Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 17 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra zbog neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Olivera Vučić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S . z. r. U. u N. S. „T.“ u stečaju iz N. S, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. z. r. U. u N. S. „T.“, u stečaju , i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred O snovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2010/08 (P. 15905/10).

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. z. r. U. u N. S. „T.“, u stečaju, iz N. S, je podnela 15. a prila 2011. godine, preko punomoćnika Č. R. N, advokata iz N, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2010/08.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da predmetni parnični postupak traje od 27. avgusta 1996. godine, ali da do podnošenja ustavne žalbe nije bio okončan i da su sudovi svojim postupanjem doprineli da podnosilac dugo bude u neizvesnom očekivanju okončanja parnice, te da nad njim sigurno ne bi bio otvoren stečajni postupak. Dalje je istakao da predmet nije bio pravno složen, a čak i da jeste, takva činjenica ne bi mogla opravdati odugovlačenje postupka. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud utvrdi da mu je u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2010/08 povređeno Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku i da mu se utvrdi pravo na naknadu štete u smislu člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 15905/10, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 27. avgusta 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv troje tuženih N. M, N. J i N. I, svih iz Novog Sada, radi isplate iznosa od 42.093,16 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Na prvom ročištu za glavnu raspravu održanom 17. novembra 2000. godine je konstatovano da je tužilac povukao tužbu u odnosu na tužene drugog i trećeg reda i da se postupak u odnosu na njih obustavlja, a na istom ročištu je određeno izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, a nalaz je dostavljen sudu 18. januara 2001. godine.

Podneskom od 6. februar 2001. godine, tuženi drugog i trećeg reda su istakli da se protive povlačenju tužbe u odnosu na njih.

Ročišta zakazan a za 24. oktobar i 20. decembar 2001. godine ni su održan a, zbog nepostojanja procesnih pretpostavki, a potom su održana ročišta 28. februara i 17. oktobra 2002. godine - na kome je zaključena glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5032/96 od 17. oktobra 2002. godine, je u stavu prvom izreke , odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu tuženi da mu isplate iznos od 876.080,09 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31. decembra 2000. godine do isplate, kao i za troškove parničnog postupka ; stavom drugim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev u odnosu na tužene drugog i trećeg reda; stavom trećim izreke je utvrđeno da svaka stranka snosi svoje troškove.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 84/03 od 6. oktobra 2004. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5032/96 od 17. oktobra 2002. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku spis ovog predmeta P. 7728/04 spojen je parnici P. 7623/04, a rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7623/04 od 25. februara 2008. godine su razdvojeni postupci i ova parnica je nastavljena pod brojem P. 2010/08.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2010/08 od 17. marta 2008. godine je određeno dopunsko finansijsko veštačenje, a nalaz je dostavljen sudu 18. aprila 2008. godine.

Ročište zakazano za 30. maj 2008. godine, nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki, a potom su održana ročišta 26. septembra i 28. novembra 2008. godine, a na ročištu od 30. januara 2009. godine je zaključena glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2010/08 od 30. januara 2009. godine je, u stavu prvom izreke , odbijen kao neosnovan primarni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 4.251.199,94 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16. aprila 2008. godine do isplate, kao i za troškove parničnog postupka ; stavom drugim izreke je odbijen kao neosnovan eventualni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 2.804.281,54 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16. aprila 2008. godine do isplate, kao i za troškove parničnog postupka ; stavom trećim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca prema tuženom drugog i trećeg reda , a stavom četvrtim izreke je konstatovano da svaka stranka snosi svoje troškove.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 3349/09 od 20. maja 2009. godine, vratio spise predmeta P. 2010/08, prvostepenom sudu, radi otklanjanja procesnog nedostatka, jer spisima predmeta nije priložena dostavnica o prijemu žalbe tužioca tuženom drugog reda.

Nakon otklanjanja procesnog nedostatka, Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 4825/10 od 24. novembra 2010. godine utvrdio prekid postupka koji se vodi pred Apelacionim sudom u Novom Sadu u predmetu Gž. 4825/10.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 25. januara 2011. godine predložio nastavak postupka i spisi predmeta su dostavljeni Apelacionom sudu u Novom Sadu.

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4825/10 od 21. decembra 2011. godine su vraćeni spisi predmeta P. 2010/08, prvostepenom sudu, radi dopune postupka, odnosno odlučivanja o predlogu punomoćnika tužioca za nastavak postupka.

Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 15905/12 od 16. januara 2012. godine odredio nastavak postupka u ovoj pravnoj stvari na predlog tužioca.

Odlučujući o žalbi tuženog, Viši sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 1743/12 od 4. jula 2012. godine, potvrdio rešenje Osnovnog suda u Novom Sadu P. 15905/12 od 16. januara 2012. godine.

Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž. 4534/12 od 30. januara 2013. godine delimično usvojio žalbu tužioca i preinačio presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2010/08 od 30. januara 2009. godine u pobijanom odbijajućem delu stava prvog izreke, tako što je obavezao tuženog da tužiocu isplati iznos od 881.770,58 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30. januara 2009. godine, a ukinuo je u delu odluke kojim je odlučeno o postavljenom eventualnom tužbenom zahtevu iz stava drugog izreke, dok je u preostalom delu žalba odbijena i prvostepena presuda u ostalom pobijanom delu je potvrđena.

Odlučujući o reviziji tuženog, Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev. 746/13 od 4. septembra 2013. godine odbacio kao nedozvoljenu reviziju izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4534/12 od 30. januara 2013. godine.

4. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 27. avgusta 1996. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu , a pravnosnažno je okončan rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 746/13 od 4. septembra 2013. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da postupak traje 16 godina i jedanaest meseci , što samo po sebi ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije u tolikoj meri bio činjenično i pravno složen da bi mogao opravdati šesnaestogodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su tužilac i njegov punomoćnik, u određenoj meri doprineo neopravdano dugom trajanju parničnog postupka. Naime, prvo ročište za glavnu raspravu je održano nakon četiri godine od podnošenja tužbe, a tužilac, ni punomoćnik tužioca u navedenom periodu nisu predlagali zakazivanje ročišta za glavnu raspravu.

Ipak, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog navedenoj činjenici govori i to da je prvostepeni sud prvo ročište za glavnu raspravu zakazao i održao nakon četiri godine od podnošenja tužbe. Pored toga, po po ukidanju prve presude prvostepenog suda, u ponovnom postupku spis ovog predmeta spojen parnici P. 7623/04, radi zajedničkog raspravljanja, a radi ubrzanja raspravljanja, ali je ovaj postupak nakon četiri godine razdvojen. Pored toga, nakon donošenja rešenja Vrhovnog kasacionog suda o prekidu postupka po reviziji, Osnovni sud u Novom Sadu je nastavio postupak i oglasio se stvarno nenadležnim, a po pravnosnažnosti rešenja spise predmeta je dostavio Privrednom sudu u Novom Sadu.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

5. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 -US) ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka, kao i doprinos podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog a suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti