Odbijanje ustavne žalbe zbog nepostojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, nalazeći da pravo na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao šest i po godina nije povređeno. Uzete su u obzir složenost predmeta i prekid postupka zbog stečaja, koji se ne može pripisati sudu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Goran P. Ilić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ankice Dimitrijević iz Novog Sada , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. jula 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ankice Dimitrijević izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srb ije, u parničnom postupku koji je vo đen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1273/11, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ankica Dimitrijević iz Novog Sada podnela je, 28. maja 2013. godine, preko punomoćnika Milana Kozomore, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vo đen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 4789/07, Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1273/11, Privrednim apelacionim sudom u predmetu Pž. 4051/12 i pred Vrhovnim kasacionim sudom u predmetu Prev. 40/13 i protiv presude Privrednog suda u Novom Sadu P. 1273/11 od 9. februara 2012. godine, presude Privrednog apelacionog suda Pž. 4051/12 od 6. decembra 2012. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 40/13 od 21. marta 2013. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i prava na rad zajemčenog članom 60. st. 1, 2, 3. i 4. Ustava.

Podnositeljka ustavne žalbe je između ostalog, navela: da joj je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim, a potom pred Privrednim sudom u Novom Sadu, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, jer je postupak trajao sedam godina; da je prvostepenom presudom p otpuno pogrešno utvrđeno činjenično stanje; da su drugostepeni i revizijski sud prihvat ili stav iznet u prvostepenoj presudi; da je pogrešno primenjeno materijalno pravo, odnosno da su pogrešno tumačene odredbe čl. 18 . i 19. i člana 179. stav 1. tačka 1) Zakona o radu; da prilikom donošenja osporenih presuda nije poštovan ni minimum pažnje prilikom ocene izvedenih dokaza; da sudovi nisu utvrdili da li postoji pisana isprava ili iskaz svedoka koji bi potvrdio stav suda da je tužilja odbila da radi, te da iz razloga nepostojanja bilo kakvog relevantnog dokaza poklanjaju veru samo rešenju o otkazu ugovora o radu, kao i da su osporenim presudama olako tumačene činjenice koje su od odlučnog značaja za presuđenje. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istakla je i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe, na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Privrednim sudom u Novom Sadu P. 1273/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe podnela je 4. oktobra 2006. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženog BG „Group-Jugoalat“ AD iz Novog Sada, radi poništaja rešenja o privremenom udaljenju sa rada i naknad e štete.

Opštinski sud u Novom Sadu je presudom zbog propuštanja P1. 7121/06 od 17. novembra 2006. godine usvojio tužbeni zahtev tužilje i obavezao tuženog da joj naknadi troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 179/07 od 21. juna 2007. godine ukinuo presudu zbog propuštanja P1. 7121/06 od 17. novembra 2006. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Nakon spajanja parnica po tužbama tužilje protivtuženog , a do donošenja prve presude, održano je devet ročišta na kojima su izvođeni dokazi saslušanjem tužilje kao parnične starank e, svedoka i finansijskim veštačenjem, a nisu održana četiri ročišta uglavnom zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4789/07 od 7. aprila 2009. godine su odbijeni u celosti tužbeni zahtevi tužilje i obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tužilje Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž1. 1937/10 od 11. juna 2010. godine utvrdio prekid žalbenog postupka u ovoj pravnoj stvari, zbog otvaranja stečajnog postupka nad tuženim.

Punomoćnik tužilje je podneskom od 7. jula 2010. godine predložio nastavak postupka, a rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 723/11 od 29. marta 2011. godine je određen nastavak postupka, ukinuta je ožalbena presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4789/07 od 7. aprila 2009. godine i predmet upućen Osnovnom sudu u Novom Sadu na ponovno suđenje.

Osnovni sud u Novom Sadu se rešenjem P1. 793/11 od 28. aprila 2011. godine oglasio stvarno i mesno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari i po pravnosnažnosti ovog rešenja predmet je ustupljen Privrednom sudu u Novom Sadu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu .

U ponovnom postupku pred Privrednim sudom u Novom Sadu je, nakon izvođenja dokaza saslušanjem tužilje u svojstvu parnične stranke , zaključena glavna rasprava.

Osporenom presudom Privrednog suda u Novom Sadu P. 1273/11 od 9. februara 2012. godine su, u celosti odbijeni kao neosnovani tužbeni zahtevi tužilje, kojim je tražila: da se utvrdi da je nezakonito i da se poništi rešenje o privremenom udaljenju sa rada od strane pravnog prethodnika tuženog broj 2639/06 od 4. jula 2006. godine; da se utvrdi da je nezakonito i da se poništi rešenje o otkazu ugovora o radu pravnog prethodnika tuženog broj 2717/06 od 22. jula 2006. godine kojim je tužilji otkazan ugovor o radu broj 2001/05 od 24. novembra 2005. godine sa danom dostavljanja rešenja; da se utvrdi potraživanje tužilje prema tuženom po osnovu izgubljene zarade i drugih primanja sa za period od 22. jula 2006. do 30. aprila 2008. godine, sa zakonskom zateznom kamatom na opredeljene iznose; da se utvrdi potraživanje tužilje prema tuženom na ime regresa za godišnji odmor za period od 1. januara 2005. do 31. decembra 2007. godine , sa zakonskom zateznom kamatom na opredeljene iznose; da se utvrdi potraživanje tužilje prema tuženom na ime izgubljene zarade i drugih primanja za period od 1. maja 2008. godine do dana otvaranja stečajnog postupka nad tuženim 3. juna 2010. godine i da se utvrdi potraživanje po osnovu isplate doprinosa za obavezno socijalno osiguranje za period od 4. jula do 3. juna 2010. godine. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da je tužilja kao zaposlena kod tuženog odbila za vreme trajanja radnog vremena, radni nalog predsednika Upravnog odbora i vršioca dužnosti komercijalnog direktora kojim je od nje zahtevano da obavi određeni posao koji joj je naložen u okviru ugovorenog radnog vremena; da je zbog povrede ove radne obaveze, tužilja rešenjem tuženog privremeno udaljena sa rada do konačne odluke o utvrđivanju odgovornosti; da je rešenjem tuženog broj 2001/05 od 24. novembra 2005. godine tužilji otkazan ugovor o radu od strane generalnog direktora pravnog prethodnika tuženog , na poslovima administrativnog tehničara u službi komercijale. Prvostepeni sud je utvrdio da su tužbeni zahtevi tužilje neosnovani, jer je pre isteka radnog vremena odbila da izvrši posao po nalogu predsednika Upravnog odbora tuženog koji je istovremeno obavljao i poslove komercijalnog direktora tuženog, čime je počinila povredu radne obaveze koja je utvrđena Kolektivnim ugovorom.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 4051/12 od 6. decembra 2012. godine je odbijena žalba tužilje i potvrđena ožalbena presuda Privrednog suda u Novom Sadu P. 1273/11 od 9. februara 2012. godine. Iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi: da je prvostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo, odnosno odredbu člana 179. Zakona o radu kojom je propisana mogućnost otkaza ugovora o radu ako zaposleni, između ostalog , svojom krivicom učini povredu radne obaveze ili ne poštuje radnu disciplinu; da je članom 158. Kolektivnog ugovora tuženog propisano da poslodavac može otkazati ugovor o radu ako, između ostalog zaposleni odbije izvršenje poslova po nalogu neposrednog rukovodioca, ili zbog neizvršavanja ili neblagovremenog izvršavanja posla; da su bez uticaja žalbeni navodi tužilje da privremeno odsustvo sa posla zbog bolesti ne predstavlja valjan razlog za prestanak radnog odnosa, jer je tužilja 3. jula 2006. godine bila radno sposobna, a u toku postupka nije dokazala da bez posledice navedenog dana nije mogla obaviti proces lečenja kod stomatologa u kasnijem terminu.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 40/13 od 21. marta 2013. godine je odbijena kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 4051/12 od 6. decembra 2012. godine. Iz obrazloženja osporene revizijske presude proizlazi: da se revizijski navodi tužilje tiču pobijanja utvrđenog činjeničnog stanja vezanog za otkazni razlog; da tužilja nije osporila odbijanje preostalog dela tužbenog zahteva koji se odnosi na utvrđenje potraživanja prema stečajnom dužniku, niti je taj deo odbijajućeg zahteva bilo čime dovela u sumnju i da je revizijski sud, koristeći svoja procesna ovlašćenja iz člana 405. stav 2. Zakona o parničnom postupku, odlučio da ne obrazlaže detaljnije revizijske razloge, jer se o istima u celosti izjasnio drugostepeni sud, a koje je prihvatio i revizijski sud.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega, dok je odredbama člana 60. st. 1, 2, 3. i 4. Ustava zajemčeno pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na slobodan izbog rada, da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta i da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se postupak prekida kad nastupe pravne posledice otvaranja postupka stečaja ili likvidacije (član 214. tačka 4)); da za vreme trajanja prekida postupka sud ne može preduzimati nikakve radnje u postupku, te ako je prekid nastupio posle zaključenja glavne rasprave, sud može na osnovu te rasprave doneti odluku (član 216. stav 2.); da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tač. 1)-5) ovog zakona nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine (član 217. stav 1.).

Zakonom o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05, 54/09 i 32/13 ), odredbama važećim u vreme vođenja parničnog postupka, bilo je propisano da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom i da se spor pred nadležnim sudom pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora (član 195. st. 1. i 3.) .

Zakonom o stečaju ("Službeni glasnik RS", br. 104/09, 99/11 i 71/12) propisano je: da se u trenutku nastupanja pravnih posledica otvaranja postupka stečaja prekidaju svi sudski postupci u odnosu na stečajnog dužnika i na njegovu imovinu (član 88.); da se sudski postupak iz člana 88. ovog zakona u kojem je stečajni dužnik tužilac, odnosno predlagač nastavlja kada stečajni upravnik obavesti sud pred kojim se vodi postupak da je preuzeo postupak (član 89. stav 1.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak započeo podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu, 4. oktobra 2006. godine i da je okončan presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 40/13 od 21. marta 2013. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak ukupno trajao šest godina i pet meseci, što može ukazivati da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ocenjujući složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak vođen radi poništaja rešenja o privremenom udaljenju tužilje sa rada i otkaza ugovora o radu, kao i naknade štete. Polazeći od toga da je parnični sud, u toku postupka izvodio dokaze saslušanjem tužilje kao parnične stranke, saslušanjem svedoka i finansijskim veštačenjem, Ustavni sud nalazi da se u konkretnom slučaju odlučivalo o relativno složenim činjeničnim i pravnim pitanjima.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka i njen punomoćnik nisu doprineli dužem trajanju parničnog postupka.

Kada je reč o postupanju nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud nakon dve godine i pet meseci doneo presudu, ali da je drugostepeni sud prekinuo postupak odlučivanja po žalbi tužilje, jer je nad tuženim otvaren stečajni postupak. Polazeći od toga da za vreme trajanja prekida postupka drugostepeni sud nije mogao preduzimati nikakve radnje, pa samim tim ni odlučiti o žalbi tužilje, zbog čega se ovaj period neaktivnosti od devet meseci ne može staviti na teret parničnom sudu.

Imajući u vidu da je po nastavku postupka i ukidanja prvostepene presude, postupak nastavljen pred Privrednim sudom, koji je nakon dva održana ročišta doneo presudu koja je u postupku po žalbi potvrđena, kao i u postupku po reviziji, to Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju parnični postupak, koji je vođen u tri instance, okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka.

Ustavni sud posebno ističe činjenicu da je, saglasno ranije važećoj odredbi člana 195. stav 3. Zakona o radu, bio propisan rok od šest meseci za pravnosnažno okončanje radnog spora. Navedeni rok od šest meseci nije bio prekluzivan, već instrukcioni, iz čega proizlazi da njegovo kršenje nije znači lo automatski i povredu prava na suđenje u razumnom roku.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da u postupku koji je vo đen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1273/11 , nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Odlučujući o povredi prava na pravično suđenje osporenim presudama, Ustavni sud i o vaj put naglašava da ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga n avedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza, ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog ustavnog prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao redovan sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata u pogledu pravilne primene merodavnog prava.

Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljivo izloženo stanovište u osporenim presudama, da je u konkretnom slučaju, tužilji pravilno otkazan ugovor o radu zbog povrede radne obaveze, imajući u vidu da je odbila izvršenje poslova datih u radno vreme po nalogu neposrednog rukovodioca. Ustavni sud posebno nalazi da su sudovi u obrazloženjima osporenih presuda istakli da je bez značaja za odlučivanje vreme koje bi bilo potrebno za obavljanje posla po isteku radnog vremena, kao i navodi tužilje da privremeno odsustvo sa rada zbog bolesti ne predstavlja valjan razlog za prestanak radnog odnosa, imajući u vidu da je tužilja bila radno sposobna, da je došla na posao i da nije zbog bolesti tražila odlazak sa posla pre isteka radnog vremena. Ustavni sud smatra da su sudovi na ustavnopravno prihvatljiv način ocenili i sve druge žalbene navode podnositeljke koji su ponovljeni i u ustavnoj žalbi, te da stoga nije potkrepila svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

S obzirom na to da podnositeljka ustavne žalbe povredu prava na rad iz člana 60. st. 1, 2, 3. i 4. Ustava, zasniva zapravo na navodima o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine navedenih ustavnih prava, potkrepljuje tvrdnja o njihovoj povredi.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu izreke.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odbijanje ustavne žalbe zbog nepostojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti