Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu stambene zadruge zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 17 godina. Iako je podnosilac delimično doprineo odugovlačenju, sud je utvrdio da je prvostepeni sud bio neaktivan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ , u stečaju , iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. aprila 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno od redbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 12494/10 (ranije pred Opštinskim sudom u Novom Sadu P. 5022/99).

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , iz Novog Sada , je 15. aprila 2011. godine, preko punomoćnika Čedomira R. Nikolića, advokata iz Niša, podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodi pred Opštinskim sudom u Novom Sadu P. 5022/99.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da predmetni parnični postupak traje od 6. marta 1996. godine, ali da do podnošenja ustavne žalbe nije okončan i da su sudovi svojim ponašanjem uslovili da podnosilac dugo bude u neizvesnom očekivanju okončanja parnice, te da nad njim sigurno ne bi bio otvoren stečajni postupak. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud utvrdi da mu je u parničnom postupku koji se vodi pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 5022/99 povređeno Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku i da mu se utvrdi pravo na naknadu štete u smislu člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 12494/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 6. marta 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv troje tuženih, radi isplate duga u iznosu od 40.143,74 dinara.

Prvo ročište za glavnu raspravu je održano 18. aprila 1996. godine, na kome je doneta presuda zbog izostanaka P. 1330/96 i obavezani su tuženi da tužiocu solidarno isplate iznos do 40.143,74 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10. januara 1996. godine do isplate, kao i troškove parničnog postupka.

Punomoćnik tuženog je podneskom od 26. aprila 1996. godine predložio povraćaj u pređašnje stanje.

Rešenjem donetim na ročištu održanom 12. juna 1996. godine sud je dozvolio povraćaj u pređašnje stanje zbog propuštenog ročišta od 18. aprila 1996. godine od strane punomoćnika tuženog, pa je presudu zbog izostanka P. 1330/96 od 18. aprila 1996. godine ukinuo u celosti.

Na ročištu održanom 12. septembra 1996. godine je određeno spajanje parnica P. 1330/96 i P. 1335/96, radi zajedničkog raspravljanja i donošenja jedinstvene odluke, s tim što će se postupak voditi pod brojem P. 1330/96.

Parnici P. 1330/96 spojena je i parnica koja se vodi pred istim sudom pod brojem P. 5601/96, radi zajedničkog raspravljanja i donošenja jedinstvene odluke.

Na ročištu održanom 23. novembra 1999. godine je određeno izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka finansijske struke.

Opštinski sudu Novom Sadu je rešenjima P. 5022/99 od 25. decembra 2001. godine, 22. avgusta 2002. godine i 22. juna 2004. godine, pozivao sudskog veštaka da obavi veštačenje.

Opštinski sud u Novom Sadu je rešenjima P. 5022/99 od 26. novembra 2004. godine i 11. maja 2006. godine pozivao tužioca da uplati troškove veštačenja.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5022/99 od 4. maja 2007. godine sud je odredio izvođenje dokaza veštačenjem preko drugog sudskog veštaka, a nalaz je dostavljen sudu 10. septembra 2007. godine.

Potom su održan a ročišt a 26. novembra 2007. godine, 31. januara i 26. marta 2008. godine, a na ročištu od 3. juna 2008. godine je zaključena glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5022/99 od 3. juna 2008. godine u celosti je usvojen preinačeni tužbeni zahtev tužioca i obavezan je prvotuženi da mu na ime duga isplati iznos od 2.824.815,75 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 5. septembra 2007. godine do isplate, drugotuženi je obavezan da tužiocu isplati iznos od 2.824.658,15 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od 5. septembra 2007. godine do isplate i trećetuženi je obavezan da tužiocu isplati iznos od 2.824.658,15 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od 5. septembra 2007. godine do isplate, kao i da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 435.960,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tuženih, Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 1795/10 od 24. novembra 2010. godine, utvrdio prekid postupka koji se vodi pred Apelacionim sudom u Novom Sadu pod brojem Gž. 1795/10, jer je nad tužiocem otvoren stečajni postupak.

Podneskom od 25. januara 2011. godine, punomoćnik tužioca je predložio nastavak postupka.

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1795/10 od 7. marta 2012. godine vraćen je spis predmeta P. 12494/10, Osnovnom sudu u Novom Sadu, radi dopune postupka, odnosno radi donošenja odluke o nastavku postupka.

Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 12494/10 od 23. marta 2012. godine odredio nastavak postupka u ovoj pravnoj stvari i spis predmeta je dostavio drugostepenom sudu radi odlučivanja o žalbi tuženih.

Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž. 2095/12 od 23. januara 2013. godine, u stavu prvom izreke, delimično usvojio žalbu tuženih i preinačio presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5022/99 od 3. juna 2008. godine, tako što je odbio tužbeni zahtev, tužioca , i to: u odnosu na prvotuženog preko iznosa od 614.119,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od 3. juna 2008. godine do isplate , do dosuđenog iznosa od 2.824.815,75 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 5. septembra 2007. godine do isplate , u odnosu na drugotuženog preko iznosa od 614.119,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od 3. juna 2008. godine do isplate , do dosuđenog iznosa od 2.824.658,15 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 5. septembra 2007. godine do isplate i u odnosu na trećetuženog preko iznosa od 616.928,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od 3. juna 2008. godine do isplate , do dosuđenog iznosa od 2.824.658,15 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 5. septembra 2007. godine do isplate i odredio je da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka, dok je u preostalom delu žalba tuženih odbijena i prvostepena presuda u preostalom pobijanom, nepreinačenom delu je potvrđena. Stavom drugim izreke ove presude je odbijen zahtev tuženih za naknadu troškova žalbenog postupka.

4. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 6. marta 1996. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu i da je pravnosnažno okonačan presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2095/12 od 23. januara 2013. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da postupak traje 16 godina i deset meseci do donošenja pravnosnažne odluke, što samo po sebi ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja zahteva o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao tužioca značajno doprinelo dugom trajanju postupka, jer je nakon donošenja rešenja o izvođenju dokaza veštačenjem 23. novembra 1999. godine, sud rešenjima od 26. novembra 2004. godine i 11. maja 2006. godine pozivao tužioca da uplati troškove veštačenja, pa je samim tim za nesprovođenje veštačenja u periodu od gotovo sedam godina odgovoran i podnosilac ustavne žalbe.

Sa druge strane, imajući u vidu da predmet spora nije bio u tolikoj meri činjenično i pravno složen, te da je sam sud ispoljio potpunu neaktivnost kada, na primer, u periodu od osam godine (od donošenja rešenja kojim je određeno izvođenje dokaza veštačenjem 23. novembra 1999. godine do 4. maja 2007. godine, kada je odredio izvođenje dokaza veštačenjem preko drugog sudskog veštaka). Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud nalazi da je prvostepeni sud svojim postupanjem pogodovao nedovoljnoj zainteresovanosti parničnih stranaka da se o tužbenom zahtevu odluči, s obzirom na to da je imao mogućnost da novčano kazni sudskog veštaka, pošto je odbijao da vrši veštačenje.

Kako je, pre svega, dužnost sudova da obezbede da se postupak koji se pred njima vodi okonča bez odugovlačenja, to je Ustavni sud ocenio da postupanje pre svega Opštinskog, odnosno Osnovnog suda u Novom Sadu, ukazuje na nedelotvornost koja kao posledicu ima povredu prava na suđenje u razumnom roku. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka i doprinos podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić