Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko dvadeset godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao 21 godinu. Podnosiocu žalbe dodeljuje se naknada nematerijalne štete u iznosu od 2.400 evra zbog neažurnosti prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. J . iz K . kod Mladenovca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. jula 201 8. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. J . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2992/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. J . iz K . kod Mladenovca je , 29. februara 2016. godine, preko punomoćnika G . P, advokata iz Mladenovca, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1406/14 od 23. septembra 2015. godine, Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2548/14 od 13. avgusta 2014. godine i Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2992/10 od 22. aprila 2014. godine, zbog povrede prava iz čl. 32, 36, 60, 68, 69. i 70. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu vođen u predmetu P1. 2992/10 .

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je postupak u sporu iz radnog odnosa, koji je hitne prirode, traj ao više 20 godina ; da je postupak pred prvostepenim sudom, u tri navrata, trajao ukupno 14 godina, dok su dva žalbena postupka pred Okružnim sudom u Beogradu ukupno trajal a pet godina; da iz navedenog nesumnjivo proizlazi da je podnosi ocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku ; da parnični sudovi za zaključak da je podnosilac ustavne žalbe neopravdano izosta o sa posla u periodu dužem od pet radnih dana, što u konkretnom slučaju predstavlja otkazni razlog, nisu dali adekvatne razloge.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene presud e i podnosi ocu ustavne žalbe prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 5.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2992/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je , 9. septembra 1994. godine, u svojstvu tuži oca, podneo Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog Javnog preduzeća „ S.“, sa sedištem u Beograd u, radi poništaja odluke o prestanku radnog odnosa broj 111 od 13. januara 1994. godine i vraćanja na rad . Tužbom je predložena i privremena mera vraćanja na rad do pravnosnažnosti. Predmet je zaveden pod brojem P1. 2916/94.

Podneskom od 22. septembra 1994. godine tužilac je osporio i odluku o ispravci odluke o prestanku radnog odnosa broj 111/1 od 17. januara 1994. godine, kojom je konstatovano da je tužilac neopravdano izostao sa posla u periodu do donošenja odluke (13. januar 1994. godine), čime je izvršena ispravka prvobitno označenog datuma (6. jul 1993. godine).

Prvo ročište za glavnu raspravu održano je 17. oktobra 1994. godine. Punomoćnik tužene je tada dostavio Odluku Komisije za zaštitu prava radnika broj 2166/1 od 9. septembra 1994. godine, kojom su odbijeni prigovori tužioca izjavljeni protiv odluke o prestanku radnog odnosa od 13. januara 1994. godine i odluke o ispravci od 17. januara 1994. godine. Tužilac je podneskom od 1. novembra 1994. godine objektivno preinačio tužbu, utoliko što je osporio i navedenu drugostepenu odluku tuženog , dok je podneskom od 13. decembra 1994. godine istakao još i zahtev za naknadu štete u vidu izgubljenih zarada za period od 6. jula 1993. do 9. septembra 1994. godine.

U periodu do prvog presuđenja, zakazano je 1 1 ročišta za glavnu raspravu. Dva ročišta su odložena zbog promene postupajućeg sudije – predsednika veća i isto toliko (ročišta) na molbu tužioca. U okviru dokaznog postupka saslušani su jedan svedok i tužilac u svojstvu parnične stranke. Glavna rasprava u statusnom delu (poništaj odluka tuženog i vraćanje na rad) zaključena je 6. oktobra 1997. godine.

Delimičnom presudom Trećeg o pštinskog suda u Beogradu P1. 2916/94 od 6. oktobra 1997. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za poništaj odluka tuženog i vraćanje na rad. Ova presuda je punomoćni ku tužioca uručena 11. oktobra, a tuženom 28. septembra 1999. godine .

Tužilac je 10. novembra 1999. godine izjavio žalbu sa predlogom za vraćanje u pređašnje stanje, u kome je, pored ostalog, naveo da mu ožalbena presuda nije uručena i da potpis na dostavnici nije njegov, zbog čega opravdano veruje da je rok za žalbu istekao .

Rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 2916/94 od 21. januara 2000. godine žalba tužioca je odbačena kao neblagovremena. Tužilac je izjavio žalbu 2. februara 2000. godine. Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 760/2000 od 31. maja 2000. godine vratio predmet prvostepenom sudu, radi odlu čivanja o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje.

Na ročištu održanom 12. oktobra 2000. godine usvojen je predlog tužioca za vraćanje u pređašnje stanje, nakon čega su (19. marta 2001. godine) spisi parničnog predmeta ponovo prosleđeni Okružnom sudu u Beogradu. Rešenjem Gž1. 429/01 od 30. maja 2001. godine ukinuta je ožalbena delimična presuda i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Predmet je u ponovnom postupku zaveden pod brojem P1. 408/01. U narednom periodu je izveden dokaz (ponovnim) saslušanjem tužioca i jednog svedoka. Nakon ročišta održanog 2. juna 2003. godine, sud je pismenim putem otkazao ročište zakazano za 2. oktobar 2003. godine , pri čemu je rasprava odložena na neodređeno vreme. Naredno ročište je zakazano tek za 14. oktob ar 2005. godine. Održano je još 10 ročišta . Jedno ročište nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a jedno je odloženo zbog promene postupajućeg sudije – predsednika veća. U dokaznom postupku je ponovo saslušan tužilac u svojstvu parnične stranke, a izveden je i dokaz saslušanjem još jednog svedoka. Glavna rasprava je zaključena na ročištu održanom 21. maja 2007. godine.

Treći opštinski sud u Beogradu je doneo rešenje P1. 408/01 od 21. maja 2007. godine kojim je tužbu tužioca odbacio kao neblagovremenu. Tužilac je 20. juna 2007. godine izjavio žalbu, na koju je tuženi odgovorio podneskom od 16. jula 2007. godine.

Spisi parničnog predmeta su početkom avgusta 200 7. godine prosleđeni Okružnom sudu u Beogradu na žalbeni postupak. Rešenjem Gž1. 3821/07 od 23. decembra 20 08. godine ožalbeno rešenje je ukinuto i predmet je vra ćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Predmet je u ponovnom postupku zaveden pod brojem P1. 74/09. Nadležnost Trećeg opštinskog suda u Beogradu je nakon 1. januara 2010. godine preuzeo Prvi osnovni sud u Beogradu. Predmet je tada dobio broj P1. 2992/10. Do presuđenja je zakazano još 11 ročišta za glavnu raspravu, od kojih jedno nije održano zbog građevinskih radova u zgradi suda. U periodu od 30. novembra 2009. do 31. jula 2012. godine nije zakazano nijedno ročište. Tužilac je pismenu urgenciju za zakazivanje ročišta podneo 6. septembra 2011. godine. Rešenjem od 6. juna 2010. godine odbijen je predlog tužioca za određivanje privremene mere. U dokaznom postupku je još jednom saslušan tužilac u svojstvu parnične stranke, kao i jedan od svedoka koji je ranij e dao iskaz. Glavna rasprava je zaključena na ročištu održanom 22. aprila 2014. godine.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2992/10 od 22. aprila 201 4. godine tužbeni zahtev tužioca je u celini odbijen kao neosnovan. Tuž ilac je žalbu izjavio 12. juna 201 4. godine, na koju je tuženi odgovorio podneskom od 4. jula 2014. godine.

Spisi parničnog predmeta su 31. jula 20 14. godine prosleđeni Apelacionom sudu u Beogradu na žalbeni postupak. Postupajući po žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž1. 2548/14 od 13. avgusta 201 4. godine, kojom je ožalbena prvostepen a presud a delimično preinačena, utoliko što su odluke tuženog poništene po pitanju datuma prestanka radnog odnosa, pa je utvrđeno da je tužiocu radni odnos prestao 9. septembra 1994. godine, odnosno danom konačnosti odluke o prestanku radnog odnosa. U preostalom delu ožalbena prvostepena presuda je potvrđena.

Reviziju tužioca od 15. oktobra 2014. godine, Vrhovni kasacioni sud je odbio kao neosnovanu osporenom presudom Rev2. 14 06/14 od 23. septembra 2015. godine, koja je punomoćniku tužioca uručena 1. februara 2016. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.); da svako ima pravo na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja (član 68. stav 1.); da se prava zaposlenih i njihovih porodica na socijalno obezbeđenje i osiguranje uređuju zakonom (član 69. stav 2.); da se penzijsko osiguranje uređuje zakonom (član 70. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme pokretanja osporenog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja (član 337. stav 1.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Zakonom o parničnom postupku („ Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 , 36/11 – dr.zakon i 53/13 – Odluka US ), koji je počeo da se primenjuje 22. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava , a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 9. septembra 1994. godine, podnošenjem tužbe Trećem o pštinskom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1406/14 od 23. septembra 2015. godine, koja je punomoćniku podnosi oca ustavne žalbe uručena 1. februara 201 6. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak trajao 21 godin u. Napred izneto samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Imajući to u vidu, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, dvadesetjednogodišnje trajanje postupka u sporu iz radnog odnosa ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca, a što se u najvećoj meri može pripisati nedovoljnoj efik asnosti i neažurnosti p rvostepenog suda. Činjenice da je delimična presuda od 6. oktobra 1997. godine pismeno izrađena dve godine nakon zaključenja glavne rasprave, da je u periodu od 2. juna 2003. do 14. oktobra 2005. godine i periodu od 30. novembra 2009. do 13. jula 2012. godine prvostepeni sud bio potpuno neaktivan, da je celokupan dokazni postup ak obeležilo samo svedočenje troje svedoka i podnosioca ustavne žalbe u svojstvu parnične stranke, da i pored „upozorenja“ da podnosilac ustavne žalbe delimičnu presudu od 6. oktobra 1997. godine nije lično primio, prvostepeni sud je ipak odbacio njegovu žalbu kao neblagovremenu, što je dodatno prolongiralo trajanje postupka (žalbeni postupak protiv rešenja o odbacivanju žalbe i vraćanje predmeta radi donošenja odluke o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje), da je o privremenoj meri koja je predložena još u tužbi odlučeno tek rešenjem od 6. juna 2010. godine, po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da prvostepeni sud u ovom predmetu nije postupao u skladu sa načelima efikasnosti i hitnosti koja karakterišu ovu vrstu spora. To posebno ako se ima u vidu da je podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem samo neznatno doprineo produžavanju trajanja postupka , pasivnim držanje m u periodima neaktivnost i suda, ukoliko se izuzme jedn a pismen a urgencij a od 6. septembra 2011. godine.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izre ke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka i neznatni doprinos podnosi oca ustavne žalbe , već i životni standard u državi, kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za lju dska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu pre svega aktuelnu praksu Evropskog suda izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno, a kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud na osnovu člana 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije , od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije , od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova.

7. Ustavni sud je, uvidom u osporene presud e, utvrdio da one sadrž e jasn a i argumentovan a obrazloženj a, zasnovana na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog materijalnog prava, kao i oceni da je podnosilac u stavne žalbe neopravdano izostao sa posla u periodu od 1. avgusta 1993. g odine, kada je prestala njegova privremena sprečenost za rad, pa sve do donošenja odluke o prestanku radnog odnosa od 13. januara 1994. godine, čime su se stekli uslovi za prestanak radnog odnosa, saglasno članu 87. stav 1. tačka 7) tada važećeg Zakona o radnim odnosima („Službeni glasnik RS“, br. 45/91, 18/92, 22/93, 53/93, 67/93, 34/94 i 48/94). Polazeći od iznetog i sadržine ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prih vatiti kao relevantni ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. i prava na rad iz člana 60. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporen ih presud a.

Tvrdnju da je Apelacioni sud u Beogradu povredio načelo neposrednosti u parničnom postupku, na taj način što je dokaze koje je izveo prvostepeni sud iznova cenio u postupku po žalbi, Ustavni sud nije posebno razmatrao, imajući u vidu da je navedeni sud u postupku po žalbi kojom je , pored ostalog, ukazano na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje , pravilnost činjeničnih zaključaka prvostepenog suda cenio na osnovu dokaza koji su izvedeni u postupku pred prvostepeni m sud om.

Navod da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravno sredstvo jer Vrhovni kasacioni sud u postupku po reviziji nije bio ovlašćen da ispita pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, Ustavni sud smatra ratione materiae nespojivim sa Ustavom utvrđenom sadržinom tog ustavnog prava, imajući u vidu da član 36. stav 2. Ustava samo garantuje pravo na pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o nečijem pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu, dok su uslovi pod kojima se pravno sredstvo može iskoristiti uvek određ eni merodavnim procesnim zakonom.

Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporene akt e jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpost avke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Što se tiče istaknute povred e prava na jednaku zaštitu iz člana 36. stav 1. Ustava, kao i socijalnih prava iz čl. 68, 69. i 70. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi ov ih prava bliže ne obrazlaže, već ih, u stvari, izvodi iz navoda o povredi na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. i prava na rad iz člana 60. Ustava.

8. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko dvadeset godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti