Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku i naknadi štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu stambene zadruge „Tehničar“ i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 17 godina. Iako je podnosilac delimično doprineo odugovlačenju, sud je dosudio naknadu nematerijalne štete od 400 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1716/2011
26.06.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije, dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. juna 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 13049/10 (P. 7623/04).

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , iz Novog Sada , je podnela 15. aprila 2011. godine, preko punomoćnika Čedomira R. Nikolića, advokata iz Niša, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 7623/04.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da predmetni parnični postupak traje od 27. avgusta 1996. godine, ali da do podnošenja ustavne žalbe nije okončan i da su sudovi svojim ponašanjem uslovili da podnosilac dugo bude u neizvesnom očekivanju okončanja parnice, te da nad njim sigurno ne bi bio otvoren stečajni postupak. Dalje je istakao da predmet nije bio pravno složen, a čak i da jeste, takva činjenica ne bi mogla opravdati odugovlačenje postupka. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud utvrdi da mu je u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 7623/04 povređeno Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku i da mu se utvrdi pravo na naknadu štete u smislu člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 13049/10, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 27. avgusta 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv troje tuženih N. M, Lj. M i D. O, svih iz Novog Sada, radi isplate iznosa od 40.710,88 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Prvo ročište za glavnu raspravu je održano 18. februara 1998. godine, iako je tuženima tužba sa prilozima dostavljena u decembru 1996. godine.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 25. novembra 1998. godine povukao tužbu u odnosu na tužene drugog i trećeg reda, a tuženi su se podneskom od 11. decembra 1998. godine saglasili sa povlačenjem tužbe.

Na ročištu održanom 17. novembra 2000. godine, sud je rešenjem konstatovao da je tužba povučena u odnosu na tužene drugog i trećeg reda i da se postupak u odnosu na njih obustavlja, a na istom ročištu je odredio izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke. Nalaz i mišljenje sudskog veštaka su dostavljen i sudu 18. januara 2001. godine. Na ročištu održanom 24. oktobra 2001. godine je izveden dokaz saslušanjem sudskog veštaka i određeno je izvođenje dokaza dopunskim veštačenjem koji nalaz je dostavljen sudu 3. decembra 2001. godine. Nakon toga je, na ročištu održanom 7. marta 2002. godine, ponovo izveden dokaz saslušanjem sudskog veštaka.

Ročište zakazano za 20. maj 2002. godine je odloženo, jer je konstatovano da tuženi nije uredno pozvan, a na sledećem održanom 27. septembra 2002. godine je izveden dokaz saslušanjem svedoka.

Na ročištu zakazanom za 27. novembar 2002. godine usled izostanka uredno pozvanog punomoćnika tužioca, sud je rešenjem odredio mirovanje postupka.

Podneskom od 4. marta 2003. godine punomoćnik tužioca je predložio nastavak postupka u ovoj parnici, a na ročištu održanom 10. aprila 2003. godine je određen nastavak postupka i izveden dokaz saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke i zaključena je glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5040/96 od 10. aprila 2003. godine je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 746.850,71 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 31. decembra 2000. godine do isplate i obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 48.000,00 dinara.

Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 2459/03 od 29. septembra 2004. godine usvojio žalbu tužioca, ukinuo presudu Opštinskog sud u Novom Sadu P. 5040/96 od 10. aprila 2003. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7623/04 od 27. decembra 2005. godine je određeno spajanje postupka P. 7623/04 sa postupcima P. 7727/04, P. 7728/04, P. 7729/04, P. 8325/04, P. 8510/04, P. 9014/04, P. 9015/04, P. 9437/04, P. 2231/05 i P. 8880/05, s tim da će se u buduće postupak voditi pod jedinstvenim brojem P. 7623/04.

Opštinski sud u Novom Sadu je rešenjem P. 7623/04 od 27. decembra 2005. godine odredio dopunsko veštačenje, a nalaz je dostavaljen sudu 13. februara 2006. godine.

Potom je održano ročište 25. maja 2006. godine, a rešenjem P. 7623/04 od 20. jula 2006. godine sud je odredio zastoj u postupku, s tim da će se isti nastaviti po zauzimanju pravnog stava Vrhovnog suda Srbije o spornom pravnom pitanju.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7623/04 od 25. februara 2008. godine su razdvojeni postupci koji su prethodno spojeni rešenjem istog suda od 27. decembra 2005. godine, a takođe je rešenjem od istog datuma određeno dopunsko veštačenje. Nalaz je dostavljen sudu 12. marta 2008. godine.

Potom je održano ročište 30. maja 2008. godine, a na ročištu od 26. septembra 2008. godine je zaključena glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7623/04 od 26. septembra 2008. godine je, u stavu prvom izreke , odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 3.600.894,21 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21. marta 2008. godine do isplate. Stavom drugim izreke presude je odbijen kao neosnovan eventualni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 2.375.310,95 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21. marta 2008. godine do isplate. Stavom trećim izreke presude je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 160.000,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 774/09 od 2. septembra 2009. godine vratio Opštinskom sudu u Novom Sadu spise predmeta P. 7623/04, radi sprovođenja izviđaja, odnosno radi utvrđenja da li je punomoćnik koji je podneo žalbu u ime tužioca, lice ovlašćeno za zastupanje.

Opštinski sud u Novom Sadu je rešenjem P. 7623/04 od 30. septembra 2009. godine naložio tužiocu da dostavi uredno punomoćje za zastupanje prema uputstvu drugostepenog suda, a punomoćnik tužioca je postupio po rešenju prvostepenog suda podneskom od 8. oktobra 2009. godine.

Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 7177/10 od 24. novembra 2010. godine utvrdio prekid postupka koji se vodi pred ovim sudom u predmetu Gž. 7177/10, zbog otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem, s tim da će se isti nastaviti kada stečajni upravnik tužioca ili pravni sledbenici tužioca preduzmu postupak ili kada ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine, saglasno članu 217. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 25. januara 2011. godine obavestio Osnovni sud u Novom Sadu da je stečajni upravnik tužioca preuzeo postupak i predložio nastavak postupka.

Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 7177/10 od 21. decembra 2011. godine vratio spise predmeta P. 13049/10, Osnovnom sudu u Novom Sadu, radi dopune postupka, odnosno radi odlučivanja o nastavku postupka.

Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 13049/10 od 9. januara 2012. godine odredio nastavak postupka u ovoj pravnoj stvari.

Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž. 4698/12 od 27. marta 2013. godine delimično usvojio žalbu tužioca i delimično preinačio presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7623/04 od 26. septembra 2008. godine, tako što je obavezao tuženog da tužiocu isplati iznos od 617.209,34 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26. septembra 2008. godine do isplate i odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka, te je prvostepenu presudu ukinuo u delu odluke kojim je odlučeno o postavljenom eventualnom tužbenom zahtevu, dok je u preostalom delu žalbu odbio, a prvostepenu presudu potvrdio u nepreinačenom delu.

Apelacioni sud u Novom Sadu rešenjem Rz. 121/13 od 25. decembra 2013. godine nije prihvatio predlog tuženog da se Vrhovnom kasacionom sudu predloži odlučivanje o reviziji izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4698/12 od 27. marta 2013. godine, u smislu člana 395. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o reviziji tuženog, Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev. 320/14 od 9. aprila 2014. godine odbacio kao neodozvoljenu reviziju tuženog, izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4698/12 od 27. marta 2013. godine.

4. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 27. avgusta 1996. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu, a pravnosnažno je okončan presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4698/12 od 27. marta 2013. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja ovog parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da postupak traje 17 godina, što samo po sebi ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio relativno činjenično i pravno složen. Parnični sud je trebalo da utvrdi, nakon perioda hiperinflacije, u kojoj meri su ispunjene ugovorne obaveze stranaka, što je uslovilo i nešto obimniji dokazni postupak, ali što nikako ne može biti i opravdanje za sedamnaestogodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac, kao tužilac, u primetnoj meri doprineo dužini trajanja označenog parničnog postupka. Naime, punomoćnik podnosioca od podnošenja tužbe do zakazivanja i održavanja prvog ročišta za glavnu raspravu u periodu od jedne godine i šest meseci, nije predlagao sudu zakazivanje ročišta. Pored toga, usled izostanka uredno pozvanog punomoćnika tužioca sa ročišta od 27. septembra 2002. godine, sud je odredio mirovanje postupka, a punomoćnik tužioca je nakon nepunih šest meseci podneskom od 4. marta 2003. godine predložio nastavak postupka u ovoj parnici.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da navedeno trajanje postupka ne može biti opravdano ni složenošću njegovog predmeta, niti opisanim doprinosom stranaka, jer je zakonska obaveza suda da obezbedi da se postupak sprovede efikasno i bez nepotrebnog odlaganja. Ustavni sud je konstatovao da je prvostepeni sud, prvo ročište za glavnu raspravu zakazao i održao nakon jedne godine i šest meseci, a da u navedenom periodu nije preduzimao nikakve radnje. U prilog složenosti predmeta spora, stoji i činjenica da je prvostepeni sud rešenjem od 27. decembra 2005. godine, radi rešavanja istovrsnog spornog pitanja, spojio deset postupaka i odredio izvođenje dokaza dopunskim veštačenjem. Pored toga, Okružni sud je jednom ukinuo presudu Opštinskog suda i predmet vratio na ponovni postupak, a nakon toga je Apelaconi sud više puta vraćao spise predmeta prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnih nedostataka, što je svakako uslovilo da parnica traje 17 godina.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

5. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka, kao i utvrđeni doprinos samog podnosioca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku i naknadi štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti