Odbacivanje ustavne žalbe u sporu za naknadu štete zbog zastarelosti

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda kojima je odbijen zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog zastarelosti. Ocenjeno je da podnosilac nije pružio ustavnopravne argumente, već je osporavao primenu materijalnog prava od strane redovnih sudova.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-171/2011
12.05.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Jugoslava Stevanovića iz Prokuplja, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 12. maja 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Jugoslava Stevanovića izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Nišu P. 2459/10 od 16. aprila 2010. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 3820/10 od 2. decembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jugoslav Stevanović iz Prokuplja je 12. januara 2011. godine, preko punomoćnika Stanimira Radosavljevića, advokata iz Niša, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Nišu P. 2459/10 od 16. aprila 2010. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 3820/10 od 2. decembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, povrede prava na jednaku zakonsku zaštitu iz člana 36. Ustava i povrede načela zabrane diskriminacije, zajemčenog odredbom člana 21. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi da su sudovi učinili početničke greške i svojim pravničkim mišljenjem ''pobili mišljenje veštaka'', kao i da je drugostepeni sud bio dužan da sugeriše ili odredi novo veštačenje kako bi se utvrdilo kada je bolest kod tužioca dobila svoj konačan oblik, ako već sud nije verovao veštaku da je ''simptome trajne izmene ličnosti tužilac počeo osećati od kraja 2007. godine''. Dalje se navodi da se samo u slučaju podnosioca ustavne žalbe rok zastarelosti računa od rata bez obzira kad je bolest nastala, što predstavlja nejednaku pravnu zaštitu odnosno diskriminaciju iz člana 21. Ustava.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, saglasno odredbi člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'',broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. U postupku prethodnog ispitivanja, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Osnovnog suda u Nišu P. 2459/10 od 16. aprila 2010. godine u prvom stavu izreke odbijen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da sud obaveže tuženu Republiku Srbiju - Ministarstvo odbrane - Vojna pošta 4983 Niš da tužiocu isplati opredeljene novčane iznose na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove, pretrpljeni strah i duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti kao posledica izvršavanja vojne obaveze u ratnoj jedinici na području Kosova i Metohije, tokom NATO bombardovanja 1998. i 1999. godine, dok je drugim stavom izreke obavezan tužilac da nadoknadi tuženom troškove parničnog postupka u iznosu od 11.000,00 dinara u roku od 15 dana.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 3820/10 od 2. decembra 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda. U obrazloženju navedene drugostepene odluke se navodi da je tužilac tokom 1998. godine i 1999. godine u vreme agresije NATO pakta boravio sa službom na Kosovu i Metohiji, da je preživeo više stresnih situacija, te se u januaru 2000. godine obratio lekaru sa simptomom promene svog psihičkog stanja, da je nakon prestanka boravka tužioca na ratištu počeo da teče rok zastarelosti, obzirom da je tužilac tada počeo da oseća prve simptome posttraumatskog sindroma, kada se i javio lekaru, da je osnovan prigovor zastarelosti potraživanja naknade štete, jer je tužilac tužbu podneo 18. juna 2009. godine, devet godina od pojave simptoma bolesti, te da je bez uticaja na naknadu štete činjenica da je tužilac saznao 2007. godine o trajnom oboljenju odnosno o trajnoj promeni ličnosti, obzirom da je objektivni rok u kome je tužilac mogao ostvariti pravo na naknadu štete istekao 2004. godine.

4. Ustavni sud je ocenio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na postojanje povrede Ustavom zajemčenog prava na koje se u ustavnoj žalbi ukazuje, već se ponavljaju razlozi izneti u žalbi na prvostepenu presudu koji su bili predmet ocene drugostepenog suda.

Naime, polazeći od iznetih navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo traži da postupa kao instancioni sud. Podnosilac povredu prava na koje se u ustavnoj žalbi poziva obrazlaže, pre svega, nepravilnom primenom zakonskih odredbi o zastarelosti potraživanja naknade štete.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Stoga, Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju, ne sadrži razloge takve prirode koji očigledno dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u konkretnom parničnom postupku došlo do proizvoljne primene materijalnog prava koje se odnosi na pravila o zastarelosti.

U konkretnoj situaciji, nakon prestanka boravka tužioca na ratištu počeo je da teče rok zastarelosti, obzirom da je tužilac tada počeo da oseća simptome posttraumatskog sindroma, kada se i javio lekaru. Redovni sudovi su za svoje odluke dali jasne, logične i dovoljno obrazložene razloge, a takva obrazloženja Ustavni sud ne smatra proizvoljnim, već nalazi da su razlozi izneti u osporenim presudama u svemu ustavnopravno prihvatljivi. Stoga je Ustavni sud ocenio da navodi ustavne žalbe ne daju dovoljno osnova za sumnju da su osporene presude donete proizvoljnom primenom materijalnog prava, te da je njima povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

U pogledu navoda ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ne navodi konkretne razloge na kojima zasniva svoju tvrdnju o povredi ovog prava, niti iz osporenih presuda proizlazi da su sudovi u istim činjeničnim i pravnim situacijama donosili bitno različite odluke, pa se ni ovi navodi ne mogu prihvatiti.

Ocenjujući navode o povredi načela zabrane diskriminacije, Ustavni sud je konstatovao da u ustavnoj žalbi nisu navedeni razlozi koji bi ukazivali da je prilikom donošenja osporenih odluka podnosilac stavljen u nejednak položaj u odnosu na drugu stranku u postupku, niti u odnosu na treća lica.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

5. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odbacivanje ustavne žalbe u sporu za naknadu štete zbog zastarelosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti