Odluka Ustavnog suda o pravičnom zadovoljenju u stečajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Podnositeljki je dosuđena neadekvatna naknada nematerijalne štete zbog dugog trajanja stečajnog postupka, a zahtev za naknadu imovinske štete je neosnovano odbijen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Lidija Đukić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. P . iz Leskovca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. juna 2022. godine , doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. P . i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 514/18 od 11. decembra 2018. godine , podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava

2. Utvrđuje se pravo S . P . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznos isplaćen po osnovu presude Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 514/18 od 11. decembra 2018. godine , kao i za ostale iznose koji su podnositeljki ustavne žalbe eventualno već isplaćeni po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 37/10 . Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Poništava se presuda Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 514/1 8 od 11. decembra 2018. godine i određuje da taj sud donese novu odluku o žalbi podnositeljke ustavne žalbe koja je podnet a protiv stava trećeg izreke navedene prvostepene presude.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. P . podnela je Ustavnom sudu, 19. februara 2019. godine, preko punomoćnika D . M, advokata iz Leskovca , ustavnu žalb u protiv presude Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 514/18 od 11. decembra 2018. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1 . Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnositeljka bila zaposlena u E. „R .“ a.d. Leskovac, koje je preduzeće sa pretežnim društvenim kapitalom; da je pravnosnažnom i izvršnom parničnom presudom obavezano navedeno preduzeće da podnositeljki plati novčano potraživanje iz radnog odnosa; da je protiv navedenog preduzeća pokrenut stečajni postupak pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 37/10; da je podnositeljka ustavne žalbe, u smislu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, podnela prigovor radi ubrzavanja navedenog stečajnog postupka i da je pravnosnažnim rešenjem Privrednog suda u Leskovcu R4. 1077/16 od 23. avgusta 2016. godine usvojen prigovor; da je, nakon toga, podnositeljka, u smislu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, podnela tužbu protiv Republike Srbije, radi naknade novčanog obeštećenja za nematerijalnu štetu i radi naknade imovinske štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u predmetnom stečajnom postupku; da je osporenom pravnosnažnom presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 514/18 od 11. decembra 2018. godine dosuđen novčani iznos od 400 evra na ime novčanog obeštećenja za nematerijalnu štetu, dok je odbijen tužbeni zahtev za naknadu imovinske štete; da su Ustavni sud i Evropski sud za ljudska prava zauzeli pravni stav da se usled povrede prava na suđenje u razumnom roku zadire u pravo na mirno uživanje imovine u postupcima naplate potraživanja prema društ venim preduzećima i da se zbog toga Republika Srbija obavezuje da nadoknadi imovinsku štetu u visini iznosa priznatih potraživanja u stečajnom postupku; da je, takođe, dosuđen iznos naknade nematerijalne štete prenisko određen, s obzirom na dužinu trajanja stečajnog postupka i postupaka koji su prethodili stečajnom postupku .

Podnositeljka ustavne žalbe je predložila da Ustavni sud usvoji ustavn u žalb u, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporenu presud u Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 514/18 od 11. decembra 2018. godine. Tražila je i naknadu troškova sastava ustavne žalbe .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Privredni sud u Leskovcu je pravnosnažnim rešenjem R4. 1077/16 od 23. avgusta 2016. godine usvojio prigovor podnositeljke ustavne žalbe radi ubrzavanja stečajnog postupka koji se vodi o pred tim sudom u predmetu St. 37/10, nad steč ajnim dužnikom E. „R .“ a.d. Leskovac i utvrdio joj je povredu prava na suđenje u razumnom roku.

Podnositeljka ustavne žalbe podnela je tužbu Osnovnom sudu u Leskovcu, u smislu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, protiv Republike Srbije, radi naknade novčanog obeštećenja za nematerijalnu štetu i radi naknade imovinske štete, zbog utvrđene povrede prava na suđenje u predmetnom stečajnom postupku.

Osnovni sud u Leskovcu je presudom Prr. br. 19/17 od 22. juna 2018. godine, u stavu prvom izreke, delimično usvojio tužbeni zahtev radi naknade novčanog obeštećenja za nematerijalnu štetu u iznosu od 400 evra, dok je u stavu drugom izreke, višak tužbenog zahteva preko dosuđenog pa do traženog iznosa od 1.500 evra odbio kao neosnovan, a u stavu trećem izreke, odbio je tužbeni zahtev radi naknade imovinske štete i, u stavu četvrtom izreke, odlučeno je o troškovima postupka.

Podnositeljka ustavne žalbe je izjavila žalbu protiv stava drugog i stava trećeg izreke navedene prvostepene presude.

Viši sud u Leskovcu je osporenom presudom Gžrr. 514/18 od 11. decembra 2018. godine potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da kada se radi o imovinskoj šteti podnositeljka je dužna da dokazuje da je navedena šteta nastala kao posledica dugotrajnog trajanja sudskog postupka, odnosno da se imovinska šteta može dovesti u uzročno-posledičnu vezu sa povredom prava na suđenje u razumnom roku; da podnositeljka ustavne žalbe nije dokazala postojanje uzročno- posledične veze između nastanka imovinske štete i povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom stečajnom postupku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) je propisano: da su pravna sredstva kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku: prigovor radi ubrzavanja postupka, žalba i zahtev za pravično zadovoljenje (član 3. stav 1.); da u rešenju kojim se prigovor usvaja i utvrđuje povreda prava na suđenje u razumnom roku predsednik suda ukazuje sudiji ili javnom tužiocu na razloge zbog kojih je povređeno pravo stranke i nalaže sudiji procesne radnje koje delotvorno ubrzavaju postupak (član 11. stav 1.); da istim rešenjem predsednik suda određuje rok u kome je sudija dužan da preduzme naložene procesne radnje, a koji ne može biti kraći od 15 dana, niti duži od četiri meseca, i primeren rok u kome ga sudija izveštava o preduzetim radnjama (član 11. stav 2.); da pravo na pravično zadovoljenje ima stranka čiji je prigovor usvojen, a koja nije podnela žalbu, zatim stranka čija je žalba odbijena uz potvrđivanje prvostepenog rešenja o usvajanju prigovora i stranka čija je žalba usvojena (član 22. stav 1.); da stranka čiji je prigovor usvojen, a koja nije podnela žalbu i stranka čija je žalba odbijena uz potvrđivanje prvostepenog rešenja o usvajanju prigovora stiče pravo na pravično zadovoljenje kada istekne rok u kome je sudija ili javni tužilac bio dužan da preduzme naložene procesne radnje, a stranka čija je žalba usvojena – kada primi rešenje o usvajanju žalbe (član 22. stav 2.); da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje (član 31. stav 1.); da pored odredaba zakona kojim se uređuju obligacioni odnosi, sud primenjuje i merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku (član 4) (član 31. stav 2.); da je odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku objektivna (član 31. stav 3.); da novčano obeštećenje i naknadu imovinske štete isplaćuje sud ili javno tužilaštvo koji su povredili pravo na suđenje u razumnom roku (član 32.).

5. Vezano za naknadu novčanog obeštećenja za nematerijalnu štetu, Ustavni sud konstatuje da se tvrdnja podnositeljke o učinjenoj povredi prava pravično suđenje zasniva na navodima o tome da je visina novčanog obeštećenja koja mu je dosuđena zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku neadekvatna .

U vezi sa osnovanošću ovih navoda i tvrdnji podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud upućuje na stavove i ocene koji su detaljno izneti u Odluci Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine, a koji se primenjuju i u konkretnom slučaju .

Ustavni sud nalazi da su u konkretnom slučaju od značaja i stavovi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) izraženi u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine).

Naime, Evropski sud se u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije prvi put izjašnjavao o tome da li je visina naknade neimovinske štete koja je na osnovu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku dosuđ ena od strane „redovnih“ sudova zbog neizvršenja/kašnjenja u izvršenju sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa isključivim ili većinskim državnim ili društvenim kapitalom, dovoljna i adekvatna. Razmatrajući prigovor gubitka statusa „žrtve“ Evropski sud je primetio da je iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra koji su domaći sudovi dosudili podnositeljki predstavke, niži od iznosa koje Evropski sud dosuđuje u sličnim predmetima, ali je naglasio da se pitanje adekvatnosti dosuđenog iznosa naknade mora ceniti u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost naknade koja se ocenjuje u kontekstu životnog standarda u određenoj državi, kao i činjenicu da će u okviru nacionalnog sistema ova naknada u principu biti dosuđena i isplaćena brže i ranije nego da o tome odlučuje Evropski sud (stav 23.). Zaključujući da se dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra može smatrati dovoljnim i adekvatnim za pretrpljenu povredu prava na suđenje u razumnom roku, te da je, posledično, podnositeljka predstavke izgubila status „žrtve“ u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Evropski sud je odbacio predstavku.

Ustavni sud nalazi da se, u situaciji kada se ustavnom žalbom, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, osporava presuda kojom je dosuđeno novčano obeštećenje za nematerijalnu štetu koja je izazvana povredom prava na suđenje u razumnom roku, a koja je utvrđena zbog nemogućnosti da se u primerenom roku naplati prav nosnažno dosuđeno potraživanje iz radnog odnosa od poslodavca – dužnika koji je preduzeće sa isključivim ili većinskim društvenim ili državnim kapitalom, istaknuta povreda zajemčenog prava mora ispitivati primenom stavova Evropskog suda izraženih u odluci Stanković protiv Srbije. U tom smislu, u ovom ustavnosudskom predmetu ocena dosuđene visine naknade neimovinske štete nema karakter instancionog postupanja Ustavnog suda, već predstavlja mehanizam kojim se obezbeđuje da se zajemčena prava tumače u skladu sa praksom Evropskog suda kao međunarodne institucije koja nadzire njihovo sprovođenje. Ustavni sud ističe da je u cilju usklađivanja svoje prakse sa jedinstvenim pristupom Evropskog suda u rešavanju ovog spornog pitanja, na sednici održanoj 4. juna 2020. godine, doneo Odluku Už-277/2017 (objavljena na internet stranici Ustavnog suda www.ustavni.sud.rs i u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 104/20), kojom je usvojio ustavne žalbe M. K, D. M. i S. J. i utvrdio da je podnosiocima osporenim rešenjima, kojima im je, primenom odredaba Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, dosuđena naknada na ime nematerijalne štete, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer dosuđena visina ne predstavlja dovoljnu i adekvatnu naknadu za pretrpljenu povredu prava na suđenje u razumnom roku, te se ne može smatrati da su njenim dosuđivanjem podnosioci izgubili status „žrtve“. Istom o dlukom podnosiocima je utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti, umanjenom za iznose koji su im već isplaćeni po istom osnovu.

Primenjujući prethodno izloženo na konkretan slučaj, a s obzirom na to da je podnositeljki ustavn e žalb e povreda prava na suđenje u razumnom roku utvrđena zbog nemogućnosti da u primerenom roku naplat i svoja potraživanja iz radnog odnosa od poslodavca – stečajnog dužnika koji je privredno društvo sa državnim/društvenim kapitalom , Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki osporen om presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 514/18 od 11. decembra 2018. godine, u delu u kojem je odlučeno o novčanom obeštećenju za nematerijalnu štetu , povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalb u, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Razmatrajući način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, Ustavni sud se takođe poziva na obrazloženje Odluke Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine.

Ustavni sud je ocenio da je utvrđivanje prava podnosiocu ustavn e žalb e na naknadu nematerijalne štete u visini koju Evropski sud smatra dovoljnom i adekvatnom novčanom satisfakcijom zbog nemogućnosti naplate potraživanja u razumnom roku najdelotvorniji način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava.

Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tač ki 2. izreke, utvrdio pravo podnositeljke ustavn e žalb e na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznos isplaćen po osnovu presude Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 514/18 od 11. decembra 2018. godine, kao i za ostale iznose koji su podnositeljki ustavne žalbe eventualno već isplaćeni po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 37/10 . Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

7. Vez ano za pravnosnažno odbijanje tužbenog zahteva za naknadu imovinske štete, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitrarna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene mater ijalnog odnosno procesnog prava.

Polazeći od činjenica utvrđenih u ustavnosudskom postupku, Ustavni sud konstatuje da je os porenom presudom Višeg suda u Leskovcu odlučivano o tužbeno m zahtevu podnositeljke za naknadu imovinske štete nastale zbog nenamirenja njenog potraživanja iz radnog odnosa u predmetnom stečajnom postupku koji se vodi nad stečajnim dužnikom E. „R .“ a.d. Leskovac, a koji je u vreme nastanka potraživanja imao pretežan društveni, odnosno državni kapital. Viši sud u Leskovcu je pravnosnažno odbio tužbeni zahtev za naknadu imovinske štete, iz razloga što je ocenio da tužilja, ovde podnositeljka ustavne ža lbe, nije dokazala postojanje uzročno-posledične veze između nastale štete i povrede prava na suđenj e u razumnom roku, odnosno da je pretrpela imovinsku štetu upravo zbog dugog trajanja predmetnog stečajnog postupka .

Ustavni sud ukazuje da je praksa Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom i pravom na naknadu materijalne štete, kao i dosadašnja praksa Ustavnog suda u predmetima u kojima je ustavna žalba izjavljena zbog nenamirenja potraživanja iz radnog odnosa u izvršnom i/ili stečajnom postupku prema dužniku koji je privredno društvo sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom bliže citirana u Odluci Ustavnog suda Už-9242/2020 (Už-2583/2017) od 7. aprila 2022. godine.

Ocenjujući osnovanost navoda podnositeljke ustavne žalbe kojima dovode u pitanje pravičnost primene materijalnog prava, Ustavni sud je pošao od navedenih odredaba Ustava i Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, kao i relevantne prakse Evropskog suda i ustavnosudske prakse. Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku predviđeno je pravo stranke da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, čime je propisan pravni put za ostvarivanje prava na naknadu ove vrste imovinske štete. Navedenim zakonom je propisano da sud prilikom odlučivanja o predmetnoj tužbi primenjuje odredbe zakona kojima se uređuju obligacioni odnosi, kao i merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku. Uz to, propisano je da je odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu objektivna. Dakle, navedeni zakon u vezi sa pitanjem odgovornosti za naknadu štete propisuje samo osnov odgovornosti, dok u pogledu uslova za postojanje takve odgovornosti, upućuje na primenu odredaba zakona kojima se uređuju obligacioni odnosi.

Međutim, kada je reč o naknadi imovinske štete nastale zbog nemogućnosti naplate potraživanja iz radnog odnosa u izvršnom, odnosno stečajnom postupku, u kome svojstvo izvršnog, odnosno stečajnog dužnika ima privredno društvo koje je u vreme nastanka obveze imalo pretežan društveni, odnosno državni kapital, treba imati u vidu i stavove Evropskog suda u vezi sa pitanjem odgovornosti države i prava na naknadu imovinske štete u tim slučajevima, a koje je dosledno prihvatio i Ustavni sud u svojoj praksi. Prema stanovištu Evropskog suda, kad god se utvrdi povreda Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i/ili njenog Protokola broj 1, podnosiocima predstavki se dosuđuje naknada materijalne štete, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim sudskim odlukama. Uzimajući u obzir praksu Evropskog suda, Ustavni sud je u svojim odlukama, u cilju otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na imovinu, utvrđivao i pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog u izvršnom, odnosno stečajnom postupku, umanjenih za eventualno već naplaćene iznose po tom osnovu.

Po oceni Ustavnog suda, sama činjenica da je sudskom odlukom utvrđeno da neko lice zbog neefikasnog i nedelotvornog postupanja nadležnog suda nije u mogućnosti da u razumnom roku naplati svoje potraživanje iz radnog odnosa u izvršnom, odnosno stečajnom postupku, prema dužniku, koji je u vreme nastanka potraživanja imao pretežan društveni, odnosno državni kapital, je dovoljna da bi se utvrdila odgovornost države za naknadu imovinske štete. Dakle, pretpostavka za zasnivanje objektivne odgovornosti Republike Srbije za naknadu ove vrste imovinske štete nastale iz potraživanja iz radnog odnosa prema dužniku koji je u vreme nastanka potraživanja imao pretežan društveni, odnosno državni kapital, je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom izvršnom, odnosno stečajnom postupku. U tom kontekstu, Ustavni sud naglašava da kod ovog oblika objektivne odgovornosti Republike Srbije za štetu važi pretpostavka uzročnosti, tako da oštećeno lice ne snosi teret dokazivanja postojanja uzročno-posledične veze, već se ona pretpostavlja.

Sa druge strane, Ustavni sud je imao u vidu da su, u međuvremenu, i nadležni sudovi u svojim odlukama zauzeli isto pravno stanovište u vezi sa pitanjem odgovornosti Republike Srbije za naknadu ove vrste imovinske štete, pozivajući se upravo na relevantnu praksu Evropskog suda i Ustavnog suda, kao i na Zaključak o odgovornosti Republike Srbije za naknadu materijalne štete nastale zbog neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka, usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 2. novembra 2018. godine, prema kome: Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku.

U vezi sa dosuđivanje zakonske zatezne kamate u okviru imovinske štete, Ustavni sud ukazuje i na stavove Evropskog suda izražene u presudi Stevanović i drugi protiv Srbije, predstavke br. 43815/17… 6256/18, od 27. avgusta 2019. godine. U navedenoj presudi Evropski sud je konstatovao da su podnosioci predstavki imali pravo na glavni dug i zakonsku zateznu kamatu do pokretanja stečajnog postupka, što im je i isplaćeno, a da im nakon tog datuma kamata nije isplaćena, jer na to nisu imali pravo (saglasno relevantnim odredbama Zakona o stečaju), te je stoga zaključio da su osporene domaće odluke u potpunosti izvršene. Evropski sud je dalje naveo da iako je tužena država odgovorna za dugove društvenih, odnosno državnih preduzeća, koji su utvrđeni pravnosnažnim presudama, opšta pravila domaćeg prava i dalje se primenjuju na bilo koji izvršni, odnosno stečajni postupak protiv takvog preduzeća.

Ustavni sud ukazuje da je ovakvo pravno stanovište zauzeto u Odluci Ustavnog suda Už-9242/2020 (Už-2583/2017) od 7. aprila 2022. godine.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud nalazi da Viši sud u Leskovcu u osporenoj presudi nije na ustavnopravno prihvatljiv način tumačio odredbe merodavnog materijalnog prava o odgovornosti tužene Republike Srbije za naknadu imovinske štete, kada je ocenio da podnositeljke kao tužilje nisu dokazale postojanje uzročno-posledične veze između nastale štete i povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 514/18 od 11. decembra 2018. godine, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede navedenog ustavnog prava mogu otkloniti samo poništajem presude Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 514/18 od 11. decembra 2018. godine i određivanjem da taj sud donese novu odluku o žalbi podnositeljke ustavne žalbe koja je podneta protiv stava trećeg izreke navedene prvostepene presude. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 3. izreke.

8. S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje i naložio otklanjanje štetnih posledica, Ustavni sud se nije posebno bavio povredom prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

9. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato , pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

10. S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o pravičnom zadovoljenju u stečajnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti