidu da se Opštinski sud u Čačku pozvao na naveden e zakonsk e odredb e kada je rešenjem prekinuo osporeni postupak izvršenja. Rešenjem Ustavnog suda IUz -98/2009 od 23. juna 2011. godine nije prihvaćena inicijativa za ocenu ustavnosti navedene zakonske odredbe. Stav Suda izražen u ovom rešenju je, pored ostalog: da osporenim odredbama člana 20ž Zakona o privatizaciji nije izričito propisan rok u kome se mora okončati postupak restrukturiranja, niti rok u kome se odlaže sprovođenje prinudnog izvršenja potraživanja, ali iz same definicije pojma restruktuiranja i cilja zbog koga se ono sprovodi proizlazi da je ovaj postupak trebalo okončati u što kraćem („razumnom“) roku, jer on predstavlja meru ograničenog trajanja, koja prethodi prodaji kapitala ili imovine subjekta privatizacije, a koja je morala biti okončana pre 31. decembra 2008. godine, koji je datum članom 14. Zakona označen kao krajnji rok u kome se mora objaviti javni poziv za učešće na javnom tenderu, odnosno javnoj aukciji za prodaju neprivatizovanog društvenog kapitala; da se odredba člana 20ž Zakona nužno mora tumačiti u vezi sa odredbom člana 14. Zakona, koja izričito određuje krajnji rok (31. decembra 2008. godine) u kome je, u postupku privatizacije neprivatizovanog društvenog kapitala javni poziv za učešće na javnom tenderu, odnosno javnoj aukciji morao biti objavljen, a u suprotnom Agencija je bila dužna da donese rešenje o pokretanju prinudne likvidacije subjekta privatizacije; da kako je cilj restrukturiranja subjekta privatizacije, saglasno članu 19. Zakona o privatizaciji, da nakon sprovedenog restrukturiranja Agencija proda kapital, odnosno imovinu metodom javnog tendera ili javne aukcije, a prema članu 14. Zakona, javni tender ili javna aukcija su morali da se objave najkasnije do 31. decembra 2008. godine, to po stanovištu Ustavnog suda, nakon navedenog datuma više nije moguće sprovoditi restrukturiranje subjekta privatizacije, već je Agencija za privatizaciju morala pokrenuti postupak prinudne likvidacije za sve neprivatizovane privredne subjekte; da drugačija primena osporenih zakonskih odredaba i njihova eventualna zloupotreba u praksi, ne može biti predmet odlučivanja Ustavnog suda u postupku ocene ustavnosti zakona, već u postupku odlučivanja o ustavnim žalbama u kojima se ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom sudskom postupku; da je u tom smislu Ustavni sud odlučujući o ustavnim žalbama, zauzeo pravni stav da je prilikom ocenjivanja da li je vremenski rok za odlučivanje o pravima i obavezama stranke, odnosno za sprovođenje izvršenja na osnovu izvršnih isprava propisanih zakonom razuman, potrebno preispitati postupanje ne samo sudova pred kojima se vodi konkretan postupak, već i postupanje drugih državnih organa ili vršilaca javnih ovlašćenja koji preduzimaju pojedine radnje u postupku ili u vezi sa postupkom, a čije učešće može uticati na njegovu dužinu trajanja. Iz izloženog sledi da se subjekti privatizacije nakon 31. decembra 2008. godine više ne mogu biti u postupku restrukturiranja i da stoga prestaju i razlozi za trajanje prekida postupka izvršenja.

Takođe, Ustavni sud ukazuje da se i prema načelnom pravnom shvatanju Vrhovnog kasacionog suda od 24. februara 2011. godine izvršni postupci koji se odnose na naplatu novčanog potraživanja iz radnog odnosa utvrđenih izvršnim ispravama dužnika, subjekta privatizacije u restrukturiranju, neće prekidati a prekinuti postupci će se nastaviti i okončati.

Dakle, Ustavni sud nalazi da je za odlučivanje o predmetnoj ustavnoj žalbi pored postupanja Opštinskog a zatim Osnovnog suda u Čačku bitno i postupanje Agencije za privatizaciju, kao zakonom ovlašćene organizacije za sprovođenje privatizacije, pa i postupka restrukturiranja nad subjektom privatizacije budući da se izvršni dužnik nalazi u postupku restrukturiranja na osnovu odluke Agencije za privatizaciju od 8. oktobra 2009. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je odlučujući o ovoj ustavnoj žalbi utvrdio da su nadležni sudovi pred kojima se vodio konkretan postupak izvršenja, kao i drugi državni organi koji su preduzimali pojedine radnje u vezi sa postupkom a koji su doneli odluku o restrukturiranju preduzeća posle 31. decembra 2008. godine , odgovorni zbog dužine trajanja konkretnog izvršnog postupka.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da su raniji Opštinski sud u Čačku, a zatim Osnovni sud u Čačku odgovorn i što predmetni izvršni postupak neopravdano dugo traje, te da je navedenim postupanjem tih sudova podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , u izvršnom postupku koji se u predmetu I. 1239/07 vodio pred Opštinskim sudom u Čačku , sada pred Osnovnim sudom u Čačku.

Ustavni sud smatra da navedeni propust nadležnih sudova da sprovedu izvršenje u korist podnosilaca ustavne žalbe u periodu od pet godin a predstavlja i povredu prava podnosilaca na mirno uživanje imovine stečene potraživanjem utvrđenim pravnosnažnom izvršnom presudom, koje je zajemčeno članom 58. stav 1. Ustava. S obzirom na to da prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, treba istaći i stav Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu po kome propust države da izvrši pravnosnažnu presudu ili drugu izvršnu ispravu izrečenu u korist podnosioca predstavke predstavlja mešanje u njegovo pravo na mirno uživanje imovine. Ustavni sud nalazi da svako novčano potraživanje na osnovu izvršne isprave ulazi u imovinu poverioca, te da, stoga, nesprovođenje izvršenja kojim je to potraživanje utvrđeno predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine garantovano odredbom člana 58. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu , ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke, a u tački 3. izreke kao način otklanjanja štetnih posledica zbog utvrđene povrede ustavnih prava naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere da se postupak iz tačke 1. okonča u najkraćem roku.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 500 eura svako j podnosi teljki pojedinačno , obračunatom u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpel e podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnih prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog izvršnog postupka kao i doprinos podnositeljki ustavne žalbe dužini trajanja postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosi teljke ustavne žalbe pretrpel e isključivo zbog neažurnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu Ustavnog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima , ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

U vezi zahteva za naknadu materijalne štete, Ustavni sud nalazi da podnosioci ustavne žalbe nisu pružili dokaze da su pretrpeli materijalnu štetu u osporenom izvršnom postupku.

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 . tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević