Dužina radnog spora i povreda prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu privrednog društva „J.“ a.d. zbog trajanja radnog spora preko sedam godina. Sud je ocenio da je postupak bio neefikasan, posebno zbog dvogodišnjeg odlučivanja Apelacionog suda u hitnom predmetu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Vladan Petrov, Miroslav Nikolić, Tatjana Đurkić i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „J.“ a.d. Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. decembra 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „J.“ a.d. Beograd i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2578/17 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo privrednog društva „J.“ a.d. Beograd na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „J.“ a.d. Beograd podnelo je Ustavnom sudu, 6. januara 2022. godine, preko punomoćnika B. D, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2578/17, kao i protiv presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 893/21 od 8. septembra 2021. godine, Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 288/19 od 19. novembra 2020. godine i Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2578/17 od 14. novembra 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava. Podnosilac ustavne žalbe ističe i povredu čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kojima se suštinski pružaju iste garancije kao i odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je postupak u sporu iz radnog odnosa trajao neprimereno dugo, bez opravdanih razloga i doprinosa podnosioca kao stranke u postupku; da iz činjenica koje su nesporno utvrđene u postupku proizlazi sasvim suprotan zaključak od onog koji su izveli sudovi u osporenim presudama; da ponašanje tužioca opisano u rešenju o otkazu ugovora o radu nesumnjivo predstavlja razlog za otkaz ugovora o radu, jer je u suprotnosti sa kolektivnim ugovorom, kao i ugovorom o radu.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude, sa alternativnim zahtevom za naknadu materijalne štete u visini naknade troškova postupka koja je isplaćena tužiocu. Takođe, istaknut je i zahtev za naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000.000 dinara, kao i zahtev za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe od strane advokata.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2578/17 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

V. G. iz Pančeva je 25. marta 2014. godine, u svojstvu tužioca, podneo Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog privrednog društva „J.“ a.d. Beograd, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu od 24. decembra 2013. godine i vraćanja na rad. Predmet je zaveden pod brojem P1. 617/14.

Tuženi je odgovor na tužbu dostavio 12. maja 2014. godine. Pripremno ročište je najpre zakazano za 27. novembar 2014. godine, ali tada nije održano zbog neurednog pozivanja tuženog. Održano je 2. jula 2015. godine. U periodu do prvog presuđenja, zakazana su još dva ročišta za glavnu raspravu – 25. novembra 2015. i 3. marta 2016. godine. U okviru dokaznog postupka saslušano je dvoje svedoka, kao i tužilac u svojstvu stranke.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 617/14 od 3. marta 2016. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca. Ova presuda je strankama otpravljena 7. jula 2016. godine. Tuženi je 26. jula 2016. godine izjavio žalbu, na koju je tužilac odgovorio podneskom od 12. septembra 2016. godine.

Spisi parničnog predmeta su 9. novembra 2016. godine prosleđeni Apelacionom sudu u Beogradu. Rešenjem Gž1. 3778/16 od 22. avgusta 2017. godine ukinuta je navedena prvostepena presuda, te je predmet 31. avgusta 2017. godine vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. Zaveden je pod brojem P1. 2578/17.

U periodu do narednog presuđenja, prvostepeni sud je zakazao još četiri ročišta za glavnu raspravu – 18. decembra 2017. godine, 26. marta, 16. jula i 14. novembra 2018. godine. Sva ročišta su održana. U okviru dokaznog postupka je ponovo saslušan tužilac u svojstvu stranke, kao i jedan od ranije saslušanih svedoka.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2578/17 od 14. novembra 2018. godine ponovo je usvojen tužbeni zahtev tužioca u celini. Tuženi je 18. decembra 2018. godine izjavio žalbu, na koju je tužilac odgovorio podneskom od 5. januara 2019. godine.

Spisi parničnog predmeta su 25. januara 2019. godine prosleđeni Apelacionom sudu u Beogradu, koji je osporenom presudom Gž1. 288/19 od 19. novembra 2020. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog, te je osporena prvostepena presuda u celini potvrđena. Predmet je 17. decembra 2020. godine vraćen prvostepenom sudu.

Tuženi je 25. januara 2021. godine izjavio reviziju. Spisi parničnog predmeta su 11. aprila 2021. godine prosleđeni Vrhovnom kasacionom sudu, koji je osporenom presudom Rev2. 893/21 od 8. septembra 2021. godine reviziju tuženog odbio kao neosnovanu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14, 87/18 i 18/20), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano raspravi, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu, odnosno u vremenskom okviru (član 326. stav 2.); da presuda mora pisano da se izradi u roku od osam dana od dana objavljivanja, a u složenijim predmetima sud može da odloži pisanu izradu presude za još 15 dana (član 354. stav 1.); da u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud posebno vodi računa o potrebi hitnog rešavanja radnih sporova (član 438.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 25. marta 2014. godine, podnošenjem tužbe Prvom osnovnom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 893/21 od 8. septembra 2021. godine.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao sedam godina i pet meseci, što može ukazivati na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom ocene postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi predstavljala opravdan razlog za višegodišnje trajanje parnice, polazeći od toga da je dokazni postupak činilo samo saslušanje troje lica.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da sud o zahtevima tužioca odluči u okviru standarda razumnog roka, posebno zbog činjenice da je reč o pravnoj zaštiti zbog prestanka radnog odnosa, u okviru koje poslodavac može biti obavezan da zaposlenog vrati na rad.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio ne postoji njegov doprinos produžavanju trajanja postupka.

Po mišljenju Ustavnog suda, pretežnu odgovornost za navedeno trajanje osporenog parničnog postupka snosi prvostepeni sud. Ovde se naročito ima u vidu: da prilikom zakazivanja ročišta za glavnu raspravu evidentno nije poštovano načelo hitnosti u rešavanju ove vrste spora, kao i da je kod pismene izrade prve po redu prvostepene presude prekoračen zakonom propisani rok. Takođe, Ustavni sud smatra da je, u okolnostima konkretnog slučaja, tačnije, da je predmet hitne prirode i da nije bio činjenično i pravno složen, izvan granica razumnog roka skoro dvogodišnje trajanje drugog po redu žalbenog postupka pred Apelacionim sudom u Beogradu, imajući u vidu da je taj sud prethodno već bio upoznat sa predmetom, a u činjeničnom smislu, predmet nije značajno dopunjen u ponovnom prvostepenom postupku.

Sledom svega iznetog, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka, već i ekonomsko-socijalne prilike, te činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine). Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja nadležnih sudova.

7. Što se tiče osporenih akta, Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao relevantni ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenih akata. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporene akte, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Dužina radnog spora i povreda prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti