Odbacivanje ustavne žalbe u radnom sporu zbog nepostojanja ustavnopravnih razloga

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda kojima je potvrđen otkaz ugovora o radu. Sud je utvrdio da podnosilac u žalbi ponavlja navode iz prethodnog postupka i traži preispitivanje zakonitosti, a ne iznosi ustavnopravne argumente za povredu prava na rad.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1717/2009
08.07.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vladana Čarapića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 8. jula 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Vladana Čarapića izjavljena protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 60/04 od 1. decembra 2006. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 529/07 od 9. maja 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1795/08 od 5. marta 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vladan Čarapić iz Beograda je 16. septembra 2009. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv pojedinačnih akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na rad iz člana 60. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je rešenjem o otkazu ugovora o radu, kao i tokom celog sudskog postupka podnosiocu ustavne žalbe uskraćeno pravo na rad; da je podnosilac dobio otkaz zbog nesavesnog, nekvalitetnog ili neblagovremenog obavljanja poslova ili postupanja protivno odredbama zakona, opštim aktima preduzeća i drugim pravilima službe, jer je "navodno" podigao pantograf na TMK – 280 i stavio u pogon motor generator pre nego što se uverio da nikog nema u kanalu za popravku vozila, a gde se nalazio limar Z. M; da je tokom prvostepenog sudskog postupka izjavama svedoka I. V. utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe pozvonio na upozorenje pre podizanja pantografa, što predstavlja standardnu proceduru, a što je potvrdio i neposredno pretpostavljeni podnosioca; da sudovi opravdanost rešenja o otkazu ugovora o radu zasnivaju na krajnjoj nepažnji podnosioca, a da, po mišljenju podnosioca, krajnja nepažnja postoji samo kada zaposleni nije ispoljio ni minimum potrebne pažnje, što po njemu nije slučaj; da mu je na osnovu navedenog, osporenim presudama povređeno pravo na rad.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.

Odredbama člana 60. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na slobodan izbor rada, da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta, da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći, te da se ženama, omladini i invalidima omogućuju posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom.

3. Na osnovu navoda ustavne žalbe i dokaza koji su uz nju priloženi, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe prestao radni odnos na osnovu rešenja o otkazu ugovora o radu od 30. decembra 2003. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je podneo tužbu nadležnom sudu kojom je tražio da se poništi rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu i da se tuženi obaveže da ga vrati na radno mesto na kojem se nalazio pre donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa. Prvi opštinski sud u Beogradu je osporenom presudom P1. 60/04 od 1. decembra 2006. godine odbio tužbeni zahtev kao neosnovan.

Podnosilac ustavne žalbe je protiv prvostepene presude izjavio žalbu, koja je osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 529/07 od 9. maja 2008. godine odbijena kao neosnovana.

Protiv drugostepene presude podnosilac je izjavio reviziju, koja je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 1795/08 od 5. marta 2009. godine odbijena kao neosnovana. U obrazloženju revizijske presude je, između ostalog, navedeno: da je Vrhovni sud Srbije u sprovedenom postupku utvrdio da nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku na koju sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni povreda postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona na koju je ukazano u reviziji, s obzirom na to da, po oceni tog suda, osporena drugostepena presuda sadrži dovoljne i pravilne razloge o bitnim činjenicama koji nisu protivurečni među sobom, niti stanju u spisima i izvedenim dokazima; da je prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac, bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog po ugovoru o radu broj 2/4379 od 10. jula 2002. godine na poslovima KV elektromehaničara; da je rešenjem K – 20/209 od 30. decembra 2003. godine otkazan ugovor o radu imenovanom na osnovu člana 101. stav 1. tačka 3. Zakona o radu i člana 77. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog, s obzirom na to da je 17. septembra 2003. godine, kada je obavljao poslove na prvom servisu tramvaja, pre nego što se uverio da li je drugi zaposleni – limar završio poslove na popravci poklopca motor – generatora na TMK – 280, podigao pantograf i stavio u pogon motor – generator, iako je u to vreme na navedenom tramvaju limar izvodio radove na popravci poklopca motor – generatora, što je moglo da izazove njegovu povredu; da su, po oceni tog suda, pravilno nižestepeni sudovi zaključili da je tužilac pomenutom prilikom nesavesno obavljao povereni mu posao i učinio povredu radne obaveze; da je pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu tužiocu dostavljeno pismeno upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, da je traženo i mišljenje sindikata čiji je tužilac član, odnosno da je tuženi ispunio svoje zakonske obaveze; da su neosnovani navodi tužioca o nepostojanju njegove krivice čak ni u obliku obične nepažnje, iz razloga što tužilac nije uočio da je drugi zaposleni bio u kanalu, iako je, po njegovim navodima, prethodno proverio da li se neko tamo nalazi, što, po oceni suda, upravo ukazuje na postojanje grube nepažnje u postupanju, a gruba nepažnja predstavlja potreban i dovoljan stepen krivice da bi učinjena povreda radne obaveze bila razlog za otkaz ugovora o radu.

Ustavni sud je ocenio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na postojanje povrede Ustavom zajemčenog prava podnosioca na rad. Naime, podnosilac ustavne žalbe doslovno ponavlja ili parafrazira razloge koji su izneti kako u žalbi podnetoj Okružnom sudu u Beogradu protiv prvostepene presude, tako i u reviziji podnetoj Vrhovnom sudu Srbije protiv osporene presude Okružnog suda u Beogradu. U tom smislu se ustavnom žalbom od Ustavnog suda zahteva da kao instancioni sud ispita zakonitost osporenih presuda redovnih sudova, tako što se i ustavnom žalbom osporava pravilnost ocene dokaza izvedenih u postupku koji je prethodio ustavnosudskom.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, već u postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do njihove povrede ili uskraćivanja. Stoga se navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta sadržine označenog Ustavom zajemčenog prava, ukazuje na njegovu povredu ili uskraćivanje

Imajući u vidu da se u ustavnoj žalbi ne navode razlozi koji bi ukazivali da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno Ustavom zajemčeno pravo na rad, koje se, u skladu sa članom 60. stav 1. Ustava, ostvaruje u skladu sa zakonom, a krećući se u granicama zahteva koji je u ustavnoj žalbi postavljen, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, žalbu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

4. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odbacivanje ustavne žalbe u radnom sporu zbog nepostojanja ustavnopravnih razloga

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti