Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro jedanaest godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 1.400 evra, dok je deo žalbe odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović , dr Vladan Petrov i Lidija Đukić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. Š . iz Bečeja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. februara 20 20. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. Š . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Bečeju u predmetu P. 331/15 (inicijalno predmet P. 136/06 O pštinskog suda u Bečeju) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. Š . iz Bečeja je podneo Ustavnom sudu, 27. februara 2017. godine , preko punomoćnika N. K, advokata iz Bečeja, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Bečeju u predmetu P. 331/15 (inicijalno predmet P. 136/06 Opštinskog suda u Bečeju). Ustavna žalba je izjavljena i protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3587/16 od 1 9. januara 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na pravno sredstvo i prava na imovinu iz člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 58. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je osporeni postupak, u kome je imao svojstvo tuženog, okončan osporenom presudom tek posle deset godina , i to isključivo zbog načina na koji je sud upravljao postupkom. Istovremeno, o sporava drugostepenu presud u, kojom je na štetu podnosioca , delimično potvrđena prvostepena presuda i utvrđeno da je tužilac vlasnik 1/2 lokala 1, kao pos ebnog dela, u okviru porodične stambene zgrade, iako je tužilac zemljišno-knjižni vlasnik porodične stambene zgrade, koju je stekao nasleđivanjem i pravnim poslom. Ovo sve u situaciji kada je tuženi, kako u toku postupka, tako i u žalbi protiv prvostepene presude, a koja mu je delimično usvojena, isticao da tužilac nema aktivnu legitimaciju niti pravni interes za podnošenje tužbe, da se radilo o neblagovremeno podnetoj brisovnoj tužbi, da su činjenice pogrešno utvrđene pogrešnom ocenom dokaza, te da je materijalno pravo pogrešno primenjeno kada je tužiocu utvrđeno pravo svojine. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, da utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3587/16 od 19. januara 2017. godine u delu kojim je žalba podnosioca odbijena i utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete iznosu od 800.000,00 dinara, kao i dosudi troškove ustavnosudskog postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) je sadržinski identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvid a u spise predmeta P. 331/15 Osnovnog suda u Bečeju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe, kao prvotuženog, tužilac K. DOO iz Zemuna je podneo tužbu, 1 4. marta 2006. godine, Opštinskom sudu u Be čeju (u daljem tekstu: Opštinski sud) , radi utvrđenja prava vlasništva na dva lokala, bliže opisana u tužbi, poništaja kupoproda jnog ugovora zaključenog 1998. godine i raskida imovinske zajednice etažiranjem (fizičkom deobom). Kao drugotuženi je označen A.Š. iz Tetova, Republika Makedonija. Formiran je predmet P. 136/06.

Do donošenja rešenja Opštinskog suda P. 136/06 od 17. novembra 2006. godine, kojim je određen zastoj u postupku radi pribavljanja izvoda iz matične knjige umrlih za drugotuženog diplomatsko-konzularnim putem, u trajanju od dva meseca, zakazana su i održana dva ročišta za glavnu raspravu. U ovom delu postupka sud je više puta urgirao kod Ministarstva inostranih poslova Republike Srbije da se Matičnom uredu u Tetovu dostavi dopis suda ra di provere činjenice smrti drugotuženog. Podneskom od 26. decembra 2007. godine tužilac je povukao tužbu u odnosu na drugotuženog. Podneskom tužnog od 9. juna 2008. godine je traženo da sud odbaci tužbu tuži oca i istovremeno je podneta protivtužba kojom je traženo da sud utvrdi da je delimično ništavo rešenje Trgovinsk og suda u Beogradu doneto u stečajnom postupku, a u delu kojim se na tužioca, radi namirenja njegovih potraživanja kao stečajnog poverioca, prenosi pravo svojine na nepokretnosti koja je predmet tužbe.

Rešenjem Opštinskog suda P. 136/06 od 11. juna 2008. godine je utvrđeno da je povučena tužba tužioca u odnosu na drugotuž enog. Nezadovoljan ovim rešenjem, tuženi je izjavio žalbu 10. novembra 2008. godina, a tužilac je odgovor na žalbu dao 20. novembra iste godine. Postupajući sudija je 10. decembra 2008. godine dao naredbu da se spisi po žalbi proslede Okružnom sudu u Novom Sadu.

Rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Gž. 804/10 od 12. aprila 2011. godine je odbijena žalba tuženog i potvrđeno rešenje kojim je tužba tužioca povučena u odnosu na drugotuženog .

Postupak je nastavljen pred novo nadležnim Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju pod brojem P. 9303/10. Posle jednog održanog ročišta 11. maja 2012. godine , na kojem su stranke predložile da sud odluči o urednosti tužbe, preinačenju tužbe i dozvoljenosti protivtužbe, rešenjem P. 9303/10 od 13. septembra 2012. godine je odbačen predlog tuženog da odbaci tužbu tužioca kao neurednu, u prvom stavu izreke, dok je drugim stavom izreke odbačena protiv tužba.

Rešavajući o žalbi tuženog izjavljenoj 12. oktobra 2012. godine, Viši sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 3924/12 od 27. marta 2013. godine odbio žalbu tuženog i potvrdio rešenje Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju P. 9303/10 od 13. septembra 2012. godine.

Rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju P. 9303/10 od 12. septembra 2013. godine je određeno građevinsko veštačenje u ovoj pravnoj stvari. Određeni sudski veštak je svoj nalaz i mišljenje dostavio sudu 21. oktobra 2013. godine, a tužilac je precizirao tužbeni zahtev podneskom od 30. oktobra 2013. godine. Prvo sledeće ročište zakazano je pred , sada nadležnim , Osnovnim sudom u Bečeju 11 . jula 2014. godine, na kojem su saslušan i veštak i tri svedoka i pročitani pismeni dokazi, dok je na narednom ročištu, zakazanom za 3. septembar 2014. godine, izvršen uvid u predmet Ov. 1490/80 i zaključena glavna rasprava.

Presudom Osnovnog suda u Bečeju P. 9303/10 od 3. septembra 2014. godine je usvojen tužbeni zahtev tužioca u celosti.

Odlučujući o žalbi tuženog, izjavljenoj 6. oktobra 2014. godine, sa dopunom od narednog dana, Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 4175/14 od 11. juna 2015. godine usvojio žalbu tuženog, prvostepenu presudu ukinuo, odbacio tužbu u delu koji se odnosio na obavezivanje RGZ Bečej da izvrši deobu i sprovede uknjižbu etažiranja i prava vlasništva, dok je u preostalom delu predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju rešenja je, između ostalog, navedeno da je sud odlučio po preinačenom tužbenom zahtevu tužioca podneskom od 30. oktobra 2013. godine, a da prethodno nije dozvolio ovo preinačenje. Naime, tužilac je tužbom tražio utvrđivanj e prava vlasništva 1/1 dela na dva lokala koji se nalaze u porodičnoj zgradi, kao faktičkim fizičkim celinama poslovno-stambene zgrade, na kojoj je tuženi upisan kao vlasnik, da bi podneskom od 30. oktobra 2013. godine tražio utvrđenje suvlasničkog udela, odnosno korišćenja, u 334/2530 dela na spornim nekretninama, što se nije moglo smatrati preciziranjem tužbenog zahteva.

U ponovnom prvostepenom postupku, predmet je dobio novi broj P. 331/15, a pred Osnovnim sudom u Bečeju je do zaključenja glavne rasprave, 8. aprila 2016. godine , bilo zakaz ano sedam ročišta, od kojih je održano pet. Na održanim ročištima spovedeno je dopunsko građevinsko veštačenje, pribavljen dopunski nalaz veštaka, kao i izjašnjenje po primedbama, te saslušan veštak. Dozvoljeno je ponovno preinačenje tužbenog zahteva tužioca iz podneska od 17. decembra 2016. godine. Dva ročišta nisu održana, jer je strankama os tavljen rok za izjašnjenje na dopunski nalaz veštaka i njegovo izjašnjenje, koji su dostavljeni sudu neposredno pred zakazana ročišta.

Presudom Osnovnog suda u Bečeju P. 331/15 od 8. aprila 2016. godine usvojen je u celosti tužbeni zahtev tužioca. Protiv navedene presude su obe parnične stranke izjavile žalbe, i to tužilac povodom rešenja o troškovima postupka, a tuženi žalbu protiv navedene presude iz svih zakonskih razloga , tražeći od drugostepenog suda da se ona preinači i odbaci tužba ili da se odbije tužbeni zahtev tužioca u celosti. Navodi žalbe su u bitnom identični navodima ustavne žalbe.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3587/16 od 19. januara 2017. godine je, u prvom stavu izreke, žalba tužioca odbijena, a žalba tuženog je delimično usvojena i delimično odbijena, te preinačena prvostepena presuda, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je stekao pravo svojine u ½ dela na nepokretnosti – deo lokala 2 u okviru porodične zgrade i pravo korišćenja u istoj srazmeri na katastarskoj parceli, zemljištu pod zgradom – objektom 1 , u delu zemljišta pod lokalom ( bliže određeno u izreci), da se raskine imovinska zajednica stranaka na nepokretnostima upisanim u list nepokretnosti ( bliže određeno kao u izreci), te da se oba veže tuženi d a trpi da se tu žilac upiše u katastarskim knjigama sa navedenim pravom na objektu i pravom korišćenja na zemljištu i obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka u i znosu od 166.234,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom . U drugom stavu izreke navedene presude je potvrđena prvost epena presuda u preostalom delu kojim je utvrđeno da je tužilac stekao pravo svojine u ½ dela na nepokretnosti koji se u Planu posebnih delova zgrade vodi kao posebni deo 1 – lokal 1 u okviru porodične zgrade broj 39. u ulici Z, kao i pravo korišćenja u istoj srazmeri na kat astasrskoj parceli, zemljištu pod zgradom – objektom 1, u delu zemljišta pod lokalom (bliže određeno u izreci). U trećem stavu izreke navedene presude obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 48.234,00 dinar a, s a zakonskom zateznom kamatom. Presuda je uručena punomoćniku tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, dana 27. januara 2017. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ZPP), koji je bio na snazi u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova, a sadržinski sličnu odredbu sa navedenom odredbom, koja se odnosi na efikasno postupanje parničnog suda, ima i važeći ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), koji je stupio na snagu 1. februara 2012. godine, i koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 2. toga zakona, sa svim izmenama i dopunama, primenjivao do okončanja konkretne parnice.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je označeni parnični postupak započet 14. marta 2006. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Bečeju, a pravnosnažno okončan 19. januara 2017. godine, donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3587/16 .

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni sudski postupak ukupno trajao deset godina i deset mesec i.

Prilikom oce ne da li je o pravima i obavezama stranaka odlučeno u razumnom roku, Ustavni sud u svakom konkretnom slučaju, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, pored same dužine trajanja postupka, uzima u obzir i sledeć e kriterijum e: složenost pravnih i činjeničnih pitanja koje je trebalo raspraviti u konkretnom postupku, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje nadležnih sudova, kao i značaj prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od navedenih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da parnični postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom jeste bio činjenično i pravno složen, ali ne u toj meri da bi se time moglo opravdati skoro jedanaestogodišnje trajanje postupka.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je on svakako imao legitim an interes da se ovaj spor okonča u razumnom roku i da je on svojim ponašanjem u manjoj meri doprineo dužem trajanju postupka, time što je ulagao žalbe na dva procesna rešenja. Iako podnosilac ima pravo da koristi sva procesna prava radi uspeha u sporu, Ustavni sud ukazuje da korišćenje pomenutih procesnih ovlašćenja objektivno utiče na dužinu trajanja postupka . Međutim, na strani suda je odgovornost što je o jednoj žalbi rešavao duže od dve godine, a o drugoj šest meseci.

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos trajanju postupka od preko deset godina za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari dao je prevashodno prvostepeni sud, svojim neefikasnim i nedelotvornim postupanjem. Naime, prva prvostepena presuda doneta je tek posle osam godine i skoro pet mesec i od podnošenja tužbe, ali je i ona ukinuta, između ostalog iz procesnih razloga, i predmet vraćen na ponovno suđenje. Naime, u delu postupka do donošenja ove prvostepene presude sud je zakazao i održao samo pet ročišta , odredio veštačenje posle godinu dana od predloga stranaka, što ukazuje da nije blagovremeno i efikasno preduzimao potrebne procesne radnje ili radnje u vezi sa upravljanjem postupkom, pa je jedan od razloga ukidanja prve prvostepene presude bio i taj što je propustio da odluči o dozvoli preinačenja tužbenog zahteva. Za rešavanje po predlogu tuženog za odbacivanje tužbe kao neuredne, te odbacivanju protivtužbe, sudu je trebalo šest meseci posle donošenja rešenja na zapisniku, kao i što je rešenje o veštačenju doneo šest meseci posle vraćanja spisa iz drugostepenog suda. Stoji da se u ovom delu postupka rešavalo o više procesnih pitanja kao što su zastoj postupka, povlačenje tužbe u odnosu na drugotuženog , urednost tužbe i raspravljanje o protivtužbi, te da su mahom ova rešenja bila podvrgnuta instancionoj kontroli, ali ovo ipak ne opravdava da je za donošenje prve prvostepene presude sudu trebalo preko osam godina. Međutim, u ovom delu postupka ima doprinosa i na strani drugoste penog sud a koji je odlučujući o žalbi tuženog izjavljenoj protiv rešenja o povlačenju tužbe u odnosu na drugotuženog rešavao dve godine i četiri meseca. Ponovni prvostepen i postupak je okončan efiksano, do donošenja nove presude prošlo je deset meseci, a o žalbi protiv druge prvostepene presude rešeno je za osam meseci, ali preinačenjem prvostepene presude .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Bečeju u predmetu P. 331/15 (inicijalno predmet P. 136/06 Opštinskog suda u Bečeju), pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke, prvi deo.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povred i prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, do koje je , po mišljenju podnosioca, došlo donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3587/16 od 19. januara 2017. godine, Ustavni sud je ocenio da je osporena presuda dovoljno i jasno obrazložena i da se takvo obrazloženje ne može smatrati proizvoljnim, i, nasuprot navodima ustavne žalbe, nalazi da je zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni odredaba merodavnog materijalnog i procesnog prava. Takođe, Ustavni sud konstatuje da se drugostepeni sud izjasnio na sve navode žalbe tuženog, ovde podnosioca, koje on ponavlja i u ustavnoj žalbi, a prevashodno o pravnom interesu za podnošenje tužbe radi utvrđenja prava svojine na poslovnom prostoru – lokalu broj 1, kao posebnom delu zgrade, punovažnom pravnom poslu zasnivanja društvene svojine na nepokretnosti, statusnim promenama kod društvenog preduzeća koje je kupilo ovaj prostor, načinu sticanja imovine tužioca, te zašto je u pitanju svojinska tužba, koja nije vezana rokom, a ne brisovna tužba.

U odnosu na istaknute povrede prava na pravno sredstvo i prava na imovinu iz člana 36. stav 2. i člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe tvrdnju o postojanju povred e ovih ustavn ih prava zasniva na navodima o povredi prava na pravično suđenje, ne navodeći posebne ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenih ustavnih prava, potkrepljuju tvrdnje o njihovoj povredi, a formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.