Odluka Ustavnog suda o reviziji u sporovima sa prostim suparničarima

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda kojim je revizija odbačena kao nedozvoljena. Potvrđen je stav da se u sporovima sa više suparničara dozvoljenost revizije ceni prema vrednosti zahteva svakog suparničara pojedinačno, a ne prema zbirnoj vrednosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Pavla Dragulovića i Stane Dragulović, oboje iz Zlota, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 10. februara 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Pavla Dragulovića i Stane Dragulović izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 3320/08 od 4. decembra 2008. godine.

2. Odbacuje se ustavna žalba Pavla Dragulovića i Stane Dragulović izjavljena protiv presude Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1853/06 od 23. aprila 2007. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Pavle Dragulović i Stana Dragulović, oboje iz Zlota, podneli su 6. februara 2009. godine, preko punomoćnika, advokata Dušana Predića iz Bora, Opštinskom sudu u Boru ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1853/06 od 23. aprila 2007. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 3320/08 od 4. decembra 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava. Navedeni prvostepeni sud je 10. februara 2009. godine prosledio Ustavnom sudu ovu ustavnu žalbu.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi da je Vrhovni sud Srbije, odlučujući o reviziji podnosilaca, morao imati u vidu odredbu člana 491. stav 4. Zakona o parničnom postupku i ceniti dozvoljenost revizije prema pravilima ranije važećeg Zakona o parničnom postupku. U tom smislu, podnosioci ustavne žalbe ističu da su preinačenjem tužbe tražili od tuženog na ime naknade nematerijalne štete iznos od 240.000,00 dinara (svako ponaosob) i da je, saglasno odredbama ranije važećeg procesnog zakona, njihova revizija bila dozvoljena i da je “otuda revizijski sud u bitnom povredio odredbe postupka na štetu tužilaca“. Stoga, podnosioci ustavne žalbe smatraju da je osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije povređeno njihovo pravo na pravično suđenje, pravo na jednaku zaštitu prava i pravo na pravno sredstvo. Predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, te poništi osporene akte.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Boru P1. 1060/00 u kome su doneti osporeni akti i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužioci Pavle Dragulović, Stana Dragulović (ovde podnosioci ustavne žalbe) i Slađana Dragulović, svi iz Zlota, podneli su 8. novembra 2000. godine Opštinskom sudu u Boru tužbu protiv tuženog Javnog preduzeća za podzemnu eksploataciju uglja “Resavica“ – Rudnik mrkog uglja “Bogovina“ iz Bogovine, radi naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog smrti sina i brata, sada pok. Zaviše Dragulovića, i naknade materijalne štete zbog troškova sahrane navedenog lica. Tražili su da prvostepeni sud obaveže tuženog da na ime nematerijalne štete isplati tužiocima iznose od 150.000,00 dinara - ponaosob za podnosioce ustavne žalbe i 80.000,00 dinara za trećetužilju.

Nakon što je veštak neuropsihijatar dostavio nalaz i mišljenje prvostepenom sudu, tužioci su podneskom od 10. novembra 2005. godine preinačili tužbu, tako što su tražili da tuženi na ime naknade nematerijalne štete isplati iznose od po 240.000,00 dinara – ponaosob za podnosioce ustavne žalbe, odnosno iznos od 128.000,00 dinara za Slađanu Dragulović.

Opštinski sud u Boru je 9. decembra 2005. godine doneo presudu P1. 1060/00, kojom je u stavu I izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužilaca, te je obavezao tuženog da, na ime naknade nematerijalne štete po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog smrti Zaviše Dragulovića, isplati tužiocima Stani Dragulović i Pavlu Draguloviću iznos od 200.000,00 dinara, odnosno iznos od 180.000,00 dinara, a tužilji Slađani Dragulović iznos od 70.000,00 dinara; u stavu II izreke je utvrdio da je povučen tužbeni zahtev tužilaca za naknadu materijalne štete u pogledu troškova sahrane pokojnika, dok je u stavu III izreke obavezao tuženog da naknadi tužiocima troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Zaječaru je osporenom presudom Gž. 1853/06 od 23. aprila 2007. godine usvojio žalbu i preinačio prvostepenu presudu u stavu I izreke, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca za naknadu nematerijalne štete po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog smrti Zaviše Dragulovića, te odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove u ovoj pravnoj stvari.

Odlučujući o reviziji tužilaca, Vrhovni sud Srbije je 4. decembra 2008. godine doneo osporeno rešenje Rev. 3320/08, kojim je odbacio reviziju kao nedozvoljenu. U obrazloženju osporenog rešenja je navedeno: da je Vrhovni sud našao da je revizija tužilaca nedozvoljena, jer je izjavljena protiv odluke protiv koje se po zakonu ne može podneti; da je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 8. novembra 2000. godine i da su tužioci podneskom od 10. novembra 2005. godine preinačili tužbu tako što su tražili da se obaveže tuženi da tužiocima Pavlu i Stani Dragulović na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od po 240.000,00 dinara, a tužilji Slađani Dragulović iznos od 128.000,00 dinara; da je u konkretnom slučaju reč o imovinsko – pravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, pa se dozvoljenost revizije ceni prema odredbama Zakona o parničnom postupku koje su važile na dan preinačenja tužbe; da prema odredbi člana 394. stav 2. Zakona o parničnom postupku, važećeg u vreme preinačenja tužbe, revizija nije dozvoljena u imovinsko – pravnim sporovima, kad se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravosnažne presude ne prelazi 500.000,00 dinara; da vrednost predmeta spora pobijanog dela pravosnažne presude ni za jednog tužioca ne prelazi graničnu vrednost od 500.000,00 dinara, što predstavlja zakonom propisani limit za izjavljivanje revizije, iz čega sledi da navedeni vanredni pravni lek u ovoj pravnoj stvari nije dozvoljen.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. Ustava se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbama člana 394. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) (u daljem tekstu: ZPP), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari, je propisano: da protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, stranke mogu izjaviti reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja prepisa presude (stav 1.); da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi 500.000,00 dinara (stav 2.); da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora ne prelazi 500.000,00 dinara (stav 3.); da je izuzetno, i kad se radi o tužbenom zahtevu iz st. 2. i 3. ovog člana, revizija uvek dozvoljena - u parnicama o pravu na izdržavanje ili o pravu na ukidanje izdržavanja, u sporovima o pravu na naknadu štete zbog izgubljenog izdržavanja usled smrti davaoca izdržavanja, u imovinskim sporovima koji nastanu iz protivustavnih i protivzakonitih pojedinačnih akata i radnji kojim se pravna ili fizička lica zavisno od sedišta, odnosno prebivališta stavljaju u neravnopravan položaj na jedinstvenom tržištu ili na drugi način narušava jedinstvo tržišta, uključujući i parnice o naknadi štete, koja se tim prouzrokuje, kao i u sporovima zbog povrede autorskog prava, zaštite i upotrebe pronalaska i tehničkih unapređenja, uzoraka, modela i žigova, firme ili naziva, kao i u sporovima iz nelojalne utakmice i monopolističkih ponašanja kad se ne odnose na imovinskopravni zahtev (stav 4.).

Ostalim odredbama ZPP koje su od značaja za osnovanost ustavne žalbe, je propisano: da više lica mogu jednom tužbom tužiti, odnosno biti tuženi (suparničari), pored ostalog, ako su predmet spora zahtevi, odnosno obaveze iste vrste koji se osnivaju na bitno istovrsnom činjeničnom i pravnom osnovu, i ako postoji stvarna i mesna nadležnost istog suda za svaki zahtev i za svakog tuženog (član 199. stav 1. tačka 2)); da je svaki suparničar u parnici samostalna stranka i njegove radnje ili propuštanja ne koriste niti štete drugim suparničarima (član 203.); da je revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa (član 439.); da će se o reviziji izjavljenoj protiv pravnosnažne odluke drugostepenog suda, u postupku koji je pokrenut pre početka primene ovog zakona, odlučivati po pravilima parničnog postupka koja su važila do stupanja na snagu ovog zakona (član 491. stav 4.).

Prema članu 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), koji je stupio na snagu 6. decembra 2007. godine, ustavna žalba se može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Odredbama člana 113. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima je povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, ako je taj akt ili radnja izvršena od dana proglašenja Ustava do dana stupanja na snagu ovog zakona i da se ustavna žalba u slučaju iz stava 2. ovog člana može izjaviti u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona.

5. Razmatrajući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je ocenio da osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije, donetim u postupku po reviziji izjavljenoj protiv pravnosnažne parnične presude, nisu povređena prava podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje i na pravno sredstvo.

U konkretnom slučaju, podnosioci ustavne žalbe temelje navode o povredi prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava na činjenici da je Vrhovni sud Srbije, saglasno odredbi člana 491. stav 4. ZPP, morao da ceni dozvoljenost njihove revizije prema odredbama ranije važećeg zakona, jer je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 8. novembra 2000. godine. U tom smislu, oni ističu da je vrednost tužbenih zahteva koji su postavljeni u parnici bila iznad novčanog cenzusa za dozvoljenost revizije propisanog merodavnom odredbom ranije važećeg ZPP, te da je Vrhovni sud morao da odluči o navedenom vanrednom pravnom leku u meritumu. Međutim, imajući u vidu da su podnosioci ustavne žalbe podneskom od 10. novembra 2005. godine preinačili tužbu tako što su povećali svoje zahteve, Ustavni sud je našao da se dozvoljenost revizije u imovinsko – pravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu ima ceniti prema odredbama Zakona o parničnom postupku koje su važile na dan preinačenja tužbe. Odredbom člana 394. stav 2. ZPP, koji je važio na dan preinačenja tužbe u ovoj parnici, je propisano da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi 500.000,00 dinara. S tim u vezi, Ustavni sud je dalje ispitivao da li je Vrhovni sud Srbije proizvoljno primenio procesno pravo i time uskratio podnosiocima ustavne žalbe pravo na pristup sudu u postupku po reviziji, odnosno da li je vrednost zahteva podnosilaca prelazila novčani cenzus za dozvoljenost revizije iz člana 394. stav 2. ZPP. Kako su u ovoj parnici tri tužioca tražili od tuženog naknadu nematerijalne štete po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog smrti bliskog lica, postavilo se pitanje da li se dozvoljenost revizije imala ceniti uzimajući u obzir zbir svih tužbenih zahteva ili prema visini potraživanja svakog od tužilaca ponaosob. Polazeći od predmeta spora povodom koga je podneta ustavna žalba, Ustavni sud je utvrdio da tužioci, tj. podnosioci ustavne žalbe predstavljaju proste (obične) suparničare čiji je procesni položaj uređen po principu samostalnosti – svaki suparničar vodi spor kao da je sam tužilac. Drugim rečima, suparničar vodi svoj spor kao da nije zajednički tužio i, u skladu sa tim, preduzima radnje samostalno, samo u svom procesnom odnosu, a ne i radnje koje imaju za cilj da dejstvuju u odnosu na drugog suparničara prema protivniku. Na osnovu toga, Ustavni sud smatra da se dozvoljenost revizije u parnici u kojoj postoje prosti aktivni suparničari ima ceniti prema vrednosti zahteva svakog tužioca ponaosob.

Imajući u vidu da vrednost tužbenih zahteva podnosilaca ustavne žalbe (a i trećeg tužioca u ovom parničnom postupku), ponaosob gledajući, nije prelazila novčani cenzus od 500.000,00 dinara, Ustavni sud je ocenio da je Vrhovni sud Srbije dao jasne, dovoljne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je zaključio da je, u konkretnom slučaju, revizija nedozvoljena. Pored toga, valja konstatovati i da spor za naknadu nematerijalne štete po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog smrti bliskog lica, po svojoj prirodi, ne spada u sporove u kojima je revizija uvek dozvoljena bez obzira na vrednost predmeta spora, u smislu odredaba člana 394. stav 4. i člana 439. ZPP. Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je zaključio da osporenim rešenjem nisu povređeni pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje i pravo na pravno sredstvo, pa je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te je odlučio kao u tački 1. izreke.

Takođe, Ustavni sud je zaključio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali da je osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, jer oni nisu pružili argumente i odgovarajuće dokaze koji bi potvrdili da je sud najviše instance u istim činjeničnim i pravnim situacijama doneo različite odluke.

6. Ispitujući blagovremenost ustavne žalbe u delu u kojem se osporava presuda Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1853/06 od 23. aprila 2007. godine, Ustavni sud je pošao od činjenice da su donošenjem drugostepene presude, u konkretnom slučaju, iscrpljena sva pravna sredstva koja su podnosiocima ustavne žalbe stajala na raspolaganju u ovoj pravnoj stvari, jer revizija kao vanredno pravno sredstvo po zakonu nije bila dozvoljena. Po stavu Ustavnog suda, u slučaju kada u parničnom postupku revizija nije dozvoljena, blagovremenost ustavne žalbe se ceni u odnosu na dan dostavljanja drugostepene sudske odluke.

S obzirom na navedeno, a imajući u vidu da je punomoćnik podnosilaca ustavne žalbe osporenu drugostepenu presudu primio pre 28. maja 2007. godine (kada je podneo Vrhovnom sudu Srbiju reviziju), a da je ustavnu žalbu izjavio 6. februara 2009. godine, Ustavni sud je zaključio da je ustavna žalba u ovom delu neblagovremena, jer je podneta po isteku roka propisanog odredbom člana 113. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu. Stoga je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporava presuda Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1853/06 od 23. aprila 2007. godine, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Shodno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević