Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao sedam godina. Nedelotvorno postupanje prvostepenog suda značajno je doprinelo nerazumno dugom trajanju postupka. Deo žalbe o pravičnom suđenju je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragoljuba Radivojevića i Biljane Radivojević, oboje iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Dragoljuba Radivojevića i Biljane Radivojević i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 45100/10 (inicijalno predmet P. 13/06 ranijeg Prvog opštinskog suda u Beogradu) povređeno pravo podnosi laca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragoljub Radivojević i Biljana Radivojević , oboje iz Beograda, podnel i su Ustavnom sudu, 4. marta 2013. godine, ustavnu žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 45100/10 od 14. septembra 201 1. godine (ispravljene rešenjem P. 45100/10 od 9. maja 201 2. godine) i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4615/12 od 23. januara 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na „ažurno suđenje“, zajemčenog istom odredbom Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 45100/10 (inicijalno predmet P. 13/06 ranijeg Prvog opštinskog suda u Beogradu) .

U ustavnoj žalbi se navodi da je podnosiocima povređeno pravo na „ažurno suđenje“ jer je po njihovoj tužbi podnetoj 4. januara 200 6. godine protiv tuženih Republike Srbije i Srpske pravoslavne crkve, radi naknade nematerijalne štete, pravosnažno rešeno tek 23. januara 2013. godine. Podnosioci smatraju da im je, postupanjem prvostepenog suda, čije je rukovođenje postupkom dovelo do toga da se „tužioci maltretiraju kroz dugotrajni postupak“, povređeno pravo na „ažurno suđenje“. Istovremeno navode da im je osporenim odlukama povređeno i pravo na pravično suđenje, jer su sudovi odbili njihov tužbeni zahtev, zauzevši stav da su u ovom sporu tužioci „promašili pasivnu legitimaciju tuženih“. Po mišljenju podnosilaca, u slučaju tužioca, koji je ranjen 5. marta 1993. godine, kao vozač kamiona humanitarne pomoći u blizini aerodroma Sarajevo i ostao invalid sa oštećenjem 100%, te tužilja, kao njegova supruga, koja je trpela strah jakog intenziteta, zbog neizvesnosti da li će njen ranjeni suprug ostati živ, postavlja se pitanje „šta je prvotužena Republika Srbija učinila da do štetnog događaja ne dođe, odnosno koje je instrumente preduzela da spreči tužioca u „navodno dobrovoljnoj njegovoj inicijativi i odluci da pođe u Sarajevo svestan opasnosti samog puta“. Prvostepeni i drugostepeni sud su pogrešno vezali štetni događaj za datum 5. mart 1993. godine , jer je „Dejtonski sporazum dan kada je BiH postala država“, te pogrešno, bez saslušanja tužioca, zaključili da je tužilac „sam preuzeo rizik“, a pored pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja nisu pravilno primenili ni član 180. Zakona o obligacionim odnosima. Predlažu da se nj ihova ustavna žalba usvoji i utvrdi povreda prava na pravično suđenje i ponište osporene presude.

Iz navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su, u suštini, podnosioci istakli povredu prava na suđenje u razumnom roku, koje je takođe zajemčeno označenom odredbom Ustava. Podnosioci ustavne žalbe nisu istakli zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a podneskom od 2. septembra 2014. godine su urgirali za okončanje ustavnosudskog postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvida u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 45100/10 (inicijalno predmet P. 13/06 ranijeg Prvog opštinskog suda u Beogradu) , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe, kao tuži oci, podneli su, 4. januara 200 6. godine, Prvom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženih – državne zajednice Srbija i Crna Gora, Republike Srbije i Srpske pravoslavne crkve iz Beograda, kojom su tražili naknadu nematerijalne štete po više vidova. U tužbi su navel i da je tužilac, ranjen 5. marta 1993. godine od strane muslimanskih ekstremista u terorističkom napadu u blizini aerodroma Sarajevo, i to kao vozač kamiona u humanitarnom konvoju, osta o trajni invalid u procentu 100%“. Iz ovih razloga tužilac traži naknadu nematerijalne štete na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti, na ime pretrpljenih fizičkih bolova i na ime naruženja, a tužilja, kao njegova supruga, naknadu nematerijalne štete na ime pretrpljenog straha, u određenim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom od 31. marta 2004. godine kada je tužilac dobio zaključni izveštaj lekarske komisije. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 13 /06, a nakon izvršene reorganizacije pravosuđa u 2010. godini, postupak je nastavljen pred Prvim osnovn im sudom u Beogradu pod brojem P. 45100/10.

Do donošenja prvostepene presude postupajući sudovi zakazali su 16 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano osam. U toku prvostepenog postupka, na održanim ročištima, sprovedena su dva medicinska veštačenja preko sudskih veštaka neuropsihijatra i ortopeda – traumatologa, saslušana su tri svedoka i veštaci, kao i tužilja u svojstvu parnične stranke, te izvedeni brojni pismeni dokazi. Prvo ročište bilo je zakazano za 31. mart 2006. godine, ali nije održano jer punomoćniku tužioca nije bio uredno uručen poziv. Još sedam ročišta nije održano jer nije bilo uslova za njihovo održavanje, a zato što su dva puta spisi predmeta bili kod veštaka, jer je jednom nestala struja u sudu, a drugi put bio štrajk zaposlenih, te zbog izostanka svedoka koji nije bio uredno pozvan, odnosno koji je izostao i pored uredne dostave. Punomoćnik tužilaca je u tužbi, kao predlog za izvođenje dokaza naveo saslušanje tužilaca u svojstvu parnične stranke, ali je u toku postupka i u reči na ročištu 6. oktobra 2008. godine predložio samo saslušanje tužilje u svojstvu parnične stranke. Na ročištu održanom 11. marta 2009. godine saslušana je tužilja u svojstvu parnične stranke, a punomoćnik tužilaca nije imao drugih dokaznih predloga. Na istom ročištu je kao tužene označio Republiku Srbiju i Srpsku pravoslavnu crkvu. Punomoćnih tužilaca se na ročištu održanom 16. maja 2011. godine izričito protivio izvođenju dokaza saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke, a koje je predložio punomoćnik drugotužene u podnesku od 11. maja 2011. godine, navodeći i da je tužilac namiren za pretrpljenu štetu isplatom od 60.000 DM. Punomoćnik tužilaca je na ročištu održanom 9. jula 2009. godine učinio nespornim da je S. P, koji je kao svedok i saslušan u postupku, angažovao tužioca u poslovima prevoza, odnosno „obezbedio mu posao“, kao što je punomoćnik drugotužene i tvrdio na prethodnom ročištu.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 45100/10 od 14. septembra 2011. godine su, u prvom stavu izreke, odbijeni kao neosnovani tužbeni zahtevi tužilaca, u drugom stavu izreke je utvrđeno da je tužba povučena u delu kojim je traženo da se tužiocu isplati na ime naknade nematerijalne štete na ime pretrpljenog straha iznos od 600.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31. marta 2004. godine, dok su trećim stavom izreke obavezani tužioci da drugotuženoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi plate troškove u iznosu od 215.250,00 dinara. Protiv navedene presude tužioci su izjavili žalbu 10. decembra 2012. godine, „kojom presudu pobijaju u celosti“, najavljujući da će obrazloženje dostaviti njihov punomoćnik kome presuda još nije uručena. Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2012/12 od 5. aprila 20 12. g odine su vraćeni nerazmotreni spisi prvostepenom sudu radi dopune postupka kako bi se prvostepena presuda uručila punomoćniku tužilaca na novooznačenu adresu iz podneska od 28. marta 2008. godine, kojim je obavestio prvostepeni sud o promeni adrese. Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 45100/10 od 9. maja 201 2. godine ispravljen je uvod presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 45100/10 od 14. septembra 2011. godine u delu imena i adrese punomoćnika tužilaca. Punomoćnik tužilaca se, nakon uručenja prvostepene presude i rešenja o ispravci, „izjavom“ od 24. maja 2012. godine u svemu priključio žalbi tužilaca i „naknadno datom obrazloženju koje je pisao dole potpisani punomoćnik“. Međutim, žalba tužilaca nije sadržala obrazloženje, niti u spisima predmeta postoji bilo koje obrazloženje žalbe.

Odlučujući o žalbi tužilaca, Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 4615/12 od 23. januara 2013. godine odbio kao neosnovanu njihov u žalb u i potvrdio prvostepenu presudu ispravljenu navedenim rešenjem u prvom stavu izreke. Međutim, u drugom stavu izreke navedene drugostepene presude Apelacioni sud je preinačio odluku o troškovima postupka, tako što je određeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. U obrazloženju ove presude se, između ostalog, navodi da prema utvrđenom činjeničnom stanju, koje se žalbom bez obrazloženja ne dovodi u sumnju, proizlazi da je tužilac pretrpeo nematerijalnu štetu kada je 5. marta 1993. godine, kao vozač kamiona u humanitarnom konvoju, u blizini aerodroma Sarajevo, ranjen od strane muslimanskih vojnih snaga; da je tužena Srpska pravoslavna crkva radi pružanja humanitarne pomoći civilima u Bosni i Hercegovini angažovala kao prevoznika autoprevozničku radnju „Sima Petrović“ , čiji je vlasnik kao preduzetnik angažovao vozače, uključujući i tužioca, a kojima je po obavljenom p oslu isplaćivao dnevnice koje su unapred dogovorene. Po nalaženju Apelacionog suda, odgovornost Republi ke Srbije bi postojala da je tužilac ranjen kao pripadnik oružanih snaga SFRJ (pravnog prethodnika Republike Srbije) prilikom vršenja vojnih aktivnosti koje su oružane snage zemlje preduzimale radi zaš tite teritorijalnog integriteta stan ovništva na svojoj teritoriji pre međunarodnog priznanja otcepljenih republika SFRJ. Međutim, tužilac je ranjen 5. marta 1993. godine, posle međunarodnog priznanja Republike BiH kao samostalne države i posle povlačenja oružanih snaga SFRJ sa te teritorije, na kojoj više organi tužene nisu mogli da preduzimaju mere u cilju zaštite lica i imovine od akata nasilja i terora, te za koje je od tada bila odgovorna država BiH. Pored navedenog, a vezano za odgovornost drugotužene, Apelacioni sud nalazi da iako je obavljanje humanitarne pomoći u ratom zahvaćenom području opasna delatnost u smislu člana 173. ZOO, tužilac za ovu vrstu posla nije bio angažovan od strane drugotužene Srpske pravoslavne crkve, već od strane autoprevozničke radnje, pa u tom slučaju ni na strani drugotužene nema odgovornosti za štetu koju je pretrpeo tužilac, kako je to pravilno zaključio i prvostepeni sud.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjuje u konkretnoj parnici, propisano je da stranka ima pravo da sud oduči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima (“Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i “Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da se smatra da šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću potiče od te stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete (član 173.); da z a štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njom bavi (član 174. stav 1.); da za z a štetu nastalu smrću, telesnom povredom ili oštećenjem, odnosno uništenjem imovine fizičkog lica usled akata nasilja ili terora, kao i prilikom javnih demonstracija i manifestacija, odgovara država čiji su organi po važećim propisima bili dužni da spreče takvu štetu (član 180. stav 1.); da d ržava ima pravo i obavezu da zahteva naknadu isplaćenog iznosa od lica koje je štetu prouzrokovalo (član 180. stav 3.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi koji se odnose na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period za ocenu razumne dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka i traje do njegovog okončanja, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u ovom konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak trajao sedam godina i skoro dva meseca.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, pruža osnovu za zaključak da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj prava za podnosioca, ukupno trajanje parničnog postupka u ovom sporu ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo relativno složenih činjeničnih i pravnih pitanja, i da je postupak i procesno bio relativno složen jer je u postupku, i na tužilačkoj i na tuženoj strani učestvovalo više lica, ali se, ipak, trajanje postupka van granica razumnog roka za rešavanje u dve sudske instance, ne može opravdati složenošću postupka .

Podnosioci ustavne žalbe su imali legitiman interes za ažurno postupanje suda u cilju brzog i efikasnog razrešenja spornih pitanja i svojim ponašanjem nisu doprineli da postupak duže traje.

Ocenjujući postupanje suda u predmetnom postupku, Ustavni sud je našao da su odlučujući doprinos nerazumno dugom trajanju parničnog postupka dali nadležni prvostepeni sudovi, odlučivši u prvom stepenu tek posle pet godina i osam meseci, odnosno nakon dopune postupka (po nalogu drugostepenog suda), posle šest godina i četiri meseca. Na strani drugostepenog suda nije bilo doprinosa trajanju postupka van okvira razumnog roka . Ustavni sud je zbog toga ocenio da je nedelotvorno postupanje prvostepenog suda prevashodno uticalo na neopravdano i nerazumno dugo trajanje predmetnog parničnog postupka, jer nisu preduze te zakonom predviđene mere da se ovaj predmet okonča bez odugovlačenja i u primerenom roku.

Saglasno iznetom, Ustavni sud je našao da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku jer o nj ihovoj tužbi nije rešeno u okviru prihvaćenih vremenskih standarda. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu izreke.

7. Nasuprot navodima podnosilaca ustavne žalbe da im je presudama Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 45100/10 od 14. septembra 2011. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4615/12 od 23. januara 2013. godine povređeno pravo na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosilaca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost osporenih sudskih odluka.

Ustavni sud ukazuje da se ustavna žalba se ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, niti se u postupku po ustavnoj žalbi može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno. U postupku po ustavnoj žalbi ne vrši se kontrola ocene dokaza ili primene zakona od strane redovnih sudova, osim ako su dokazi očigledno cenjeni na štetu stranke koja je podnela ustavnu žalbu, odnosno ako je uočljiva greška u tumačenju prava zasnovana na načelno netačnom gledištu koje je od značaja za ostvarivanje i zaštitu nekog ljudskog prava i ima posebnu težinu u svom materijalnom značenju za konkretan pravni slučaj.

Polazeći od navedenog, te imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da osporena presuda sadrži detaljno i jasno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava. Naime, drugostepeni sud je iz činjeničnog stanja, koje podnosioci ustavne žalbe ni žalbom protiv prvostepene presude nisu pobijali, izveo ustavnopravno prihvatljiv zaključak da, u situaciji kada tužilac, podnosilac ustavne žalbe, nije dokazao da je u trenutku ranjavanja bio pripadnik tadašnje Vojske Jugoslavije ili policije, niti dobrovoljac angažovan u ratnim jedinicama ili mobilisan o lice, već prevoznik koga je angažovao vlasnik autoprevozničke radnje, ni njegov tužbeni zahtev za naknadu štete prema označenim tuženima nije osnovan. Ustavni sud ocenjuje da iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi, kao i razloga datih u obrazloženju osporenih presuda, ne proizlazi da je zaključivanje redovnih sudova bilo očigledno proizvoljno ili arbitrerno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način utvrđen odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Osporene presude zasnovane su na prihvatljivoj primeni kako materijalnog, tako i procesnog prava. U vezi sa navodima ustavne žalbe da je „nepravičan“ zaključak sudova o nedostatku pasivne legitimacije na strani tuženih u odsustvu izvođenja dokaza saslušanjem tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, u svojstvu parnične stranke, Ustavni sud, najpre, ukazuje da je redovni sud taj koji utvrđuje koje će dokaze izvesti radi utvrđivanja činjenica. Kako je u konkretnom slučaju učinjena nespornom činjenica da je tužioca angažovao S. P, kao vlasnik autoprevozničke radnje, a sam punomoćnik tužioca ne samo da nije predlagao njegovo saslušanje u toku postupka, već se izričito protivio predlogu drugotužene da se tužilac sasluša u svojstvu parnične stranke, to Sud nalazi da se takvi navodi ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnje o povredi označenog ustavnog prava i postupanja suda na štetu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe. Ustavna žalba podnositeljke, kao tužilje u ovom postupku, radi naknade nematerijalne štete zbog prerpljenog straha, čiji je tužbeni zahtev odbijen, u vezi istaknute povrede prava ne sadrži nijedan razlog, već je samo formalno izjavljena, što je ne čini dopuštenom.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao očigledno neosnovanu, odlučujući kao u drugom delu izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti